I – šta kažem? Eh, šta! Ako me baš pitate, držim da je poseta mnogo
značajnija po onome što Erdogan nije rekao i učinio, nego po onome što
je rekao i učinio. A kako to mislim? Evo kako!
Da je sultan Erdogan imao bar “m” od mentaliteta, “p” od pameti i “b”
od bezobrazluka Ivice Dačića i Aleksandra Vulina (koji ova dvojica u
saradnji sa tupoumnim srpskim istoričarima pripisuju teškom nasleđu
beogradskih dahija) zacelo bi – nakon što mu je Dačić arlaučući i
distonirajući otpevao Osmanagu, spoljnom popečitelju zalepio sto evra na
čelo, poklonio mu svilenu bašliju, blagonaklono ga pomilovao po kosi i
potom ga poslao u najbliži mutlak da ga neki, adžuvanluku sklon,
stambolski čibukčija pošteno naguzi jer se to – ostavimo načas političku
korektnost po strani – sa pevaljkama i pevačima na orijentu odvajkada
tako radi, a tako se – zbog teškog nasleđa, je li – sa pevaljkama radi i
po Srbijanskim selendrama (ne tako dalekim od Beograda) samo što tamo
kafedžija, lokalni preduzimač, šef policajne stanice i seoski uča, ne
guze saborno ministre ili ministarske (mada ni to nije isključeno ),
nego pevaljke od zanata.
Idemo dalje. Da je Erdogan doista toliki neoosmanista u duši, koliko
ovdašnja piskarala tvrde da jeste, šta bi ga sprečilo da razbije
staklenu vitrinu, dograbi Hatišerif i da ga – pred zgranutim Jego
Sijatelnim Predsedatelstvom – pocepa na komade, da drekne “puj pike, ne
važi” i da potom ulemi i raji beogradskog pašaluka održi sledeću
govoranciju:
“Ovu povelju je Sultan Mahmud II poslao Kodži Milošu, doduše
ponajpre da bi se kurtalisao bede, ali i u nadi da će Kodžini naslednici
napraviti ozbiljnu državu sa kojom će Büyük Osmanli Devleti – pardon
Türkiye Cumhuryeti – održavati srdačne i prijateljske odnose, a šta je
od cele rabote ispalo šta ja to – naslednik sultana Mahmuada – danas
vidim? Vidim da tokom dva veka niste zaboravili ni jednu od turskih
reči, naravno od onih koje vam odgovaraju – dakle, javašluk, kalabaluk,
murdarluk, murtatluk, rsuzluk, itd. – i da svaki dan prelazite sa tih
ružnih reči na još gora dela. Videh (dok sam putovao u Yeni Pazar) da su
vam nameti tri puta veći nego pod dahijama, a da su vam putevi pet puta
gori od turskih, pa dođoh do zaključka da je Kodža Miloš džaba krečio, a
sultan Mahmud džaba pisao Hatišerif. Rajo beogradska, košuljo moja,
Filip Višnjić je dopola bio u pravu. Vaši su drumovi zaista poželeli
Turaka, a Turci će im, duševni kakvi su, ispuniti želju.