I ove godine je Vlada RS objavila Javni poziv za učešće poslodavca i nezaposlenih lica u projektima nazvanim “Zajedno do posla” i u Projektu podrške sticanju radnog iskustva mladih u statusu pripravnika “Prvi posao”.
Iz entitetskog budžeta odobrila je 9 i po miliona konvertibilnih maraka kako bi uposlila oko 425 nezaposlenih građana koji spadaju u kategoriju demobilisanih boraca, RVI, ili su djeca poginulih boraca. Kako većina građana ovog entiteta pripada nekoj ugroženoj kategoriji, neko bi mogao pomisliti da je veliki broj onih koji ne pripadaju baš ovim trima kategorijama ostao zakinut za ovu vrstu podrške. Ali ako se, suma-sumarum, zbroji mukotrpna procedura, te razni porezi i takse koje novouposleni treba da uplate državi, možemo zaključiti da su oni koji nemaju pravo da na ovaj način dođu do svog posla zapravo srećnici oslobođeni blamiranja.
Ali prvo da pojasnimo šta podrazumijevaju vladini projekti «Prvi posao» i «Zajedno do posla». Ovaj prvi trebalo bi da onima, prvenstveno mladima, koji imaju VSS omogući stažiranje i uvede ih u struku. Projekat predviđa izdvajanje sredstava, tako što će Vlada RS participirati u 70% obaveza prema uposleniku, dok će poslodavac biti obavezan da uplaćuje onih preostalih 30%, u koje spada
plaćanje doprinosa za socijalno i penziono osiguranje. Ovaj projekat bi bio idealan kada bi bio sinhronizovan sa državnim konkursima, jer podrazumijeva da poslodavci mogu biti javne ustanove različitih tipova, kako privatnih firmi, tako i državnih istitucija. Ali, pošto to nije slučaj, i pošto BIRO za zapošljavanje baš i nema direktne veze sa poslodavcima, nezaposleni su primorani bukvalno da tragaju za poslodavcima preko raznoraznih ”štela i veza”, a utrku za istima čini nervoznijom činjenica da je potraga ograničena na tri sedmice, do kojeg vremena budući stažisti moraju da pronađu poslodavca. Zašto ovakvi projekti nisu otvoreni svih 365 dana u godini treba pitati Vladu RS koja je isti projekat i smislila.
Što se tiče privatnih firmi koje bi upošljavale raznorazne inžinjere, tehnologe i slično, na ovaj način se vlasnicima istih nudi jeftina radna snaga na određeno vrijeme. Kada prođe tih famoznih godinu dana u kojoj će stažisti primati državni minimalac, privatnici imaju pravo da ih ne prime na dalji rad, jer ni po kojem osnovu nisu vezani da ih u svojim firmama zadrže. Dakle, dok ih država plaća, rade za privatnika, kad država ”zavrne pipu”, ljudi dobiju otkaz, te se srećni i zadovoljni ponovo vraćaju na BIRO za zapošljavanje i čekaju neki novi pametni Vladin projekat. Ono što Vlast ima kao olakšavajuću okolnost jeste izgovor da se na ovaj način ljudi spremaju za struku; ali ako znamo da mnogi pripravnički staževi nemaju veze sa strukom i da jedan profesor engleskog jezika može da stažira kao medicinski tehničar u gerijatrijskoj klinici, onda svaka smislenost
ovakvih poduhvata pada u vodu. Uostalom, ovaj projekat se zove ”Prvi posao”, a ne ”Prvi pokušaj posla” i Vlast je trebalo da produži ugovor o sufinansiranju ovoga kadra barem na dvije-tri godine, ili da obaveže poslodavca da ne može baš tako lako da ih otpusti.
A sada da pređemo na projekat ”Zajedno do posla”, kojim entitetska Vlast omogućava nezaposlenim građanima iz gorepomenutih kategorija da kroz finansijsku injekciju od 5000 i 8000 maraka (zavisno kojoj kategoriji pripadaju) postanu privatnici – ali ne obični, već oni, što bi Latini rekli, par excellence.
Ono što je interesanto jeste da onaj koji podnosi zahtjev ima pravo da se odluči za bilo koju djelatnost, proizvodnu ili uslužnu, jer najnovijim zakonom uveden je pojam SP (samostalni privrednik), tako da svi potpadaju pod isto. Tako, naprimjer, mesar može da otvori sajdžijsku radnju, profesor fizičke kulture ima pravo da postane ćevabdžija, inžinjer mašinstva može da otvori detektivsku agenciju i slično. Jedino što je važno jeste da se državi redovno plaća porez i
izmiruju samodoprinosi.
Iako su mogućnosti šarolike, našem čovjeku je uvijek jedna stvar na umu – kafana, pa je tako najviše onih koji bi da postanu ugostitelji. Uostalom, u ova smutna vremena mnogo se troše alkoholna pića, pa se mnogi vode i računicom da će preko noći da postanu bogataši, identični onima koji drže kafe barove u elitnim dijelovima grada. Međutim, kada se izračuna koliko je potrebno novaca da bi se počelo pošteno baviti ovim poslom i na papir stave raznorazne obaveze koje je samostalni privrednik dužan svaki mjesec da izmiruje, od zakupa prostora do plaćanja režija – zaključićemo da je ovakav vid ”samozapošljavanja” zapravo ravan samoubistvu!
Ono što je najinteresantnije u svemu ovome, onaj ko se odluči da postane hrabri akter ovoga projekta dužan je po zakonu da zaposli još jednoga radnika, pa se dolazi do nevjerovatne situacije da čovjek preko noći, od unesrećenog neuposlenika, postaje ponosni poslodavac. To je valjda moguće samo u Republici Srpskoj i prosto je nevjerovatno da Vlada ovog entiteta projekat nije nazvala ”Američki san”.
Nevjerovatna stvar je i to što se firma mora registrovati prije no što se primi državni novac, pa je novopečeni gazda primoran da krpi kraj sa krajem i ulazi u dugove, sve dok mu nakon par mjeseci ne kapne ta Vladina finansijska injekcija, a kada i kapne, to će isti momenat državi da bude vraćeno kroz raznorazne takse ili izmirivanje drugih obaveza. Ali nije ni to sve, jer od tih obećanih 5000 ili 8000 konvertibilnih maraka dobija se 70%, a ostatak tek kad se utvrdi da firma dobro posluje. U razgovoru sa nekima koji su u ovakve projekate ulazili proteklih godina, jer projekat ”Zajedno do posla” je postao tradicija, saznali smo da se ostatak novca nikada ne dobije ili, ako se i dobije, služi da bi se izmirili neplaćeni doprinosi – dakle, vraća se državi.
Pošto su novopečene gazde dužne voditi firmu godinu dana nakon tog perioda, većina njih po isteku tog perioda i prestaju sa radom, jer ne mogu izdržati ”klinč” sa državom.
Problem je u tome što se, nakon gašenja firme, narednih godinu dana nemaju pravo prijaviti na BIRO, pa su na taj način uskraćeni za zdravstveno osiguranje. Jasno je kao dan da Vlada RS samo kratkoročno uspijeva zamazati oči onih 425 ljudi i njihovo brisanje sa liste nezaposlenih prikazati kao jedan ogroman uspjeh.
Istina je, međutim, da su ovakvi projekti ništa drugo do nespremnost vlasti da se ozbiljno prihvati obaveze zapošljavanja građana i da ih koristi jedino kao reklamni predizborni bilbord vladajućih partija, vrijedan ni manje ni više do 9 i po miliona KM!