Argentinski pisac Ernesto Sabato se
rodio 1911. godine. Studirao je matematiku, fiziku i filozofiju, radio na
istraživanju zračenja atoma u Laboratoriji Kiri, a zatim u SAD. Bavljenje
naukom napustio je oko 1945. godine, i od tada se posvetio književnosti, a u
kasnijim decenijama i slikarstvu. (…) Sabatovi eseji predstavljaju „pokušaje“
da se u sred XX veka ponovi renesansni poduhvat: njegovo bavljenje i naukom, i
književnošću, i slikarstvom, pa i filozofijom, primoravaju ga – i sam će u
jednom eseju doći do sličnog zakijučka – da se u svakoj od tih oblasti tek
navlaš okuša, jer bi inače svaki produbljen, a uspešan pokušaj u svim tim
pravcima bio osuđen na nemogućnost komunikacije. (Aleksandra Mančić u uvodu
izdanja Sabatovih izabranih eseja Pojedinac
i Univerzum)
U obimnom repertoaru moga neznanja
istaknuto mesto zauzimaju biljno i životinjsko carstvo, do te mere da bih se
čak mogao smatrati negativom profesora Bifona. Ispovedam onu vrstu znanja koje
se sastoji u tome da na prvi pogled razlikujem konja od koze, eukaliptus od
banane. Ali iza tih jasnih kategorija prostire se nejasna oblast akacija i
tajanstvena teritorija kotiledona i cvetonoša. Neko je rekao kako je kultura
ono što ostane kada se zaboravi erudicija. Ne znam da li sam se pretvorio u
kulturnog čoveka, ali mogu garantovati gotovo u potpunosti ono što su mi ulili
tokom osnovne i srednje škole, kao paradoksalni rezultat želje da nas nauče
svemu. Od bezbroj rtova koje sam popamtio sećam se samo rta Dobre Nade i rta
Horn, sigurno zato što se na svakom koraku pojavljuju u novinama. Prašume Groso
Ćiko i Groso Grande, Asevedo Dijas i Pikaso Kason, Senjobs i Male, Kabrera i
Mediči, isprepletani su u mojoj podsvesti sa Skotovom emulzijom (od koje se
zaista jasno sećam osobe u mornarskoj kabanici i sa bakalarom preko ramena, u
vezi s mehanizmima koje je proučavao dr Pavlov), javljaju mi se kao u nekom
zbrkanom paravremenskom snu isprekidane linije ekspedicije u Visoki Peru, ljudi
koji koračaju iz profila između piramida, bradonje koji na konopcu vode krilate
bikove, zagonetne reči kao što je već pomenuta kotiledon i druge kao metakarp,
imena kao Pipin Mali iz ne znam kojeg veka, i neki gospodin sa brkovima koji,
ravnodušnog izraza i sa dogledom u rukama pokazuje organe otkrivene u svom
otvorenom trbuhu.
Pre mnogo godina, dok smo krstarili
Patagonijom u džipu, šumski inženjer Lukas Toreli objašnjavao mi je dramatično
napredovanje stepe pri svakom šumskom požaru, i kakvu odbranu pružaju čempresi:
čvrsti i postojani, podnose nepogode, štite svoje drugove kao neka samoubilačka
legija u odstupnici. Onda pomislih šta bi moglo biti sa podučavanjem geografije
ako bi se povezalo sa borbom između vrsta, sa osvajanjem mora i kontinenata, sa
istorijom čoveka patetično spojenom sa uslovima na zemlji… Nije to moja
mašta, prisećam se učitelja koji su uspevali da nam prenesu nešto od čovekove
epopeje; istoriju koja nije bila samo mehanička (i uzaludna i tužna i opravdano
podložna zaboravu) gomila imena i datuma, nego veličanstvena freska nacija koje
su se digle iz sopstvenih nepostojanosti, kao Venecija iz svojih močvara, kako
bi se vinule u osvajanje sopstvene veličine.
Ali nije samo reč o republikama i
carstvima, nego o sveukupnosti kulture kao čovekovog dostignuća, kao
pustolovinu misli i mašte: od izumevanja točka do filozofije, od prvih znakova
koje su izmislila ljudska bića da bi se sporazumevala do najistančanijih
ostvarenja muzike. Pustolovina koju učenik mora osetiti kao takvu, u
uzbudljivoj borbi protiv sila prirode i istorije. Ne mrtvi enciklopedizam, niti
katalog, niti gotova nauka, nego saznanja koja svaki put nastaju u svakom duhu,
kao izumitelji i učesnici te hiljadugodišnje istorije. Ne informisanje, nego
formiranje. „Znati napamet znači ne znati“, tvrdio je Montenj. Samo tako se
može dosegnuti onaj kultivisani čovek koji predstavlja ideal zajednice, a ne
ona sveznalačka osoba koja poznaje mnoge „modalitete stvari“, kako je rekao
Maks Seler, niti onaj koji je sposoban samo da dominira i predskazuje; jer onaj
prvi je običan erudita, a ovaj drugi puki naučnik, nego onaj koji poseduje skup
elastičnih sistema koji pružaju intuicija, ovladavanje stvarnošću i njeno
procenjivanje.
Na nesreću, ne govorim o prošlosti.
Nedavno sam pročitao zadatak koji je napisao učenik, oboren jer je zaboravio ne
znam koji procenat onog famoznog spiska rtova. Takođe sam prelistao ugledan
udžbenik književnosti koji se trenutno koristi u našim školama, a samo u
poglavlju posvećenom španskom XVIII veku iznosi katalog imena zbog čijeg
nepoznavanja bi mene kaznio neki sitničavi profesor: Dijego de Tores, Emilio
Lobo, Ramon de la Krus, Garsija de la Uerta, Kadalso i Vaskes, Alvares
Sjenfuegos, Huan Galjego, Manuel Hose Kintana, Lista i Aragon, Feliks Reinoso,
Hose Marija Blanko i Hose Marćena; uz odgovarajuće godine rođenja i smrti, sa
naslovima njihovih knjiga, knjiga koje niko koga ja poznajem ne zna, a da zbog
toga nije ni malo manje obrazovana osoba. Ishod znamo: običan profesor gotovo
nikada ne može da stigne do poslednjih poglavlja ili, kako se to kaže u
žargonu, „nе može da obradi program“, zbog čega deca ne upoznaju savremene
pisce, koji bi u njihovim srcima najbolje mogli raspaliti ljubav prema
književnosti, jer su oni ti koji bi progovorili jezikom najbližim njihovim
teskobama i nadama; zbog toga bi trebalo predavati književnost unatraške, počev
od stvaralaca našega doba, da bi kasnije učenik mogao da se oduševljava onime
što su Homer ili Servantes pisali o ljubavi i smrti, o nesreći i nadi, o samoći
i junaštvu.
I ne treba imati nameru da se sve
ispredaje, treba predavati samo neke epizode i probleme, one koji su pokrenuli
nešto važno ili čine osnovnu strukturu. I malo knjiga, ali pročitanih sa
strašću, jedini je način da se proživi nešto, a u protivnom će to biti samo
groblje reči. Jer pseudoenciklopedizam uvek je vezan za knjiško obrazovanje,
što je jedan od oblika smrti. Zar kulture nije bilo i pre Gutenbergovog izuma?
Kultura se ne prenosi samo putem knjiga: prenosi se putem svih ljudskih
aktivnosti, od razgovora do putovanja, kroz slušanje muzike, pa čak i kroz
jelo. U Longfelouovom Hiperionu čitamo kako je „običan razgovor za jelom sa
nekim učenjakom bolje od deset godina pukog knjiškog učenja“. A kaže „wise“,
odnosno „mudrac“ u smislu u kojem je to ponekad i nepismeni seljak, u značenju
u kojem Francuzi upotrebljavaju reč „sage“ da je ne bi pomešali sa rečju
„savant“ koja nam može govoriti samo o silikatima i otporu materijala. Mudrost
je nešto drugo, služi da se bolje saživimo sa ljudima koji nas okružuju, da
saslušamo njihova razmišljanja, da se odupremo u nevolji i da budemo umereni u
pobedi, da znamo šta nam je činiti sa svetom kada ga osvoje „savants“ i, napokon,
da umemo da ostarimo i da prihvatimo smrt sa dostojanstvom. Ničemu od toga ne
služe izotermi i logaritmi, čija vrednost u ovladavanju prirodom je nesumnjiva
i neophodna: istinsko obrazovanje moraće da se postiže ne samo da bi se stekla
tehnička delotvornost, nego i da bi se formirali potpuni ljudi. Govorim o
osnovnom i srednjem obrazovanju, ne o specijalizovanom, koje neizbežno moraju
davati fakulteti. Govorim o onom obrazovanju koje bi moralo da dobije ljudsko
biće u početnim etapama, kada je njegov duh krhkiji, u onom trenutku koji je
zauvek presudan za ono što će on biti: da li cicija ili darežljiv, da li
kukavica ili hrabar, da li neodgovoran ili odgovoran, da li vuk ljudima ili
osoba kadra za zajedničke poduhvate. Moralni problemi, ili barem u najmanju
ruku duhovni; ali takođe i konačno praktični, jer razvoj jedne nacije najpre
ima potrebu za tim vrednostima, jer bismo bez njih imali ono što ovde
pokazujemo poslednjih godina: mržnju i destruktivnost, sadizam i kukavičluk,
prezrivi dogmatizam i okrutnost… I, u krajnjoj liniji, nesposobnost da se
stvori velika nacija, koja se ne može izgraditi bez ovih duhovnih osobina.
Ernesto Sabato, Pojedinac i univerzum, Branko Kukić i Umetničko društvo Gradac, Čačak–Beograd, 2005.
Prvi dio eseja O nekim bolestima obrazovanja
Izvor: www.scripta.info