Čarls Bukovski je odlučio da piše prvim rečima koje drugi odbacuju i odriču ih se, uveo ih je i postavio kao ljude sa kojima sedi ravnopravno partnerski za mašinom. On razgovara sa rečima kao sa ljudima, te reči nisu oruđe u rukama pisca, već ljudi u rukama čoveka, pisca. Reči su ljudi, reči su entiteti s dušom, njegove reči, njegovi ljudi skakuću po papiru i konstruišu poetsku sliku. Bukovski je pisac sa velikog platna, filmski pisac zaokreta koji je pisao pesme za gledanje dok sedi na bioskopskom platnu uz blistavu terminologiju uspaljujuće reči na papiru, koja mami na poljubac čvrstih gorućih likova koji su on. Likovi rade neverovatne stvari, šetaju goli ili razgovaraju sa neprilagođenima veoma ozbiljno, u stvarnosti koju je pisalo dete rečnikom gospodina pisca i ljudi sa margine istovremeno.
Sistem to naravno nije mogao da iznese i obrnuto. Nemoguće je biti u sistemu ako u glavi imaš hiljadu antologijskih pesama. Sistem čine beskorisni ljudi i pravila, tvoje pesme se u to ne uklapaju, dok se uklapaju u antologiju moderne književnosti i ti si u problemu. Pošto reči titraju i izlaze kad im se prohte, Čarls je proveo mnoge dane strpljivo čekajući njihovo dejstvo, nije mogao da radi ništa drugo, osim da čeka. Tako je to bilo uređeno u njegovom slučaju. Čekanje i odbijanje rukopisa prvih 35 godina sve dok pretvaranje nije postalo neizdrživo. Bio je pametan, pa je samo sačekao. Čekao je na obali svoje reči, kao u poslovici neprijatelje, koji otplove rekom i onda im gledao skokove u kovitlace diktata: u meditaciji iščekivanja koja nije bila monaška izolacija stvaraoca, nego izolacija alkohola, sumnjivih likova i autodestrukcije, odakle se sa dna smeši lepa dobrota. Bauljao je po dnu, gde je izdvajao lepotu i ljubav i divno je bilo od njega da nudi sebe na tanjiru sa jabukom u ustima, jer nama je prijatno kad neko drugi radi neprijatne stvari umesto nas.
Bukovski je odavno umro, još kad se rodio, pošto ga je surovi otac upoznao sa velikim nezasluženim bolom, postao je simbol autsajdera koji ima fiktivnu moć u odnosu na svet. Popeti se na vrh sveta, nije bilo samo pentrati se do tamo, nego uhvatiti novu perspektivu sa Meseca i iskeziti se bolu.
Jednog julskog dana 2011, ušla sam u losanđelesku biblioteku i glumila Bukovskog kako pogledom pretražuje police i slučajno otkriva Fantea.
Hej Henk,
popijmo koju
ali nikako za put,
već za ostanak
na vrhu
razumem Henk
morao si da stojiš na opštoj distanci sveta
da bi opisao
šta se smestilo između distance i tebe
kao život.
spokojan
neuzdrman
i ponekad odbojan
Henk, stvarno u redu je
stvari nas prirodnim zamahom
konja u galopu razočaraju,
ali dovoljno smo
odrasli da smo naviknuti, iako se
posle ipak puno nadamo.
ti si pravi,
izvanredan momak,
tvoje reči potpaljuju mi plavi plamen u utrobi.
lav sa titrajućom grivom, ujedaš srce u peti
jer ostao si stvaran
kao svet ovog trenutka
omeđen dole u svojoj zemnoj suštini,
neomeđen gore.
zamisli,
još uvek si stvarniji od mnogih živih
koji su stalno uspavani i čekaju da zavesa padne
oh,
itekako razumem Henk
jer piljila sam u tvoje oči
veoma veoma ubedljiv pogled Henk.
umro si kao dečak sa 6 godina i
besmrtan si postao tada
sa šnitama kaiša na leđima,
dete čovek
reci mi Henk, gde si nalazio reči?
ne, ne možeš mi ništa reći,
kasnim, užasno kasnim dok
neki mnogo melju Henk
i oni imaju reči,
to univerzalno pravo.
imao si svoj ritam, dobar ritam
Henk
i ja to poštujem.
treba biti u zanesenom pokretu grive na Suncu
zauvek
kao ti
Henk
tekst objavljujemo uzdozvolu autorke sa bloga http://sanjanik.wordpress.com/