BUKA TV: Brankica Stanković - Gdje ima autocenzure, nema novinarstva (VIDEO)

Intervju

Javnost uglavnom nema više poverenja ni u medije, ni u novinare. To se izgubilo zahvaljujući tome što su novinari pristajali bukvalno na sve. Izgubila se ta novinarska profesija, odnosno pravi smisao te profesije se izgubio. Više ne postoji.

12. april 2016, 12:00

U novom izdanju Buke, Aleksandar Trifunović razgovara sa Brankicom Stanković, novinarkom i urednicom emisije Insajder, koja je u svojim emisijama razotkrila afere teške nekoliko milijardi eura. Tokom rada na emisijama, dobijala je prijetnje, zbog kojih već 7 godina ima zaštitu policije. Organizacija Reporteri bez granica svrstala je Brankicu među 100 najhrabrijih novinarki svjeta.

Razlog zbog čega smo odlučili da radimo ovaj intervju sa vama jeste stanje u medijima i kako ih Vi doživljavate. Na mene je poseban utisak ostavila rečenica sa početka Vaše knjige kada Vam visoki funkcioner MUP-a Srbije saopštava da ćete zbog načina Vašega rada morati imati obezbjeđenje koje će vas u budućnosti pratiti. On kaže jednu rečenicu, koja mi kada god razmišljam o novinarskom poslu zapara uši, a to je da „on ne može da vjeruje da je neko zbog istine spreman da rizikuje svoj život“?

Ja to zaista ne gledam tako. Da sam ranije razmišljala o tome da je to rizikovanje života, ne znam šta bih odlučila, ali prosto mislim da se ovaj posao ne može raditi na drugačiji način. Znači, ili se radi tako, ili se ne radi. Nekako je problem jer je reč o zameni teza, jer ispada da smo problem mi koji radimo nešto, a nisu problem oni koji ne rade i onda se to ističe kao glavni problem i tu se uvek navodi hrabrost. To po meni apsolutno nema veze sa tim, mi samo radimo naš posao i ja to stvarno mislim kada to kažem. Ako hoćete da odgovorno radite, onda ga radite tako.

U jednom sličnom razgovoru koji sam prije par godina vodio sa Senadom Avdićem, urednikom Slobodne Bosne, on je rekao upravo nešto slično tome. On takođe smatra da novinar ne treba biti hrabar...

To je to što mene nervira već godinama. Postoje nagrade za hrabrost u 21. veku za novinarstvo. To je jedno demokratsko društvo, Srbija teži da bude demokratsko društvo i u regionu je slična situacija, verovatno je preslikana i onda se sve svodi na to da li ste hrabri ili ne. Po meni je to čak i uvreda. Zato što niko ne kaže taj novinar radi odgovorno svoj posao i profesionalno, nego kaže taj novinar je hrabar. Pa ne znam zašto bih trebala da budem hrabra.



Najčešće javnost novinarsku hrabrost doživljava kao neku vrstu lične egzibicije, kao da novinar bije neku svoju ličnu bitku. Bilo je kolega novinara koji su imali ozbiljne probleme sa kriminalcima, onda je to komentarisala i javnost kao da je riječ o njihovim ličnim problemima. Kako u stvari javnost doživljava naš rad, otežava li zapravo bavljenje ovim poslom? Stiče se utisak kao da je novinarstvo i teme kojima se bave novinar nešto što se tiče samo tih novinara...

Negdje su zbog toga krivi i sami novinari. Javnost uglavnom nema više poverenja ni u medije, ni u novinare. To se izgubilo zahvaljujući tome što su novinari pristajali bukvalno na sve. Izgubila se ta novinarska profesija, odnosno pravi smisao te profesije se izgubio. Više ne postoji. Kao da su novinari, što smo rekli i u uvodu za naš sajt, u ulozi mikrofona i to je ono što je dosta poražavajuće. I sada kada imate situaciju da neki novinar nešto pita, odmah je on neki ludak. Šta on uopšte ima da pita bilo šta, kada je sve toliko jasno? To je sa jedne strane. Sa druge strane, kada vi dođete do nekih podataka, dokaza, informacija, javnost se obično podeli. To je meni neverovatno. Uvek, ne mislim sada na političke aktiviste, mislim na javnost, ljudi tu uvek vide teoriju zavere u tome ili je to neko dostavio ili neko radi protiv nekoga. Niko ne gleda da je to zapravo posao novinara, da otkriva informacije koje su u interesu javnosti. Ali i kao društvo i kao novinari, mi smo negde sami doprineli tome, zato što su novinari vremenom pristajali i na pritiske, pristajali su na tu neku svoju ulogu koja je potpuno nebitna u društvu. Tako da imate i to da se političari predstavnici nadležnih institucija ponašaju bahato prema novinarima. To je sve postalo normalno. Imali smo taj slučaj sa bivšim ministrom odbrane, koji se na takav drzak način ili više ne znam ni kako to da nazovem obratio novinarki. Ali, recimo, ta situacija je potpuno fenomenalna. Pričamo o Bratislavu Gašiću koji je rekao već sada čuvenu izjavu „Volim novinarke koje kleče“. Ta novinarka i tih nekoliko novinara koji su bili tu, niko ništa nije prokomentarisao. Oni su i dalje ostali da snimaju tu izjavu, ta novinarka nije to prijavila redakciji, nije rekla svom uredniku da se to desilo. Kao da je to bilo čak i simpatično i najnormalnije. I onda posle dva sata kreće akcija kada je taj snimak procureo na internet „novinari ne kleče“. To je toliko licemerno.


Više u videu koji slijedi

Prethodni intervju: Oliver Frljić