Ovogodišnji filmski festival Slobodna zona u Beogradu održava se od 2. do 7. novembra u prostorima Dvorane kulturnog centra i Doma omladine Beograda, a Festival je otvorila hrvatska književnica Dubravka Ugrešić.
Govor Dubravke Ugrešić 2. novembra 2012, na otvaranju Filmskog festivala Slobodna zona, Beograd.
Neobično mi je drago da su me mladi organizatori filmskog festivala Slobodna Zona pozvali da budem selektorka filmova. Jedan zen-mudrac mi je jednom prišapnuo: Ako vas ikada pozovu da budete selektorka nekog filmskog festivala, nemojte odbiti!
Ovo mi je prvi festival u životu koji otvaram, i, eto, već žalim što ne postoji takva profesija, profesija selektorke i otvaračice filmskih festivala kakav je Slobodna zona
Slobodna zona i njena publika očito neguju ljubav prema filmovima kakve i ja volim. Ovaj festival ne pravi veliku razliku između dokumentarnih i igranih filmova. Uvek sam smatrala da je nepravedno da dokumentarni film živi u segregaciji. Na festivalu ćete imati prilike videti isto toliko dokumentarnih koliko i igranih filmova. Pritom su neki igrani filmovi zapravo dokumentarni, poput božanstvenog francuskog filma “Nana”; ne vidim šta to može biti igrano u filmu u kojem glavnu ulogu glumi četvorogodišnja devojčica.
Iako je za realizaciju filma potrebno jako puno novaca – dakle onaj ko plaća u pravilu kupuje istinu – dokumentarni film je u ovom je trenutku, čini se, najmanje korumpirani medij. Novine i novinarstvo su posve uništeni, u svim novinama bivše Jugoslavije – u to se možemo kladiti – nećete lako pronaći primere tzv. poštenog izveštavanja; kao što ćete teško pronaći informaciju u kojoj nema barem jedne greške; kao ni jednu stranicu bez pornografije; kao ni jedne novine bez kolumni u kojima arogantni balkanski muškarci popuju o svemu i svačemu. Žutilo, mentalno i stvarno, koje je zalilo novine, televiziju i našu svakidašnjicu, nepodnošljivo je do bola, i da postoji neki međunarodni sud za mentalne zločine nad čovečanstvom na njemu bi, onako od oka, završilo 90% zaposlenih novinara u jugozoni i, naravno, svi balkanski novinski magnati, uključujući i države u toj ulozi.
A što se medija i istine tiče, situaciju mi je objasnila jedna stara gospođa iz “regije”. Ona svakodnevno sedi pred televizorom, pa kaže kćerci: “Daj okreni na Hrvata da vidimo kakvo će vreme sutra!”. Gospođa tvrdi da se jedino hrvatskoj meteorološkoj prognozi može verovati što se medija tiče. Eto kako jedna profesionalac, u ovom slučaju Milan Sijerković, brani čast ciele regije.
Verujem da će film Nadin Labaki “Gde idemo sada” barem načas podsetiti gledaoce da su jugoslovenske žene bile jedine koje su pre dvadesetak godina pokušale zaustaviti rat i bile su u tome grubo sprečene. To je detalj koji svi propuštaju spomenuti. Generali, očevi, muževi, muškarci silom su sprečili održavanje ženskog, opšte jugoslavenskog protesta protiv rata. Ovde, pored nas, delovale su i deluju mnoge hrabre žene. Neke od njih su možda mame ili bake ovde prisutnih mladih gledalaca. Mislim na žene koje su gradile mostove među zavađenim stranama, borile se protiv etničke mržnje, tu su Žene u crnom, žene koje su utrošile godine svoga života da ratne zločince privedu pravdi, žene-zviždačice, ovdašnje, balkanske “Pusi rajots” , koje niko nije zapazio, ali koje su se trudile i trude se da svet bude, ako već ne može biti bolji, onda barem snošljiviji.
Što se tematike tiče, dominantne teme ovogodišnjeg festivala su migracijski, emigrantski i među-etnički problemi. O tome govore filmovi “Gospodin Lazar”, priča o Alžircu, koji traži svoje mesto pod kanadskim suncem; “Moje ime je Li”, priča o mladoj Kineskinji u Veneciji; “Tvoja lepota ne znači ništa”, priča o dečaku kurdsko-turskih roditelja u Austriji; te dokumentarac “Samo vetar”, priča o mržnji prema Romima, koja se slučajno događa u Mađarskoj, ali se tiče svih nas. Svi ti filmovi pokazuju da su emigrantski, među-etnički problemi obrazac ljudskog ponašanja, koji je teško promeniti, bez strogih zakonskih regulativa. Mržnja prema strancu trebalo bi da bude kažnjiva, kao i svaki drugi oblik nasilja prema drugome.
I na kraju, ne treba zaboraviti najvažniju senzaciju kada je u pitanju film, a to je zadovoljstvo. Biografija mnogih ljudi, pa tako i moja, duboko je prožeta filmskom umetnošću. Od svog najranijeg detinjstva bila sam izložena filmskim slikama, zato što je moja mama bila ljubiteljka filmova, a u malom provincijskom mestu u kojem sam odrastala nije bilo drugih senzacija osim improvizovane filmske dvorane u provincijskom hotelu, gde se sedelo na drvenim klupama bez naslona. Nešto kasnije izgrađeno je pravo kino, s pravom dvoranom i sedištima s naslonom. Najvažnija uloga pripadala je kinooperateru. Bio je to nizak, mršav muškarac sa večno obešenom cigaretom na usnici, kojega smo svi mi poštovali kao kralja. U mome detinjstvu – sličice iz žvakaćih guma s portretima filmskih zvijezda Marlona Branda, Ave Gardner, Tonija Kertisa, Marilin Monro – bile su ozbiljna, važeća valuta.
A sada, prieđimo s rieči na slike. Otvaram festival i želim vam svima da narednih nekoliko dana provedete u očaravajućoj uronjenosti u filmski ekran, u zoni slobode.
Tekst je preuzet sa B 92
Od iste autorke:
Dubravka Ugrešić: Ženski književni kanon