Robert Sapolski:
Hvala vam. Fantazija se uvek odvija na sledeći način. Savladao sam njegovu elitnu stražu, upao sam u njegov tajni bunker sa puškom na gotovs. On se baca po svoj luger. Izbijam mu ga iz ruke. Baca se na pilulu cijanida. Izbijam mu je iz ruke. On reži, napada me nadljudskom snagom. Rvemo se, tučemo, uspevam da ga oborim i stavim mu lisice. "Adolfe Hitleru", kažem, "Hapsim te zbog zločina protiv čovečnosti."
Ova verzija fantazije se završava ovde sa ordenom časti i prizor tamni. Šta bih uradio kad bih imao Hitlera? Nije teško zamisliti, čim budem pripravan na to. Prekinem mu kičmu u vratu. Izvadim mu oči tupim predmetom. Probijem mu bubne opne. Odrežem jezik. Ostavim ga da živi na respiratoru, jede na cevčicu, bez mogućnosti gvora ili kretanja ili vida ili sluha, samo oseća, a potom mu ubrizgam nešto kancerogeno što će da se gnoji i pupi sve dok svaka ćelija u njegovom telu zavapi u agoniji, sve dok svaki sekund ne bude odavao utisak večnosti u paklu. To bih uradio Hitleru.
Maštam o tome otkad sam bio dete, još uvek ponekad maštam, a kada se to desi, srce mi ubrza – svi ti planovi za najzlobniju, najopakiju dušu u istoriji. Međutim, ima jedan problem, a to je da zapravo ne verujem u duše, niti u zlo i mislim da je opačini mesto u mjuziklu. Ali postoje neki ljudi koje bih voleo da vidim mrtve, ali sam protiv smrtne kazne. Međutim, volim niskobudžetne nasilne filmove, ali sam za strogu kontrolu oružja. Ali onda onaj jedan put kad sam bio u lasertag igraonici i proveo sam se tako dobro, skrivajući se u uglu i pucajući u ljude. Drugim rečima, kada se radi o nasilju ja sam vam obično zbunjeno ljudsko biće.
Sad, kao vrsta, očigledno da imamo problem s nasiljem. Koristimo tuševe da isporučimo otrovni plin, pisma s antraksom, avione kao oružje, masovna silovanja kao vojnu strategiju. Užasno smo nasilna vrsta. Međutim, u tome je složenost, mi ne mrzimo nasilje, mrzimo pogrešan vid nasilja. A kad se radi o odgovarajućem, navijamo za njega, dodeljujemo odličja, glasamo, parimo se sa šampionima nasilja. Kada je odgovarajući vid nasilja, volimo ga. A tu je nova složenost, a to je, uz to što smo užasno nasilna vrsta, takođe smo i izvanredno altruistična, saosećajna vrsta.
Pa, kako da shvatite biologiju našeg najboljeg ponašanja, našeg najgoreg i svih tih dvosmislenih ponašanja između?
Sad, za početak, potpuno je dosadno razumevanje motoričkih aspekata ponašanja. Vaš mozak saopšti vašoj kičmi, saopšti vašim mišićima da urade ovo ili ono, i, ura, ispoljili ste ponašanje. Teško je razumeti značenje ponašanja jer u nekim okolnostima je pritisnuti obarač odvratan čin; u drugim je herojski samopožrtvovan. U nekim okolnostima, staviti ruku na nečiju drugu je duboko saosećajan čin. U drugim, radi se o istinskoj izdaji. Izazov je razumeti biologiju konteksta našeg ponašanja, a to je zaista teško.
Jedno je jasno, ipak, a to je da nećete nigde stići, ako mislite da postoji deo mozga ili hormon ili gen ili iskustvo iz detinjstva ili evolutivni mehanizam koji sve objašnjava. Umesto toga, svaki delić ponašanja ima višestruke nivoe uzročnosti.
Pogledajmo jedan primer. Imate pištolj. U toku je kriza: nemiri, nasilje, ljudi jurcaju okolo. Stranac trči ka vama u stanju uzrujanosti – ne možete da odlučite da li izgleda uplašeno, preteće, ljutito – drži nešto što nekako liči na pištolj. Niste sigurni. Stranac trči ka vama i vi povlačite obarač. A ispostavlja se da je ova osoba držala u ruci mobilni telefon.
Te postavljamo ovo biološko pitanje: šta se dešavalo što je uzrokovalo ovo ponašanje? Šta je uzrokovalo ovo ponašanje? A to je mnoštvo pitanja.
Počinjemo. Šta se dešavalo u vašem mozgu sekund pre nego što ste povukli obarač? A to nas vodi u oblast dela mozga koji se naziva amigdalom. Amigdala, koja je centar za nasilje, centar za strah, započinje bujicu mentalnih procesa koji rezultiraju povlačenjem obarača. Koji je nivo aktivnosti u vašoj amigdali sekund pre čina?
Ali da bismo razumeli to, moramo još malo da se vratimo. Šta se dešavalo u okruženju sekundama i minutima ranije što je uticalo na amigdalu? Sad, očito, prizor, zvuci nemira, to je bilo značajno. Ali uz to, veća je verovatnoća da pomešate mobilni telefon za pištolj, ako je taj stranac muškarac i ako je visok i druge rase. Dodatno, ako osećate bol, ako ste gladni, ako ste iscrpljeni, vaš prednji korteks neće tako dobro da funkcioniše, a to je deo mozga čiji je posao da na vreme stigne do amigdale govoreći: "Da li si zaista sigurna da je to pištolj?"
Ali moramo još da se vratimo. Sad moramo da posmatramo sate i dane ranije, a time ulazimo u oblast hormona. Na primer, testosteron, gde bez obzira na rod, ako su vam povišeni nivoi testosterona u krvi, skoniji ste da mislite kako lice s neutralnim izrazom zapravo izgleda preteće. Povišeni nivoi testosterona, povišeni nivoi hormona stresa i vaša amigdala će da bude aktivnija, a vaš prednji korteks će da bude tromiji.
Pomerajući se nazad još više, nedeljama i mesecima ranije, šta je tu relevantno? Ovo je oblast nervne plastičnosti, činjenice da se vaš mozak može promeniti, reagujući na iskustvo, a ako su vam prethodni meseci bili ispunjeni stresom i traumama, vaša amigdala će da bude uvećana. Neuroni će da postanu više nadraženi, vaš prednji korteks je atrofirao, a sve je to važno za ono što se dešava u toj jednoj sekundi.
Ali odlazimo još više unazad, godinama unazad, nazad, na primer, u vašu adolescenciju. Sad, ključna činjenica za mozak adolescenata je da sav treperi osim prednjeg korteksa, koji je i dalje polugotov. Ne sazreva u potpunosti do vaše 25 godine. I stoga su adolescencija i rano zrelo doba godine kada okolina i iskustvo oblikuju vaš prednji korteks u verziju koju ćete da imate kao odrasli, u tom kritičnom trenutku.
Ali vraćajući se još više unazad, čak još više do detinjstva i fetusa i svih različitih verzija koje su mogle da nastanu. Sad, očito da je to razdoblje kada je izgrađen vaš mozak, a to je važno, ali uz to, iskustvo u tom periodu proizvodi nešto što se naziva epigenetičkim promenama, trajnim, u nekim slučajevima, trajno aktivirajući određene gene, isključujući druge. A kao primer za ovo, ako ste kao fetus bili izloženi gomili hormona stresa preko vaše majke, epigenetika će da iznedri da amigdala kad odrastete bude u nadraženijem obliku, i imaćete povišene nivoe hormona stresa.
Ali idući još više unazad, nazad do kad ste bili tek fetus, nazad kada ste bili zbirka gena. Sad, geni su zaista važni za sve ovo, ali ključno je da geni ne određuju bilo šta jer geni različito deluju u različitim sredinama. Ovde imamo ključni primer: imamo varijantu gena pod nazivom MAO-A, a ako imate tu varijantu, skloniji ste izvršenju asocijalnog nasilja, ako, i samo ako, ste zlostavljani kao dete. Geni i okolina interaguju i ono što se dešava u toj sekundi pre nego što pritisnete obarač odražava životni vek interakcije između gena i okoline.
Sad, još je neverovatnije, moramo da se vratimo još dalje unazad, vekovima unazad. Čime su se zanimali vaši preci. A ako su, na primer, bili nomadski stočari, bili su stočari, ljudi koji su živeli u pustinjama ili na pašnjacima sa svojim stadom kamila, krava, koza, sve su prilike da su izmislili nešto što se naziva kulturom časti, ispunjenom klasom ratnika, osvetoljubivog nasilja, klanskih krvnih osveta i, neverovatno, vekovima kasnije, to bi i dalje uticalo na vrednosti na kojima ste vaspitani.
Ali moramo da se vratimo još dalje, milionima godina unazad jer ako govorimo o genima, implicitno sad govorimo o evoluciji gena. A ono što vidite, na primer, su obrasci širom različitih vrsta primata. Neki su evoluirali da imaju izuzetno niske nivoe agresivnosti, drugi su evoluirali u suprotnom smeru, a negde između, prema svim merenjima, lebde ljudska bića, opet, ova zbunjena, jedva definisana vrsta koja ima sav potencijal da ide u bilo kom smeru.
Pa, dokle nas je ovo dovelo? U suštini, ovde vidimo sledeće, ako želite da razumete ponašanje, bilo da se radi o užasavajućem ili čudesnom ili zbunjujućem između, ako želite to da razumete, morate da uzmete u obzir šta se desilo sekund ranije do milionima godina ranije, sve između toga.
Pa, šta možemo da zaključimo u ovom trenutku? Zvanično, složeno je. Ala je to od pomoći! Složeno je i bolje da budete oprezni, krajnje obazrivi pre nego što zaključite da znate šta uzrokuje ponašanje, naročito ako se radi o ponašanju koje strogo osuđujete.
Sad, meni je najvažnija svrha svega ovoga ona koja ima veze s promenom. Svaki deo biologije koji sam ovde pomenuo može se izmeniti u različitim okolnostima. Na primer, ekosistemi se menjaju. Hiljadama godina ranije, Sahara je bila bujan pašnjak. Kulture se menjaju. U XVII veku su najstrašniji ljudi u Evropi bili Šveđani, pustošili su svuda. Evo šta švedska vojska trenutno radi. Nisu ratovali 200 godina. Najvažnije, mozgovi se menjaju. Neuroni razvijaju nove procese. Sinapse se prekidaju. Sve se u mozgu menja, i iz ovoga prozilaze neverovatni primeri ljudske promene.
Prvi primer: ovo je čovek po imenu Džon Njutn, britanski teolog koji je odigrao ključnu ulogu u ukidanju ropstva od strane Britanskog carstva ranih 1800-ih. I začuđujuće, ovaj čovek je proveo decenije kao mlađi čovek kao kapetan na brodu robova, a potom kao investitor u robovlasništvo, bogateći se time. A potom se nešto promenilo. U njemu se nešto promenilo, nešto što je sam Njutn proslavio u onome po čemu je najčuveniji, himni koju je napisao: "Prekrasna milost".
Ovo je čovek po imenu Zenđi Abe u jutro 6. decembra 1941, sprema se da predvodi japansku bombašku eskadrilu u napadu na Perl Harbor. A ovo je isti taj čovek 50 godina nakon tog dana, grli čoveka koji je preživeo napad na tlu. A kao starac, Zenđi Abe je došao na skup preživelih iz Perl Harbora, na njihovu ceremoniju i na kolebljivom engleskom se izvinio za ono što je uradio kao mladić.
Sad, nisu uvek potrebne decenije. Ponekad izvanredna promena može da se desi za svega nekoliko sati. Setite se Prvog svetskog rata i Božićnog primirja iz 1914. Tadašnje sile su se dogovorile o kratkom primirju kako bi vojnici mogli da izađu, sakupe tela iz ničije zemlje, između redova rovova. I uskoro su britanski i nemački vojnici počeli to da rade, a potom su pomagali jedni drugima da nose tela, a potom su međusobno pomagali u kopanju grobova u smrzloj zemlji, a potom su se zajedno molili, a potom su slavili Božić zajedno i razmenili su poklone, a već sledećeg dana su zajedno igrali fudbal i razmenjivali adrese kako bi se sreli nakon rata. Primirje se nastavilo sve dok oficiri nisu morali da stignu i kažu: "Upucaćemo vas, ako se ne vratite međusobnom ubijanju." A ovde su jedino sati bili u pitanju da bi ovi muškarci razvili novu kategoriju "nas", svi mi u ovim rovovima, na obe strane, umiremo bez ikakvog prokletog razloga, i ko su "oni", ta bezlična sila iz pozadine koja ih koristi kao pione.
A ponekad se promena desi za nekoliko sekundi. Verovatno je najužasniji događaj u Vijetnamskom ratu bio Masakr u Mi Laju. Brigada američkih vojnika je ušla u nebranjeno selo puno civila i ubila između 350 i 500 Vijetnamaca, masovno su silovali žene i decu, kasapili su tela. Bilo je užasno. Bilo je užasno zato što se desilo, zato što je vlada to poricala zato što je vlada SAD-a na kraju samo blago kaznila prestupnike i užasno zato što gotovo izvesno ovo nije bio izolovan događaj. Ovaj čovek, Hju Tompson, ovo je čovek koji je zaustavio Masakr u Mi Laju. Pilotirao je helikopterom koji je nosio municiju, sleteo je tamo, izašao i video američke vojnike kako pucaju u bebe, pucaju u starice, shvatio je o čemu se radi, a potom je uzeo helikopter i uradio je nešto što je izbrisalo njegovo celoživotno uslovljavanje u smislu ko smo "mi", a ko su "oni". Sleteo je helikopterom između nekolicine preživelih seljana i američkih vojnika i naciljao je svoje mitraljeze u svoju braću Amerikance i rekao: "Ako ne prekinete s ubijanjem, sve ću da vas pokosim."
Sad, ovi ljudi nisu nešto posebno u odnosu na bilo kog od nas. Isti neuroni, iste neurohemikalije, ista biologija. Ovde nam preostaje samo taj neizbežni kliše: "Oni koji ne izučavaju istoriju, osuđeni su da je ponove." Ovde imamo suprotno tome. Oni koji ne izučavaju istoriju neverovatnih ljudskih promena, oni koji ne izučavaju biologiju onoga što može da nas preoblikuje od najgoreg do najboljeg ponašanja, oni koji to ne urade su osuđeni da ne budu u stanju da ponove ove prosvetljujuće, veličanstvene trenutke.
Zato, hvala vam.