Mnogo neprijatnija i dugoročno štetnija su događanja u oblasti kulture. Kultura u najširem smislu i umetničko stvaralaštvo jesu prostori slobode, individualnog tumačenja stvarnosti, prostori novih ideja. Istovremeno su i dokaz da je individualna sloboda moguća. Ona se pokazala kao neukrotiva čak i u represivnim sistemima kao što je bio sovjetski i zato treba preći sa reči na dela i štetu svesti na minimum:smanjeni, uvredljivo mali budžet za kulturu, imenovanje partijskihpodobnika na ključnefunkcije u kulturnim institucijama, najave patriotskih prioriteta za ulaganje sredstava, nula dinara za kinematografiju, prekid proba predstave Siniše Kovačevića u Narodnom pozorištu itd.
Započeta je svojevrsna mala srpska kulturna revolucija, koja kao i ona davna kineska, ima za krajnji cilj disciplinovanje kroz strah i nametanje jedne ideologije. U našem slučaju, kroz vrednosti koje se promovišu, provejavaju tradicionalizam i neprimeren uticaj crkve. Deo tog procesa, najavljujući strategiju kulturne politike, objasnio je ministar kulture Bratislav Petković u svom intervjuu za Radio Beograd. „Smisao kulture je da slavi vrline”,kaže ministar Petković! Na to čovek zaista ne zna kako da reaguje osim da posakriva „nepodobnu polovinu” svoje biblioteke, između ostalog sabrana Šekspirova dela, pre nego što krenu da ih zabranjuju. U „odbrani vrline” ministar kao prioritete nije naveo ni Narodni muzej, ni Muzej savremene umetnosti već je ponosno najavio otvaranje muzeja Srpske pravoslavne crve i završetak muzeja Istorije Srbije (radi obeležavanja 100 godina Prvog svetskog rata). Pod tim naletima slavne prošlosti seća li se više iko danas utopističke ideje da Beograd 2020.postane prestonica kulture?
„Nema opasnosti od cenzure”,kaže ministar. „Uostalom kod nas prave cenzure nikada nije bilo, čak ni u ono, Titovo vreme, kada se ’samo’ tačno znalo šta se sme a šta ne!” Ovo neshvatanje pravog značenja reči nam ukazuje na dubinu pretnje jer se propisivanje „šta se sme a šta ne” neće smatrati cenzurom ili gušenjem slobode.
Posredni razlog za dodatnu strepnju je činjenica da za kinematografiju nije predviđen nijedan dinar. „Uostalom, naš film često Srbiju prikazuje u lošem svetlu”,kaže ministar. Način slikanja srpskog sveštenika i srpske žene na ekranima nas ,,ruži” po svetu još od vremena crnog talasa! CRNI TALAS! Više odtrideset godina čekalo se na novi obračun sa onim delom našeg umetničkog stvaralaštva koji nam je obezbedio značajno mesto u svetskoj kinematografiji.
Bože, NE sačuvaj!
U dvadeset prvom veku ukinuti ulaganja u kinematografiju jeste najeklatantniji primer nerazumevanja vremena u kome živimo i nepristajanja na njegovu demokratičnost. Kontrola distribucije tih „crnih slika” se zbog novih tehnologija više ne može kontrolisati zatvaranjem bioskopa! Zato „subverziju” treba saseći u nastajanju, sprečiti njihovu proizvodnju. A to danas stavlja pod sumnju sve vlasnike mobilnih telefona koji se u trenutku mogu odmetnuti među filmske stvaraoce…Lanac bez kraja.
Uostalom, zamislite film subverzivnog autora kome je inspiracija „Ulazak voza u stanicu” braće Limijer! Kako bi to negativna slika današnje Srbije bila: naša železnička stanica, naš voz i tmurna lica osiromašenih, beznadnih putnika.
Zato verovatno na mnogim našim stanicama još stoji znak sa prekriženim fotoaparatom. Snimanje zabranjeno!
Preuzeto sa portala Politika.rs