Radomir Konstantinović nije voleo biografe. Najopštije rečeno, nalazio je da ostaju na površini stvari.
Ova estetička skepsa ipak me nije odvratila od namere da napišem
njegovu biografiju,„Konstantinović. Hronika“, koje evo i pred vama. Reći
ću vam i zašto. Imao sam pred sobom slučaj Maksa Broda i Franca Kafke.
Kafka je bio sklon tome da uništava svoje rukopise, ali ih je Maks Brod –
Kafkin intimus – sklanjao u stranu, i tako ih protivno piščevoj nameri
sačuvao za svetsku kulturu. I ono što je za nas ovde najvažnije, uradio
je izvanrednu biografiju autora„Procesa“.
Moja odluka da napišem Konstantinovićevu biografiju uprkos njegovog
zlovolji grosso modo ima analogiju u spomenutom slučaju. Reč je o jednoj
višoj odanosti koja služi istini i javnom dobru pre nego ograničenoj
individualnoj volji. Ove dve reči, Higherloyalty, već nedeljama imaju
snažan eho u Sjedinjenim Državama, jednim doduše sasvim drugim povodom
(mislim na knjigu Džejmsa Komija Higher Loyalty). Ali, reč je o sličnom
stavu, ako već ne i o sličnom idealizmu, i nisam sasvim siguran šta bi
na sve to rekao junak moje knjige. Za sebe znam da sam tu negde, u tom
patosu više odanosti, tražio oslonce za svoj rad. Na sreću, nalazio sam
ih i u pukotinama naizgled granitno tvrde anti-biografske
Konstantinovićeve pozicije. Govorio je, naime, protiv biografija, a
komentarišući svoju prepisku sa Beketom, u knjizi„Beket prijatelj“,
ispisao je stranice i stranice autobiografskog teksta. Sladostrasno je
ispisivao i kratke biografije pesnika u svojoj osmotomnoj grandioznoj
studiji „Biće i jezik“, o njih preko stotinu. Uzgred da kažem: bio je
majstor u tome; posebno da dočara dramske trenutke iz njihovih života.
Ja nisam tražio tu, recite, dramu u njegovom životu i delu, niti bilo
koju vrstu ekstravagancije, nisam zapravo tražio ništa sa
predumišljajem. Imao sam naravno cilj, ali nisam imao tezu. Tražio sam
činjenice, maksimum maksimuma, i priču koja može da ih razgovetno i
zanimljivo poveže. Zato sam knjigu i nazvao „Hronika“. Ta oznaka me je
oslobodila svega ostalog osim starog dobrog pozitivizma, datog u jednom
modernijem pakovanju story-tellinga. Bio sam iznenađen kad je jedan
recenzent moje knjige rekao da je ona možda, više od svega, roman.
Uključio je u obrazloženje postmodernizam, jer da se i dokumentarna
proza – što bi trebala biti moja knjiga – u ključu postmodernizma može
čitati kao fikcionalna proza. Uveren sam, međutim, da ne može. Ako sam
od nečeg bežao, dok sam radio„Konstantinović. Hronika“ bežao sam od
romansirane biografije. Pre neku godinu imali smo prilike čitati tako
nešto o Martinu Hajdegeru i Hani Arent („Martin i Hana“). Moj rad nema
dodirne tačke sa takvim prosedeima. Ali, dok sam pisao „Hroniku“ imao
sam u vidu, na primer, kapitalnu biografiju „Selindžer“ (Dejvid Šilds,
Šejn Salerno), ili čak blokbaster ovdašnjeg,stenfordskog vašeg profesora
Nila Fergusona,„Kisindžer. Idealist“. To su bili neki od mojih
putokaza.
A sad ipak na predmet razgovora: ko je bio Radomir Konstantinović kao
ličnost, šta je bio kao pisac, šta kao filozof i mislilac? Rođen je u
doba Velike depresije čija se strašna senka nadvijala i nad malom
evropskom državom koja se tad zvala Kraljevina Jugoslavija. U školu je
pošao kad je u Beloj kući predsednik bio Frenklin Delano Ruzvelt, kad je
u Berlinu kancelari vođaTrećeg Rajha Adolf Hitler, a u Moskvi šef
Sovjetskog Saveza komunistički tiranin Josif Staljin. Stradanja miliona
ljudi i Drugi svetski rat obeležiće Konstantinovićevu mladost; ništa
manje i njegovo potonje stvaralaštvo.
Njegova prva tri romana svojevrsna su ratna trilogija. Ratne slike
nikad nisu bledele iz njegovog sećanja, mučile su i pritiskale njegovu
savest. Nalazio sam u njegovim dnevničkim beleškama – pisanim mnogo
godina posle rata – zapise o tome da je sa balkona kuće krišom gledao
kako odvode u logore njegove razredne drugove Jevreje. Džeki
Rubenović,„debeli Džeki“, držao je pod ruku svoju baku i nosio
stoličicu, da joj podmetne da sedne kad se umori. Na izvestan način temu
holokausta dodirnuo je u svom romanu-eseju„Ahasver ili traktat o
pivskoj flaši“. Rat će obeležiti i njegovu starost: devedesetih godina
prošlog veka najpre rat u vreme raspada Jugoslavije, i potom Natovo
bombardovanje Srbije. Nije voleo pojam angažovani intelektualac, ali kad
je Miloševićev srpski radikalizam isprednjačio u rušenju Jugoslavije,
napustio je sjajnu izolaciju književnika, i stupio u otvorenu društvenu
arenu.
Predvodio je, 1992, pacifistički„Beogradski krug“, grupu
intelektualaca, poznatiju po antiratnim tribinama „Druga Srbija“. Čuvali
su čast nacije. U tom krugu bilo je, svako na svoj način, i ovo troje
nas, prisutnih. „Ako vas neko pita šta je Druga Srbija, recite da je to
ona Srbija koja se ne miri sa zločinom“, rekao je Konstantinović u
jednom intervjuu. Dao je tako večitu definiciju tog pokreta. Veruje se
da je ime „Druge Srbije“ došlo iz paralele sa „Andere Deutschland“, koja
je, kako znate, postojala kao tračak svetlosti u nacističkoj Nemačkoj.
Konstantinović se, naime, nije ustezao da govori o srpskom nacizmu koga
je tad, devedesetih, u balkanskom ratu, uhvatio na delu. Označavao ga je
i rečju čudovište. Posebnu empatiju ispoljavao je nad strašnom sudbinom
Sarajeva. Konstantinović je o srpskom nacizmu pisao dve decenije pre
tog ratnog krvoprolića iz devedesetih, u znamenitoj svojoj„Filosofiji
palanke“. Jedan pisac primetio je da su mu tad junaci njegove knjige
došli pod prozor: dijabolični junaci srpske patrijarhalne civilizacije,
koji – danas je to jasno – nisu samo srpski. Ksenofobija, zatvorenost,
izolacionizam, strah od Sveta – to su Konstantinovićeve teme
iz„Filosofije palanke“, i to su teme današnjih zatvorenih društava. Ili,
društava koja se zatvaraju.„Istorija nas je zaboravila kao u nekakvoj
svojoj rasejanosti“. Ova divna rečenica iz ove knjige koja je
uznemirujuće vitalna – a napisana je pre pedeset godina – ova rečenica,
dakle, o istoriji koja nas polako zaboravlja, stoji kao opomena, za sve,
i svuda.
Konstantinovićeva „Filosofija palanke“ najavila je evo dolazak i
trijumf tog duha zatvorenosti, duha palanke, čak i ovde, u ovu zemlju,
koju on, inače, nikada nije posetio. Anticipirala je i jednu vašu
realnost koju je malo ko mogao predvideti. Krizu kolektivne svesti i
vreme samoobmana. Na ovom našem kolokvijumu to će, koliko znam, biti
predmet šire analize profesora Jakovljevića. Da završim o ratu kao o
Konstantinovićevoj literarnoj i ljudskoj opsesiji.
U sporadičnom dnevniku koji je vodio tokom Natovog bombardovanja
Srbije, 1999, napisao je nešto što je iznenadilo neke čitaoce moje
„Hronike“. Napisao je, naime, da je bombardovanje „zločin bez obzira na
predistoriju zločina“. Nije se, dakle, priključio onima koji su mislili
da je i bombardovanje način da se skloni Milošević. Bilo je među takvima
koji su odobravali bombardovanje i njegovih prijatelja. Da se Milošević
skloni, to je bezuslovno želeo, ali bombe je odbijao, čak i da služe
jednoj takvoj ultimativnoj svrsi. „I moj otac ovako bi razmišljao“,
zabeležio je na jednom mestu. Tu se onaj antinacionalist Konstantinović,
pisac„Filosofije palanke“ i vođa„Druge Srbije“, pokazao sa jednom
dodatnom dimenzijom svoje ličnosti:sa svojstvom građanskog patriote,
koje (svojstvo) onim prethodnima ništa ne oduzima.
Konstantinović je rođen u Subotici, u gradu na severu države, na
granicisa Mađarskom, u jednom gradu koji je tipičniji za Srednju Evropu
nego za Srbiju. Porodica se nije dugo zadržala u njemu, a grad nikad
nije postao njegov poetički univerzum: nema subotičkih tema u njegovoj
literaturi. Ali, ima nešto što Konstantinovića za rodni grad vezuje
dublje od svega drugog: činjenica, naime, da je Subotica tačka na
kojojse ukrštaju nacije, jezici, vere, kulture.
To šarenilo, ta raznovrsnost, to je bilo ono što je njega privlačilo,
ito ne kao prostor rođenja nego kao prostor mišljenja zasnovanog na
doktrini različitosti kao na doktrini slobode. Doktrina različitosti kao
doktrina slobode, to bi valjalo da zapamtimo. Na promociji jedne svoje
knjige u Subotici, kad je već bio u zrelom dobu, on je to upravo i
podvukao pozivajućise na Montenja kao na svog učitelja života:
„Kao da me je na to Montenj nagovarao, Montenj, čovek raznovrsnosti,
čovek odbijanja istog, jedinstvenog“. I ovo bi valjalo da zapamtimo.
Jer,sve je to isam Konstantinović: čovek različitosti, raznovrsnosti,
odbijanja istog, odbijanja jedinstvenog. Čovek u svetu nemoguće
konačnosti – nemoguća konačnost je takođe jedan njegov amblem. Čak ni
slobodu on ne usvaja kao dogmu: radije uvek govori o oslobađanju nego o
slobodi. Otac – figura oca – jedna je od stvari koja dominira životom i
delom mog junaka. Rat i otac. Prisutnost oca po pravilu se iskazuje kao
jedna trajna napetost: otac, koji je prava studirao i doktorirao u
Francuskoj, i bio šef katedre prava na beogradskom Univerzitetu,
očekivao je da sin krene njegovim stopama. Sin je pak hteo drugo: da
bude pisac. Otada pa dalje, nije se uspostavljao samo jedan pritajeni
konflikt oca i sina nego i konflikt jednog višeg reda: između prava i
umetnosti, između poretka islobode, između pristajanja
isubverzivnosti.„Hteo je matematiku u našim strastima“, tako je
otprilike Konstantinović mlađi gledao Konstantinovića starijeg, itako je
to napisao na jednom mestu.
„Nikad nije pročitao nijednu moju knjigu“, naveo je takođe u
dnevniku, premda to mislim nije bilo sasvim tačno. Kao biograf, moram
reći da sam nailazio na njihova pisma koja govore tonom lišenim
animoziteta, i bacaju blago svetlo na njihov odnos: među sobom, oni su
često brižna, topla bića. Ali, Konstantinovića sina mučio je problem
autoriteta, kao takvog, i on o njemu nije govorio samo u vezi sa ocem,
niti u vezisaOcem kao simboličkom figurom. On je protiv autoriteta
ustajao kao đak u školi – protiv učiteljice – zatim i kao pesnik, na
počecima književne karijere, kad ga je ućutkao niko drugi nego Titov
ideološki bič – Milovan Đilas, kasnije isam Titova žrtva islavni
disident. Zamislite dvadesetogodišnjaka Konstantinovića iza ondašnje
gvozdene zavese o čijim se pesmama izjašnjava Titov dofen ocenjujući ih
modernističkim smećem!
Konstantinović je napustio poeziju. Nešto drugo, međutim, nikad nije
napustio: nije napustio taj svoj duh subverzije. Bolje rečeno: taj ga
duh nikad nije napustio. Bile su to pedesete godine prošlog veka, Tito
je bio okrenuo leđa Staljinu ali ne sasvim istaljinizmu koji je diktirao
umetnički ukus, sa socijalističkim realizmom kao vladajućim umetničkim
pravcem. Konstantinović je svesrdno podržavao raskid Beograda sa
Moskvom, govoreći mnogo kasnije da se nismo oslobodili 1945, kad su
oterani nemački okupatori, nego 1948. kad su oterani Rusi. Sa Rusima je
išlo ipak teže, bila je to žilava ideologija ždanovizma koja je kod nas
živela i bez njih. Evo jedne amblematične priče.
Konstantinović je 1952. za omladinski časopis napisao novogodišnji
uvodnik, i časopis je zabranjen. Ne samo taj broj, nego je zabranjeno
izlaženje časopisa za sva vremena. Uvodnik je nosio naslov „Naše
nužnosti“. On ima značaj ne samo za Konstantinovićevu književnu
biografiju, nego je međaš u istoriji moderne srpske književnosti. Svoju
inspiraciju nalazio je u sličnim naporima koji su nastojali da oslobode
umetnički prostor za stvaralaštvo koje neće biti dirigovano od strane
komunističke partije. Tekst je – kao manifest – stao na čelo tog
procesa. Njegov pisac, Konstantinović, bio je književni početnik, baš
onaj apsolutni početnik Dejvida Bouvija, koji je sa svoje dvadeset i
četiri godine iza sebe imao nekoliko eseja, jednu zbirku pesama i
izvesnu sumu novinskih recenzija. Ali, Konstantinovićeve ideje bile su
veće od njegove biografije.
Konstantinović će kasnije napisati znamenitije eseje istudije – o
enformelu, recimo, ili o nemogućnosti smrti poezije – ali će „Naše
nužnosti“ stajati ne samo kao divna uspomena jedne hrabre mladosti nego i
kao jedan suštinski važan, dalekosežan estetički program.„Šta imaš sem
papira, svojih cipela i svoje olovke“, pita Konstantinović u „Našim
nužnostima“svog književnog sabrata, i odmah mu odgovara:„Nemaš ti doma,
ni krova, ni druga, ni ženu – ništa nemaš. Ti si umetnik“. Nemaš ni
partiju – to nije rekao, ali je to bilo glavno što je zapravo rekao.
Oto Bihalji Merin – jedan Berlinac u Beogradu, prijatelj Tomasa Mana –
napisao je jednom o Konstantinoviću – da je nosio usud pisca malog
jezika. Da je pisao na jezicima na kojima su pisali Džojs, ili recimo
Beket, njegova bi dela – bio je siguran – imala istu recepciju u svetu.
To su, naravno, procene, i mi im možemo ali i ne moramo pokloniti
pažnju. Možda je problem sa jezikom osetio i Beket kad je
Konstantinoviću nudio svoj novac da dođe u Pariz, da uči francuski, i da
– uostalom, kao i on – piše na francuskom. Konstantinović je odlučio:
ne.
Čarls Simić – vama sigurno dobro poznati Čarls Simić, koji je u
mladosti obožavao Konstantinovića – prešao je sa svoga srpskog na
engleski: sad ovde kod vas ima slavu vodećeg pesnika. Konstantinović je
rekao „ne“ bez obzira na to što je Beket za njega bioTolstoj našeg doba,
a Beketov komad „Kraj partije“ magna karta njegovog književnog
mišljenja, bez obzira na to, najzad,što su bili prijatelji. Greška? Ko
to sad može znati. Konstantinovićeva saga sa Beketom počela je 1957, i
trajala petnaestak godina.
Profesorica Arsić govoriće o tome više. Ja ću dodati da su se zajedno
našli, Konstantinović i Beket, u svetskoj antologiji radio drame koju
su 1963. izdali Nemci u Frankfurtu, i da je to vrh na koji se u svetu
ispeo moj junak. Haj demo još ovo: Beketje protežirao Konstantinovića
kod svog londonskog prijatelja i izdavača Džona Kaldera, živopisnog
leftiste, koji je na engleskom štampao Konstantinovićev„Izlazak“(u kojem
Juda nije izdao Hrista). Baš u godini kad je Kalder u puritanskom
Londonu izveo britansku premijeru „Rakove obratnice“ Henrija Milera.
Ujednoj debati o mojoj knjizi, profesorVladimir Zorić sa
britanskogUniverziteta Notingem, izneo je gledište da je„sećanje na
Konstantinovića najvitalniji i najznačajniji komemorativni lokus(lieu de
memoire) u srpskoj kulturi“. Ja govorim, tu i tamo, da Konstantinović
postaje jedna vrsta mita. Kao što je to ovde, ne znam da li grešim, Ajn
Rend. Kako god, on nije popularan ali je uticajan, njegova pojava prema
svakom merilu velika je. On je u književnosti bio avangarda onda kad je
recimo nobelovac Ivo Andrić dominirao svojim realističkim romanima.
Pisao je protiv barbarogenija onda kad su tradicionalne i konzervativne
književne struje forsirale upravo taj projekat naše navodno čedne,
nepotrošene civilizacije – mlade rase – koja će spasiti umorni zapadni
svet. Spasiti svet varvarstvom! Izazov je za mene pitanje šta bi autor
„Filosofije palanke“ rekao za Trampa i trampizam? Da je Tramp
barbarogenije?A trampizam izraz duha palanke? Neki su Konstantinovića,
nastavljam, videli kao strano telo u srpskoj kulturi; kao otpadnika,
apatrida, i čak izdajnika nacije jer je uvek imao smelosti gledati i u
njeno prljavo lice.I zato je velika kontroverza. Ali, ne brinite: na
drugoj strani su mnogi, ne manje njih, koji veruju da je njegova
stvaralačka veličina nesporna, filozofska misao živa, moralna snaga
neuporediva. Među takvima živi uverenje da je on kao filozofski mislilac
otkrio tajnu šifru srpske sudbine. Završiću s ovim: neki drže da je
guru, da je čak svetac. Nisam među njima. Između ostalog, nisam među
njima jer pamtim da je u jednom pamfletu Konstantinović rekao:„Najviše
se plašim toga da jednog dana ne postanem svetac“.