Maison des Esclaves (Kuća robova) stoji na stenovitoj obali
ostrva Gore, na obali Senegala, poput velike crvene grobnice. U vreme
kada je radila, ova zgrada je bila mesto trgovine robljem iz naizgled
neiscrpnog izvora: Afrikanaca, čija su tela postajala imovina belaca. Sa
kapije poznate kao „Vrata bez povratka“, koja je vodila do brodova za
prevoz robova, nesrećni zarobljenici bi poslednji put videli svoju kuću,
pre nego što bi bili prepušteni talasima i prodati negde na zapadu. Ova
trgovina je trajala skoro četiri veka i njome su zasejavane populacije
Kariba, Brazila, Argentine, Meksika i Centralne i Severne Amerike, dok
se iz afričkih zajednica crplo njihovo izvorno stanovništvo. Među njima
su podsticani građanski sukobi, kako bi se sprečio veći otpor trgovini
robljem. Na pučini, brodovi su se oslobađali tela ljudi koji nisu
izdržali plovidbu u tako zastrašujućem broju da je pesnik Amiri Baraka
jednom napisao: „Po dnu Atlantika je izgrađena pruga od ljudskih
kostiju.“
Posetio sam ostrvo Gore 2003. godine sa grupom crnih američkih
profesora, samo nekoliko dana nakon Džordža Buša koji je tamo izrekao
banalne fraze o surovostima ljudske istorije, izbegavajući da se izvini
za ulogu SAD u transatlantskoj trgovini robljem. Stanovnici ostrva
pozdravljali su nas na pijaci kao davno izgubljene rođake: „Dobrodošli
kući, naša crna braćo i sestre!“ Ali kasnije nas je naš vodič, ljubazna
Senegalka, onako uzgred obavestila da nas ti ljudi ne smatraju zaista
svojom braćom i sestrama, već da je to samo njihova taktika privlačenja
lakovernih crnih Amerikanaca koji putuju po Africi u potrazi za svojim
korenima, poput zlostavljane dece iz hraniteljskih porodica u potrazi za
svojim biološkim roditeljima. „Njima ste vi Amerikanci“, rekla je. Bilo
je to pre 15 godina, ali još se sećam ovih reči koje su me pogodile kao
sudska presuda. Vrata bez povratka su bila zatvorena i za daleke
potomke robova.
Postoji suštinska disonanca u terminu „afro-američki”, koja odslikava
dva sukobljena porekla povezana crticom. Ta crtica koja ukazuje na
brutalnu istoriju odnosa Afrike i Amerike – tema je filma „Crni panter“,
odličnog prvog dela priče Rajana Kuglera o znamenitom Marvelovom crnom
junaku. „Osećam veliki bol“, rekao je Kugler publici u sredu uveče na
Muzičkoj akademiji u Bruklinu. „Učili su nas da smo izgubili sve što nas
je činilo Afrikancima. Da nemamo svoju kulturu i da treba da se
zadovoljimo otpacima“. Crnu Ameriku u najvećoj meri čine potomci ljudi
koji ne samo što su tu bili dovedeni protiv svoje volje, već su kasnije
primljeni u ambivalentan oblik državljanstva bez sopstvenog doprinosa.
Četrnaesti amandman, kojim se dodeljuje državljanstvo svima koji su
rođeni na teritoriji SAD, navodno je rešio pitanje statusa bivših
robova, mada niko od tih četiri miliona ljudi nije konsultovan pri
njegovoj ratifikaciji. To je učinilo da reči „afrički” i „američki” budu
pre sukobljene nego povezane crticom između njih.
Svi znamo kakvi su Marvelovi heroji i zlikovci, ali u „Crnom panteru“
zlikovac Ulisis Klo, beli trgovac oružjem iz Južne Afrike, nestaje već
na pola filma. Čedvik Bosemanov T‘Čala, Crni panter i kralj Vakande,
suočava se sa novim suparnikom, Erikom Kilmongerom, crnim američkim
plaćenikom, koga igra Majkl B. Džordan. Osnova sukoba ova dva lika je u stvari petovekovna eksploatacija Afrike od strane zapada. Zlikovac je tu sama istorija.
Vakanda je tehnološki napredna kraljevina u Centralnoj Africi, koju
nijedna zapadna sila nikada nije kolonizovala. T‘Čala, plemeniti vođa
nepokorenog naroda, podržava izolacionizam koji je oduvek osiguravao
bezbednost kraljevstva, dok Kilmonger zamišlja svetsku revoluciju koju
predvodi Vakanda. On u priču ulazi posle smrti kralja T‘Čake (oca
T‘Čale) i započinje sukob ne samo sa svojim suparnikom, već i sa širim
pitanjima legitimiteta, porekla i povezanosti. Crni panter je po rečima
Rajana Kuglera politizovan lik, nastao u doba buđenja crne moći 60-ih
godina prošlog veka. On predstavlja odbacivanje slike o lenjom i
prevrtljivom Afrikancu, koju je promovisao svet belaca, a koju su
prihvatili i mnogi crni ljudi. Kugler je unapred saopštio Marvelu da će
se njegova verzija priče suprotstaviti ovim stereotipovima. Ona je puna
čežnje i romantike, uobičajenih za sanjarenja ljudi iz dijaspore o
svojoj dalekoj domovini.
Marvelovi filmovi, kao i stripovi na kojima su zasnovani, u načelu
nisu zazirali od političkih pitanja. „Kapetan Amerika: Zimski vojnik“,
čija je premijera bila 2014. godine, bavi
se idejama preventivnog rata, dronova i države nadzora kao elementima
rata protiv terorizma. Prvi nastavak filma „Gvozdeni čovek“ iz 2008.
godine bavi se ratnim profiterstvom i trgovcima oružjem, u vreme jakog prisustva SAD u Iraku.
Ipak, ništa u Marvelovoj kolekciji filmova nije imalo, niti bi moglo
imati političku konotaciju kao „Crni panter“, jer nam je u svih drugim
pričama barem bilo jasno gde stvarnost ustupa mesto fantaziji. „Kapetan
Amerika“ je fantazmagorična varijacija na temu idealne nacije,
filtrirane kroz vizuru Drugog svetskog rata, istorijskog događaja čiji
detalji, koliko god užasni i grandiozno nehumani, nisu sporni. „Crni
panter“, međutim, obitava u izmišljenoj naciji u Africi koju su beli
ljudi proglasili „crnim kontinentom“ da bi sebi olakšali pljačku njenog
stanovništva i njenih resursa. Ova fantastična predstava Afrike kao
mesta lišenog istorije bila je politički korisna, jer je opravdavala
imperijalizam. Ona je našla svoj odraz na najvišim nivoima zapadne misli
i zadobila obrise istine. Godine 1748. škotski filozof Dejvid Hjum
napisao je: „Sklon sam pretpostavci da su crnci i sve druge vrste ljudi…
prirodno inferiorni u odnosu na belce. Nikada nije postojao
civilizovani narod bilo koje druge boje kože osim bele“. Dva veka
kasnije, britanski istoričar Hju Trevor-Roper napisao je: „Možda će u
budućnosti biti neke afričke istorije koja bi se mogla predavati. Ali
trenutno je nema ili je ima vrlo malo: postoji samo istorija Evropljana u
Africi.“
Afrika, ili još bolje „Afrika“, tvorevina je sveta belaca, kao i
književnih, akademskih, filmskih i političkih mehanizama korišćenih da
bi se jednoj mitologiji dao kredibilitet istine. Nacija kao što je
Vakanda ne postoji na mapi ovog kontinenta, ali to je suštinski nebitno.
Vakanda nije ni više ni manje izmišljena od Afrike koju su proizveli
Hjum ili Trevor-Roper, ili one koja je kanonizovana u holivudskim
ponudama kao što je „Tarzan“. Ona je izbavljujuća kontra-mitologija.
Većina filmova počinje tako što od svoje publike traži da im se
prepuste. Ali ovde Kugler otvara temu o kojoj je svet svoje sumnje
ostavio po strani četiri veka pre nego što je on rođen. Film predstavlja
dramsku hroniku, gotovo bez šavova, o pretnji koja nastaje kada
Kilmonger putuje u afričku naciju iz koje potiče. Ipak, neke od
najubedljivijih poenti u priči su baš one gde su šavovi najvidljiviji.
Kilmonger potiče iz Ouklenda u Kaliforniji, gde je nastala partija Crnog
pantera. (U jednoj od početnih scena, na zidu visi poster Hjuia P.
Njutna, suosnivača Partije, pored postera Državnog neprijatelja.) U
besprekorno koreografisanoj sekvenci borbe, T‘Čala i general Okoie, vođa
Vakandine milicije koju čine isključivo žene (koju glumi odlična Danai
Gurira), zajedno sa Nakijom, lukavom vakandanskom špijunkom (koju glumi
Lupita Niong’o), suočavaju se sa ekipom kidnapera nalik Boko Haramu.
Istovremeno je upadljivo to što je Kugler jednom crnom Amerikancu,
Amerikanki poreklom iz Zimbabvea i Kenijki dodelio uloge tima komandosa u
filmu o afričkom izbavljenju. U glumačkoj ekipi su i Vinston Djuk iz
Zapadne Indije; Daniel Kaluia,
crni Britanac, i Florens Kasumba, Nemica rođena u Ugandi. Implicitni
stav koji proizlazi iz radnje filma i njegove glumačke ekipe jeste da
postoji posebna veza, koliko god da je problematična, slabašna i
komplikovana, među rasutim potomcima kontinenta. Kugler je to i rekao u
Bruklinu, kada je govorio o putu u Južnu Afriku na koji je otišao radi
istraživanja za film: nakon otkrivanja kulturnih elemenata koji su ga
podsetili na crne zajednice u SAD, on je zaključio: „Ne postoji način da
se izbriše ono što smo bili hiljadama godina. Mi pripadamo Africi.“
Postoji još mnogo toga po čemu se „Crni panter“ razlikuje od drugih
dostignuća u žanru filmova o superherojima. Film se ne bavi dominacijom
nad svetom koja je posledica invazije vanzemaljaca, niti ludačkom
kabalom zločinaca, već implikacijama jedne verzije zapadne dominacije,
koja je uz nas toliko dugo da je postala deo našeg okruženja, kao vazduh
koji udišemo. Kada Šuri, šeficu tehnologije Vakande i podrugljivu mlađu
sestru T‘Čale, iznenadi beli agent CIA-e, ona kaže: „Nemoj tako da me
prepadaš, kolonizatoru!“ Dok sam gledao film, publika se glasno smejala
inverziji, korišćenju termina „kolonizator“ kao epiteta, a ne kao oznake
kulturne superiornosti. Uz to, Marvel je kritikovan zato što ni u
jednom svom filmu nije uspeo da u središte postavi neki od ženskih
likova, ali u „Crnom Panteru“ upravo ideje i opredeljenja ženskih likova
diktiraju uslove pod kojima se odvija rivalstvo između muških
protagonista. T‘Čala se sa svojim partnerkama ophodi kao sa sebi
jednakima, dok Kilmonger ubija dve žene i napada treću. Njihovi
politički stavovi mogu biti podjednako uverljivi, ali njihove ideje o
rodnim razlikama to svakako nisu.
Kuglerov komentar o doslovnom tribalizmu afričke dijaspore, njegova
odanost veličanstvenoj viziji Afrike i ono što je najprovokativnije,
način na koji duboko instinktivno govori o bolu nekoga ko je siroče
istorije, što se vidi u priči o Kilmongeru, čije odvajanje od Afrike
nije samo istorijsko, već i po očinstvu, upečatljivi su, ali ne i
jedinstveni. Narativ o Africi koja je tragična tabula rasa u
svetskoj istoriji egzistira u dijalogu sa jednom drugom verzijom te
priče, podjednako imaginarnom, ali idealizovanom, čiji su autori potomci
onih Afrikanaca koji su prošli kroz Maison des Esclaves i
druge kuće poput nje. Godine 1896, nakon što su u bici kod Adve etiopske
snage porazile italijansku vojsku koja je krenula u invaziju, crni
ljudi širom sveta slavili su ovu zemlju kao poslednji rezervat na
kontinentu slobodan od jarma kolonijalizma, i znak nade za crni svet –
kao Vakandu tog vremena. Tokom tridesetih godina prošlog veka, nakon što
je Musolini izvršio invaziju Etiopije, crni Amerikanci i Zapadnoindijci
pogođeni depresijom s mukom su prikupljali novac za pomoć zemlji koju
nikada nisu posetili, kako bi finansirali otpor u njoj. Krajem 19. veka,
Edvard Vilmot Blajden, prosvetni radnik i diplomata iz Zapadne Indije,
predviđao je i promovisao neku vrstu crnog cionizma, u kome bi se ljudi
afričkog porekla sa zapada vraćali da rade u ime afričkog iskupljenja.
Ono na čemu su insistirali Blajden i Markus Garvej, Jamajčanac, koji je
90-ih godina prošlog veka organizovao globalni pan-afrički pokušaj da se
okonča evropski kolonijalizam, aktivista Odli Mur i naučnik Džon Henrik
Klark, kao i mnogi drugi pripadnici te pan-afričke tradicije – bila je
neka vrsta demokratije imaginacije. Ako je pokoravanje Afrike započelo u
umovima belaca, zahtev da im se ona vrati, po njihovom mišljenju, treba
da započne u umovima crnih ljudi.
Ja ovu priču razumem intuitivno i lično. U svojim 20-im godinama
pročitao sam tomove afričke istorije i istorije trgovine robljem,
tražeći odgovore na ista pitanja koja je Kugler postavljao u Južnoj
Africi, bežeći od ideje da potičem sa mesta bez prepoznatljive
prošlosti. Odbacio sam svoje srednje ime i zamenio ga afričkim, u
nastojanju da taj osećaj povezanosti učinim jasnim. Na ostrvu Gore,
strpljivo sam slušao argumente naše žene vodiča, pre nego što sam joj
ukazao na to da razgovor vodimo na engleskom jeziku, u zgradi koju su
napravili Francuzi, u zemlji koja je bila kolonija Francuske, i da
pitanje nije bilo da li su crni Amerikanci zadržali bilo kakvu vezu sa
Afrikom, već da li je istorija ostavila bilo koga na ovom kontinentu ko
je još uvek u poziciji da donese sud o tom pitanju. Superheroji retko
dobijaju zadatak da se bave ovakvom vrstom egzistencijalnog uzdizanja,
ali taj posao je neizbežan u Vakandi, čak i u strategijama zamišljanja
takvog mesta. Marvel je napravio veliki broj površnih filmova, a sada je
Rajan Kugler napravio jedan pun dubokog značenja.
Jelani Cobb, The New Yorker, 18.02.2018.
Preveo Ivan Obradović