Svako ko je krajem prošle godine obratio bar malo pažnje na naslove u
novinama, verovatno je zaključio da je sve užasno i da je duboki
pesimizam jedini smisleni stav prema događajima u svetu – možda ublažen
ciničnim humorom, po principu: ako svet već ide dođavola, onda bar
možemo uživati u vožnji. Naravno, Brexit i izbor Donalda Trampa su za
većinu bili najjači utisci. Ali i ako niste bili protivnik Brexita, ili
kritičar Trampa, teško da ste mogli izbeći vesti o pokolju u Siriji,
smrti hiljada migranta u Mediteranu, atomskim probama u Severnoj Koreji,
širenju zika virusa i terorističkim napadima u Nici, Belgiji, Floridi,
Pakistanu i mnogim drugim mestima; kao i one o pretnji klimatske
katastrofe, koja se nazirala u pozadini svih ovih događaja. (Da pritom
uopšte ne uzimamo u obzir seriju smrti voljenih zvezda, koja je
izgledala kao proračunati pokušaj 2016. da utrlja so na ranu: za samo
nekoliko meseci preminuli su Dejvid Bouvi, Leonard Koen, Muhamed Ali,
Keri Fišer i Džordž Majkl.) A nekoliko naslovnih tema iz 2017. – Grenfel
tauer, napadi u Londonu i Mančesteru, haos posle Brexita i svakodenvni
Trampov šou – ne daju puno razloga za veseliji pogled na stvari.
Ipak, jedna grupa sve istaknutijih komentatora je izgleda imuna na
mračno raspoloženje. U tekstu iz prošlog decembra, pod naslovom „Ne
zaboravite da živimo u najboljem periodu u istoriji“, Tajmsov
kolumnista Filip Kolins ponudio je listu razloga zbog kojih treba da
budemo radosni: tokom 2016, piše Kolins, deo svetske populacije koji
živi u ekstremnom siromaštvu prvi put je pao ispod deset procenata;
globalne emisije ugljenika od fosilnih goriva stagniraju već treću
godinu za redom; smrtna kazna je ukinuta u više od pola zemalja na
svetu, a gigantske pande su uklonjene sa liste ugroženih vrsta.
U Njujork tajmsu, Nikolas Kristof je pisao
da je, po mnogim kriterijumima, „2016. bila najbolja godina u istoriji
ljudske vrste“ zbog smanjenja globalne nejednakosti, dva puta manje
stope dečije smrtnosti u odnosu na 1990, i za 300.000 je više ljudi koji
svakog dana dobijaju mogućnost korišćenja električne energije. Tokom
2016. i 2017, za Tajms je, pored Kolinsa, pisao i publicista i bivši predsednik kompanije Northern Rock Met Ridli – čije se opredeljenje vidi već i iz naslova njegove knjige Racionalni optimista – svake nedelje slaveći mogućnosti veštačke inteligencije, slobodne trgovine i frekinga. Do trenutka kada je Brendan O’Nil objavio sopstvenu verziju ovog argumenta, u časopisu Spektejtor
(„Odvojenost od realnosti pripadnika brljajuće klase najbolje se ogleda
u njihovom lupetanju o 2016. kao najgoroj godini u istoriji“), ovo
gledište je postalo toliko uobičajeno da je O’Nilova kontrarijanska
reputacija bila u opasnosti.
Labava, ali sve brojnija koalicija kolumnista, naučnika i operativaca
iz različitih instituta, koji zastupaju ovo veselo gledište o situaciji
u kojoj se nalazimo, ponekad se naziva „novim optimistima“. (To ime bi
trebalo da podseća na buntovnički skepticizam novih ateista, predvođenih
Ričardom Dokinsom, Danijelom Denetom i Semom Herisom.) Iz njihove
perspektive, naše očajanje je iracionalno, a u njemu ima pomalo i
samozaljubljenosti. Oni tvrde da to očajanje govori više o nama samima,
nego o tome kako stvari zaista stoje – i tako ilustruje našu tendenciju
ka kolektivnom samooptuživanju i nespremnost da poverujemo u moć ljudske
inventivnosti. Po njima, ono se najbolje može objasniti kao rezultat
različitih psiholoških predrasuda koje su imale svoju svrhu u
praistorijskoj savani – ali nas danas, u doba zasićenosti medijskim
sadržajima, uporno navode na pogrešan trag.
„Nekada davno, zabrinutost za svaku stvar koja bi mogla poći po zlu bila je od izuzetnog značaja za opstanak“, piše Johan Norberg, švedski istoričar i samoproklamovani novi optimista, čija je knjiga Napredak: deset razloga da se radujemo budućnosti,
objavljena neposredno pre Trampove prošlogodišnje pobede na
predsedničkim izborima. To je ono što loše vesti čini naročito
upečatljivim: u našoj evolucionoj prošlosti bilo je jako dobro što
negativne informacije lako privlače našu pažnju, jer su one mogle
ukazivati na neposredne opasnosti po naš opstanak. (Pećinski čovek koji
bi uvek pretpostavljao da ga iza sledeće stene čeka lav najčešće ne bi
bio u pravu, ali bi imao mnogo veće izglede da preživi i razmnoži se
nego onaj koji bi uvek pretpostavljao suprotno.) Ali to je važilo za
vremena pre novina, televizije i interneta: u ovo hiperpovezano doba,
naša zavisnost od loših vesti navodi nas da usisavamo depresivne priča
sa svih strana planete, bilo da one za nas predstavljaju pretnju ili ne,
i da na osnovu njih zaključimo da su stvari mnogo gore nego što jesu.
Uistinu dobre vesti, s druge strane, mnogo je teže primetiti – delom i
zato što se one odvijaju postepeno. Maks Rozer, oksfordski ekonomista
koji širi jevanđelje novog optimizma preko svog tviter naloga,
nedavno je ukazao na to da su novine s punim pravom mogle na svakoj
naslovnoj strani tokom poslednjih 25 godina da štampaju vest: „BROJ
LJUDI KOJI ŽIVE U ESKTREMNOM SIROMAŠTVU OD JUČE JE OPAO ZA 137.000!“ Ali
nijedna novina to nije učinila zato što očekivani svakodnevni događaji,
po definiciji, ne zavređuju da se nađu u vestima. Isto tako, retko ćete
videti vest o lošem događaju koji je izbegnut. Ali svaka promišljena
procena naše situacije bi valjda trebalo da uzme u obzir i sve ratove,
pandemije i prirodne nesreće koji su se hipotetički mogli desiti, ali
nisu?
„I sam sâm nekada bio pesimista“, kaže Norberg, urbani
četrdesetrtrogodišnjak odrastao u Stokholmu, a danas saradnik
libertarijanskog Cato Instituta u Vašingtonu. „Nekada sam i sâm sa
nostalgijom gledao na prošla vremena. Ali onda sam počeo da proučavam
istoriju i da se pitam, pa dobro, gde bih ja bio u tim prošlim
vremenima, u svojoj rodnoj Švedskoj? Verovatno ne bih bio nigde.
Prosečni životni vek je bio previše kratak. Morali su da dodaju koru
drveta u testo kako bi im hleb duže trajao!“
U svojoj knizi Norberg daje pregled deset najznačajnijih merila
ljudskog napretka – hranu, higijenu, prosečni životni vek, siromaštvo,
nasilje, stanje prirodne sredine, pismenost, slobodu, jednakost i uslove
odrastanja. Sa naročitim zadovoljstvom se obračunava sa fantazijama
onih koji priželjkuju da su se rodili nekoliko vekova ranije: ne tako
davno, podseća Norberg, psi su na ulicama evropskih gradova glodali
napuštene leševe žrtava kuge. Čak i 1882. samo je 2 odsto njujorških
domova imalo tekuću vodu; 1900. prosečni životni vek je iznosio jedva 31
godinu, kako zbog rane smrti odraslih, tako i zbog ogromne smrtnosti
dece. Danas prosečni životni vek traje 71 godinu, a i te dodatne
decenije uključuju znatno manje patnje. „Ako vam treba 20 minuta da
pročitate ovo poglavlje“, piše Norberg, varirajući omiljeni refren novih
optimista, „skoro 2000 ljudi će se za to vreme izdići iz ekstremnog
siromaštva“, koje se trenutno definiše kao preživljavanje sa manje od
1,90 dolara po danu.
Ova baražna paljba optimističkih statistika kao da bi trebalo da
razori obično nesavladive političke razlike oko stanja planete. Novi
optimisti nas pozivaju da zaboravimo na svoje ideološke predrasude i
taborske lojalnosti; da se oslobodimo svojih omiljenih teorija o tome
šta nije u redu sa svetom i šta treba učiniti u veyi sa tim, i da umesto
toga duboko udahnemo osvežavajući vazduh objektivnih činjenica. Podaci
ne lažu. Samo pogledajte brojke!
Međutim, ispostavlja se da brojke mogu biti jednako politične kao i sve drugo.
Novi optimisti su svakako u pravu u vezi sa nostalgijom: niko normalan ne bi trebalo da priželjkuje da živi u prošlom veku. U anketi
iz 2015, 65 odsto Britanaca (i čak 81 odsto Francuza) izjavilo je da
svet postaje sve gori; ali mereno mnogim razumnim kriterijumima, oni
naprosto greše. Ljudi se uistinu izdižu iz ekstremnog siromaštva
neverovatnom brzinom; smrtnost dece je u ogromnom padu; standardi
pismenosti, higijene i prosečnog životnog veka nikada nisu bili viši.
Prosečni Evropljanin ili Amerikanac uživa u luksuzima o kojima
srednjovekovni velikaši bukvalno nisu mogli ni da sanjaju. Suštinski
nalaz ključnog teksta novog optimizma, knjige Bolji anđeli naše prirode
Stivena Pinkera, takođe izgleda široko prihvaćen: živimo u najmirnijem
periodu ljudske istorije, u kojem je nasilje svih vrsta – od smrti u
ratu, do maltretiranja u školskom dvorištu – u oštrom padu.
Ali prvenstvena namera novih optimista nije da nas ubede da ljudski
život danas uključuje znatno manje patnje nego pre nekoliko stotina
godina. (Čak iako ste samoproklamovani pesimista, verovatno vas ne treba
ubeđivati u tu činjenicu.) U ovu suštinski neospornu činjenicu gnezdi
se nekoliko kontroverznijih implikacija. Na primer: s obzirom na to da
su se stvari nesumnjivo popravile, imamo dobrog razloga da verujemo da
će nastaviti da se popravljaju. I dalje – mada se ova tvrdnja tek
ponekad eksplicitno iznosi u radovima novih optimista – šta god da smo
radili tokom proteklih nekoliko decenija, to očigledno funkcioniše, tako
da bi trebalo da se držimo političkih i ekonomskih aranžmana koji su
nas doveli dovde. Konačno, optimizam znači nešto više od toga da stvari
nisu tako loše kako smo mislili: on znači opravdano uverenje da će
stvari uskoro biti još bolje. „Racionalni optimizam smatra da će se svet
izvući iz krize u kojoj se trenutno nalazi“, pisao je Ridli nakon
finansijske krize 2007/8, „zbog načina na koji tržišta robe, usluga i
ideja omogućavaju ljudima da trguju i specijalizuju se na korist svih…
Ja sam racionalni optimista: racionalni, zato što sam do svog optimizma
došao ne na osnovu temperamenta ili instinkta, već na osnovu dokaza.“
Da je sve ovo zaista tačno, to bi značilo da je ogroman deo energije
koju ulažemo u raspravu o stanju čovečanstva – sav onaj politički bes,
upozorenja o neposrednoj opasnosti, uzbuđenje iz uvodnika u novinama,
sva naša strepnja i krivica zbog nesreća koje pogađaju ljude širom sveta
– potrošen uludo. Ili, još gore, sve to može biti kontraproduktivno, u
meri u kojoj verovanje da su stvari nepopravljivo loše izgleda kao loš
način da se ljudi motivišu da stvari učine boljim, te se stoga može
pretvoriti u samoostvarujuće proročanstvo.
„Evo činjenica“, pisao je američki ekonomista Džulijan Sajmon, čije
je glasno protivljenje mračnim predviđanjima ekologa i demografskih
eksperata sedmdesetih i osamdesetih godina prošlog veka pripremilo teren
za dolazak novih optimista. „U proseku, ljudi širom sveta žive duže i
jedu bolje nego ikada ranije. Manje ljudi danas umire od gladi nego
ikada u istoriji. Doslovno svaka mera materijalnog i ekološkog
blagostanja u SAD pokazuje poboljšanje. Ovo važi i za svet gledan u
celosti. Svi dugoročni trendovi idu u suprotnom smeru od projekcija ovih
proroka propasti“.
To jesu činjenice. Zašto onda svi već nismo postali novi optimisti?
Optimisti govore prorocima propasti da se razvedre, još od 1710, kada
je filozof Gotfrid Lajbnic zaključio da živimo u najboljem od mogućih
svetova na osnovu toga da bog, budući savršen i milostiv, ne bi stvorio
ništa manje od najboljeg mogućeg sveta. Ali novu poplavu pozitivnosti je
možda najbolje razumeti kao reakciju na pesimizam izazvan terorističkim
napadima 11. septembra 2001. Ovi napadi su predstavljali udžbenički
primer izuzetno vidljivih loših vesti koje aktiviraju naše kognitivne
predrasude, ubeđujući nas da svet postaje smrtno opasno mesto, iako to
zapravo nije tačno: u stvari, nešto veći broj Amerikanaca je poginuo u
motociklističkim nesrećama tokom 2001, nego u Svetskom trgovinskom
centru i otetim avionima.
Ali novi optimizam je takođe i odgovor na jednu vrstu introspekcije
koja se raširila zapadom nakon 9/11, i kasnije tokom rata u Iraku –
osećanja da bez obzira na to da li je nova globalna nesigurnost
isključivo naša krivica, ona svakako zahteva samokritiku i refleksiju,
pre nego samo odlučnije potvrđivanje prednosti našeg pogleda na svet.
(„Ceo svet nas mrzi, i mi to zaslužujemo“, kako je francuski filozof
Paskal Brikner podrugljivo okarakterisao
ovo stanovište.) Nasuprot tome, insistiraju optimisti, podaci dokazuje
da je globalna dominacija zapadne moći i ideja tokom poslednja dva veka
dovela do transformativnog poboljšanja u skoro svačijem kvalitetu
života. Met Ridli voli da citira preteču današnjih optimista, vigovskog
istoričara Tomasa Bebingtona Mekolija: „Na osnovu čega, iako pred sobom
ne vidimo ništa osim napretka, ne očekujemo ništa osim propasti?“
Utučena samokritika koja frustrira nove optimiste delom se hrani –
bar oni to tako vide – nekom vrstom optičke iluzije u načinu na koji
mislimo o napretku. Kako primećuje Stiven Pinker, kad god smo zauzeti
osuđivanjem vlada ili ekonomskih sistema zbog toga što oni ne dostižu
izvesne standarde pristojnosti, lako je smetnuti s uma kako su se i sami
ovi standardi s vremenom menjali. Zgražamo se nad izveštajima o
zatvorenicima izloženim mučenju od strane CIA – ali samo zahvaljujući
istorijski gledano nedavnom opštem konsenzusu da je mučenje nedopustivo.
(U srednjovekovnoj Engleskoj ono je bilo relativno uobičajen deo
kaznenog sistema.) Možemo biti zgroženi smrtima migranata
u Mediteranu samo zato što polazimo sa pozicije da i nama nepoznati
ljudi iz dalekih zemalja takođe zaslužuju moralno uvažavanje – zamisao
koja bi mnogima od nas izgledala apsurdno da smo živeli početkom
osamnaestog veka. Međutim, što se ovaj konsenzus više širi, to nam
nepodnošljivije izgleda svako njegovo narušavanje. I stoga, ironično,
bes koji osećate kada čitate naslove zapravo predstavlja dokaz da je ovo
veličanstveno vreme da se bude živ. (Novi doprinos politici novih
optimista, Moralni luk Majkla Šermera, povezuje ovaj argument
direktno sa verom u nauku, tipičnom za nove optimiste: upravo je
napredak nauke, tvrdi Šermer, ono što će nas učiniti moralnijim.)
Uporna slutnja da je ovaj argument nekako zasnovan na mađioničarskom
triku – čini se da se bilo koji užas reinterpretira kao dokaz našeg
napretka – može nas dovesti do još jedne primedbe: čak iako jeste tačno
da je sve mnogo bolje nego što je ikada bilo, zašto pretpostaviti da će
stvari nastaviti da se popravljaju? Napredak u higijenskim standardima i
produžavanju prosečnog životnog veka ne može sprečiti da podizanje
nivoa mora uništi vašu zemlju. Uopšteno gledano, opasno je predviđati
buduće rezultate na osnovu prošlih uspeha: ako uzmemo u obzir dovoljno
dug rok, postaje nemoguće odrediti da li je napredak koji slave novi
optimisti zaista dokaz stabilnog napretka ili pak samo kratkotrajni
izuzetak.
Na primer, skoro svaki iskorak koji Norberg slavi u svojoj knjizi Napredak
desio se u poslednjih 200 godina – činjenica koju optimisti uzimaju kao
dokaz nezaustavljive moći moderne civilizacije, ali koja bi se isto
tako mogla uzeti i kao dokaz za to koliko su retki takvi periodi
napretka. Ljudska vrsta postoji skoro 200.000 godina; ekstrapoliranje na
osnovu perioda od 200 godina ne izgleda preterano mudro. Pribegavajući
mu, rizikujemo da napravimo grešku britanskog devetnaestovekovnog
istoričara Henrija Bakla, koji je u svojoj knjizi Istorija civilizacije u Engleskoj
samouvereno napisao da će rat uskoro biti stvar prošlosti. „Da ovaj
varvarski poduhvat stabilno opada sa napretkom društva, mora biti
očigledno čak i najpovršnijem poznavaocu evropske istorije“, pisao je on
1857. Bakl je bio uveren da će neposredno pre toga završeni Krimski rat
biti jedan od poslednjih u ljudskoj istoriji.
Ali glavna briga nije to da će se stabilni napredak ostvaren u
prethodna dva veka postepeno okrenuti u suprotnom smeru, vraćajući nas u
uslove iz prošlosti; glavna briga je da je svet koji smo stvorili –
sama mašina koja vuče napredak – toliko kompleksan, nestabilan i
nepredvidiv, da bi u svakom trenutku mogla da nas zadesi katastrofa.
Stiven Pinker je možda apsolutno u pravu kada tvrdi da sve manji broj
ljudi pribegava nasilju kao rešenju za svoje nesuglasice, ali (kao što
bi i on sam priznao) za globalnu katastrofu je dovoljan i samo jedan
besni narcis sa pristupom nuklearnim šiframa. Digitalna tehonologija je
bez sumnje podstakla globalni ekonomski rast, ali ako bi je sajber-teroristi iskoristili da sledećeg meseca sruše globalnu finansijsku infrastrukturu, dalji rast bi ubrzo postao vrlo sporan.
„Stvar je u tome da je, ako nešto u našim društvima ozbiljno pođe po zlu, zaista teško videti gde bi se to moglo zaustaviti“, kaže Dejvid Ransiman, kembrički profesor političkih nauka, čiji je pogled na budućnost manje ružičast, i koji je debatovao
sa novim optimistima poput Ridlija i Norberga. „Pomisao da bi, recimo,
sledeća finansijska kriza, u povezanom i algoritamski uređenom svetu
poput našeg mogla eskalirati izvan kontrole – nije iracionalna. Zbog
toga je prilično teško biti tako razdragano optimističan.“ Kada živite u
svetu u kojem se čini da sve napreduje, ali koji bi već sutra mogao
propasti, „savršeno je racionalno biti uspaničen“.
U svojoj knjizi Zamka pouzdanja,
Ransiman pokreće srodno i jednako uznemirujuće pitanje koje se tiče
moderne politike. Čini se da demokratija sasvim dobro napreduje: novi
optimisti primećuju da danas ima više od 120 demokratija od ukupno 193
zemlje na svetu, dok ih je 1972. bilo samo 40. Ali šta ako je upravo
snaga demokratije – i naša uzdanja u njenu sposobnost da izdrži skoro
sve vrste pritiska – predznak njene eventualne propasti? Možda naš pravi
problem nije, kako smatraju novi optimisti, višak pesimizma, već opasan
nivo preteranog pouzdanja?
Ovaj argument tvrdi da ljudi koji su glasali za Trampa i Brexit, nisu
to učinili zato što smatraju da je sistem pokvaren i da ga treba
zameniti. Naprotiv, glasali su kako su glasali upravo zato što se
previše uzdaju u to da će suštinska bezbednost koju im država omogućuje
uvek biti tu za njih, kakav god zapaljiv izbor oni načinili na glasačkom
mestu. Ljudi su glasali za Trampa, „jer mu nisu verovali“, piše
Ransiman. Oni su „želeli da prodrmaju sistem od kojeg su istovremeno
očekivali da će ih zaštititi od nepromišljenosti čoveka kao što je
Tramp“. Problem sa ovim modelom – isporučivanjem izbornih udara zato što
ste uvereni da ih sistem može izdržati – jeste u tome što nemamo
razloga da verujemo da će sistem biti u stanju da izdrži beskonačno
dugo: u nekom trenutku šteta može postati nepopravljiva. Novi optimisti
„opisuju svet u kojem ljudska delatnost [agency] kao da nije bitna, jer
su već evoluirale neke sile koje nas guraju u pravom smeru“, kaže
Ransiman. „Ali ljudska delatnost je još uvek bitna… ljudska bića
poseduje sposobnost da sve zabrljaju. I sasvim je moguće da naša
sposobnost za brljanje raste.“
Optimisti nisu nesvesni takvih opasnosti – ali jedna tipična crta
optimističkog stanja duha sastoji se upravo u pronalaženju optimističkih
intepretacija zastrašujućih činjenica. „Pitate me da li sam ja kao onaj
čovek koji pada sa nebodera i dok proleće pored drugog sprata
konstatuje: ‘Zasad je dobro’“, kaže Met Ridli. „Odgovor je – pa,
zapravo, u prošlosti su ljudi predviđali katastrofe iza ugla i grešili
su toliko često da to treba uzeti u obzir kao relevantnu činjenicu.“
Istorija naizgled daje Ridliju za pravo. A opet, naravno da mu daje za
pravo: da se kraj civilizacije uistinu desio, danas verovatno ne biste
čitali ovaj tekst. Ljudi koji predviđaju katastrofe koje samo što se
nisu desile često greše. S druge strane, dovoljno je da samo jednom budu
u pravu.
Ako postoji jedan trenutak koji je obeležio rođenje novog optimizma, onda je to bio – sasvim prikladno – jedan TED talk.
U pitanju je bio nastup iz 2006. Hansa Roslinga, švedskog statističara i
samozvanog „obrazovnog zabavljača“, pod naslovom „Najbolje statistike
koje ste ikada videli“. Rosling je tom prilikom sumirao rezultate
istraživanja koje je sproveo među švedskim studentima. Predstavljajući
im parove od po dve zemlje – Rusiju i Maleziju, Tursku i Šri Lanku itd. –
postavljao im je pitanje koja od ovih zemalja ima bolje rezultate u
različitim domenima zdravstva, npr. u vezi sa stopom dečje smrtnosti.
Studenti su listom davali pogrešne odgovore, zasnivajući ih na
pretpostavci da zemlje bliže njihovoj, kako geografski tako i etnički,
moraju biti naprednije.
Ali Rosling je zapravo izabrao ove parove kako bi dokazao jednu tezu:
Rusija ima dvostruko veću stopu dečje smrtnosti nego Malezija, a Turska
dvostruko veću od Šri Lanke. Deo defetističkog stava savremenog zapada
se, po Roslingu, sastoji upravo u pretpostavci da živimo na vrhuncu
razvoja i da budućnost koju ostavljamo generacijama koje dolaze, a
naročito svetu izvan Evrope i Severne Amerike, izgleda mračno. Rosling
je uživao u ponavljanju da bi u eksperimentu u kojem biste šimpanzama
dali da biraju između banana obeleženih imenima ovih zemalja, šimpanze
imale bolji rezultat od studenata – jer bi bile u pravu bar u pedeset
posto slučajeva. Dobro obrazovani Evropljani, s druge strane, greše
mnogo više od pukog slučaja. Mi nismo prosto nesvesni činjenica; mi smo
aktivno ubeđeni u depresivne „činjenice“ koje nisu istinite.
Uzbudljivo je gledati „Najbolje statistike koje ćete ikada videti“ –
delimično zbog Roslingovog štreberskog i energičnog scenskog nastup, ali
delimično i zato što se čini da on obasjava pitanja koja su obično
predmet ostrašćene ideološke debate okrepljujućim svetlom objektivnih
činjenica. Danas, mnogo više nego u vreme kada je on održao svoj govor, živimo
u „doba stava“, u kojem se naizgled beskonačan broj blogova, kolumni,
knjiga i televizijskih analitičara utrkuju u tome da nam kažu kako treba
da se osećamo povodom vesti. Veći deo ovih razmatranja se ne zasniva
toliko na tvrdim činjenicama u korist nekog argumenta, koliko na
zastupanju stava koji treba da zauzmete: tipičan „stav“ vas poziva da
zaključite, na primer, da je Donald Tramp fašista, ili da nije fašista,
ili da su voditelji BBC-a preterano plaćeni, ili da je vaš trening joge primer
kulturalne aroprijacije. (Ovo ne treba da nas iznenađuje: internet
ekonomija se hrani pažnjom, a mnogo je lakše ugrabiti nečiju pažnju
emocionalno razdražujućim argumentom, nego pukom informacijom – povrh
toga, ne morate da platite za skupo istraživanje koje je neophodno da
biste došli do činjenica.) Novi optimisti obećavaju nešto drugo – da su u
stanju da otkriju kako treba da se osećamo prema svetu na osnovu toga
kakav svet uistinu jeste.
Ali pošto se zadubite u njihova dela, počinjete da se pitate da li
svi ovi optimistički komadići činjenica uistinu govore sami za sebe. Za
početak, zašto pretpostaviti da je relevantno poređenje ono između sveta
kakav je bio pre, recimo, 200 godina i sveta kakav je danas? Moglo bi
se tvrditi da je poređenje sadašnjosti sa prošlošću zapravo nameštanje
karata. Naravno da su stvari danas bolje nego što su bile. Ali svakako
nisu ni približno onoliko dobre koliko bi trebalo da budu. Da upotrebim
neke očigledne primere: čovečanstvo nesumnjivo poseduje sposobnost da
iskoreni ekstremno siromaštvo, da okonča glad ili da radikalno smanji
klimatsku opasnost. Ali mi nismo učinili ništa od svega toga, a
činjenica da stvari nisu tako strašne kakve su bile početkom
devetnaestog veka naprosto promašuje temu.
Ironično, imajući u vidu njihovo oslanjanje na kognitivne predrasude u
objašnjenju naše sklonosti ka negativnom viđenju stvarnosti, čini se da
su novi optimisti i sami žrtve jedne takve predrasude,
tzv. „usidrujuće predrasude“, koja opisuje našu sklonost da se u
rasuđivanju previše oslanjamo na izvesne delove informacija. Ako počnete
od činjenice da su žrtve kuge svojevremeno trunule na ulicama evropskih
gradova, onda je jedino prirodno da zaključite kako je život danas
divan. Ali ako počnete od toga da smo mogli da eliminišemo glad ili zaustavimo globalno zagrevanje, činjenica da ovi problemi i dalje postoje može dovesti do drugačijeg suda.
Argument da bi trebalo da budemo srećniji nego što jesmo zato što
ljudski život kao takav postaje u proseku bolji, takođe ne uspeva da
razume fundamentalnu istinu o tome kako funkcioniše sreća; naš sud o
svetu nastaje kao rezultat konkretnih poređenja koja nam se čine
relevantnim, a ne na osnovu zauzimanja onoga što Ransiman naziva „tačkom
gledanja iz svemira“. Ako su ljudi u vašem malom američkom gradu znatno
manje ekonomski sigurni nego što su bili za svojih života ili ako ste
mladi Britanac koji se suočava sa mogućnošću da nikada neće biti u
stanju da sebi priušti stan, nije naročito utešno reći vam da sve veći
broj Kineza dostiže srednjoklasni status. Ridli se priseća da je, kada
je predstavljao svoju knjigu po američkom srednjem zapadu, publika često
sumnjala u njegov optimizam zbog činjenice da se njihovi sopstveni
životi nisu kretali nabolje. „Govorili su: ‘Vi uporno tvrdite da svet
postaje sve bolji, ali iz naše perspektive ne izgleda tako‘.
A ja bih im rekao: ‘Da, ali ovo nije ceo svet! Zar vas ni najmanje ne
raduje činjenica da zaista siromašni Afrikanci postaju malo manje
siromašni?’“ U jednom smislu, ovo je dobar argument, ali u drugom, on je
potpuno irelevantan.
U svojoj suštini, novi optimizam je jedan ideološki argument:
generalno gledano, njegovi zastupnici su zagovornici moći tržišta, koji
slikaju svoju veselu sliku nedavne prošlosti čovečanstva ne bi li tako
opravdali sopstvena politička gledišta. Ovo je savršeno legitiman
politički argument – ali on je još uvek politički argument, a
ne neposredno, neutralno oslanjanje na objektivne činjenice. Tvrdnja da
trenutno živimo u zlatnom dobu i da je naše dominantno pesimističko
raspoloženje neopravdano nije protivotrov za „doba stava“, već samo još
jedan stav – i nije ništa manje smisleno zauzeti suprotno gledište. „Ne
sviđa mi se“, kaže Ransiman, „ova pretpostavka da tvrdite da sva
dostignuća nisu vredna poštovanja, ako ne prihvatate njihov argument“.
Čini mi se sasvim razumnim da ljudi, uprkos svim pokazateljima napretka,
ipak osećaju duboku nelagodu u vezi sa stanjem u kojem se svet trenutno
nalazi, naročito ako uzmemo u obzir relativnu nestabilnost dokaza ovog
napretka i nepredvidivost koja mu visi nad vratom. Sve je zaista veoma
krhko.
Johan Norberg, koji je objavio svoju knjigu Napredak svega
dva meseca pre američkih predsedničkih izbora, pratio je objavljivanje
razultata tokom maglovitog jutra u Stokholmu, na žurci u američkoj
ambasadi. Kada je Trampova pobeda postala izvesna, raspoloženje se
promenilo iz uzbuđene vreve u užasnutu nevericu. „Svi mi smo bili
Šveđani, iz sveta medija, politike, biznisa i tako dalje. Mislim da je
bilo teško naći jednu jedinu osobu u prostoriji koja se nadala Trampovoj
pobedi. Tako je raspoloženje naglo i dramatično palo“, priseća se
Norberg. „Štaviše, nije bilo alkohola pri ruci, što takođe nije pomoglo,
jer su svi govorili: ‘Treba nam neka žestina!’ Ali prijem je bio
organizovan kao doručak.“ Uz osmeh, on zaključuje: „Mislim da Amerikanci
ne razumeju Šveđane baš najbolje“.
Populistički talasi
u Britanji i SAD u poslednje dve godine – koji su stajali iza Trampovog
uspona, pobede Brexita, i neočekivano visoke podrške za Bernija
Sandersa i Džeremija Korbina – predstavljaju komplikovan problem za nove
optimiste. S jedne strane, lako je okarakterisati ovaj gnev uperen ka
političkom establišmentu kao grešku, zasnovanu na neuspehu da se
prepozna kako dobro stvari zapravo idu; ili kao legitimnu reakciju na
stvarne, ali lokalizovane i privremene neravnine na putu, koje ne moraju
predstavljati osnovu za širi argument u korist pesimizma. S druge
strane, ima nečeg čudesnog u pogledu na svet koji vidi ovakve političke
talase isključivo kao odgovore, pogrešne ili ne, na pravu situaciju. Oni
su deo prave situacije. Čak i ako smatrate da su Trampovi glasači u
potpunosti pogrešili u negativnoj percpeciji svoje situacije, sama
percepcija je bila sasvim dovoljno stvarna – i oni zaista jesu izabrali
Trampa, uz sav njegov potencijal destabilizacije. (Za nove optimiste,
primećuje Dejvid Ransiman, politika nije ništa više do smetnja, jer po
njihovom gledištu, „stvari koje diktiraju napredak nisu političke, ali
stvari koje izazivaju neuspeh jesu političke“.) Postoji tačka
na kojoj prestaje da bude bitno da li su široko rasprotranjena osećanja
pesimizima i strepnje opravdana ili ne i ono što postaje bitno jeste
jedino činjenica da ona jesu široko rasprostranjena.
Norberg svakako ne podržava Trampa i rezultat izbora mu je, kao
autoru koji promoviše ružičastu sliku neposredne budućnosti čovečanstva,
mogao izgledati kao korak unazad. U svojoj knjizi on uistinu upozorava
da napredak nije neminovan: „Postoji realna opasnost nativističkog
kontraudara“, piše on. „Kada ne uviđamo napredak koji smo ostvarili,
počinjemo da tragamo za žrtvenim jarcima za probleme koji ostaju.“ Ali u
prirodi je novog optimizma da se negativni događaji mogu pretvoriti u
razloge za radost i do trenutka kada smo razgovarali Norberg je uspeo da
razvije optimistički spin i na temu izbora.
„Mislim da je moguće da ćemo za par godina smatrati da je odlično što
je Tramp pobedio“, kaže on. „Jer, da je on izgubio, a Hilari pobedila,
ona bi bila najomrznutiji predsednik modernog doba, i onda bi Tramp i
Benon to iskoristili da izgrade alt-rajt medijsku imperiju, stvore pravu
lavinu mržnje, i onda bismo sledeći put možda dobili još
disciplinovanijeg kandidata – pravog fašistu, a ne nekog ko samo glumi
fašistu… Možda će se ispostaviti da je Tramp nesposobni narcis, koji će
uništiti populistički brend u SAD“. Ova vrsta protivčinjeničkog
argumenta ima problem što je neopovrgljiva, a u svakom slučaj je
prilično daleko od pozicije odlučne pozitivnosti u vezi sa smerom u
kojem se svet kreće. Ali možda ona izražava jedinu neospornu istinu oko
koje se mogu složiti i novi optimisti i oni više pesimistički
nastrojeni: štagod da se desi, stvari u principu uvek mogu biti i gore.
Oliver Burkeman, The Guardian, 28.07.2017.
Preveo Rastislav Dinić