Danas sam se setila svog teksta iz 2017. godine (Dva doba univerziteta) i poslednje dve rečenice koje sam tu napisala. Nije pristojno sebe citirati, ali na ovom mestu ne mogu odoleti zadovoljstvu zbog svojih proročkih reči. Napisah tada sledeće: „U ovom trenutku, univerzitet je zatečen u stanju frustrirane paralize. Ipak, ako postoji makar zrno istine u tvrdnji da se istorija ponavlja, očekuje se skoro buđenje.“
U državi u kojoj zaparloženo vreme stoji zaglavljeno u pervertiranoj svakodnevici i gde nas u sve veći glib guraju događaji otkačeni od svake pameti, imam osećaj da pored nas prolaze vekovi koji nas polako krune, a mi im se ne možemo odupreti jer nemamo snage da se iskobeljamo iz rastuće dubine močvare. Ovo je slikoviti opis mog osećaja gušenja u ustajalom smradu močvare zvane današnja Srbija, a evo i razloga zbog kog delim svoja osećanja. Iako je prošlo (samo) dve godine od moje tvrdnje da će se univerzitet probuditi, izgleda mi kao da su protekle decenije, a u stvari smo samo toliko olupani i oštećeni. U svakom slučaju, predugo je to vreme za ovaj jad i čemer koji nas je snašao.
I ko zna koliko bismo se još gušili u blatu sa raznoraznim naprednjačkim vladaocima da se nije pojavila grupica hrabrih studenata koja nam je dobacila slamčicu za malo svežeg vazduha. Ja od danas malo bolje dišem, a pomalo svetlosti prodire u mračne dubine. Eto, reći ću to glasno i jasno – da nema ove dece, naša lagana smrt bila bi neupitna! Sledeći put kada se zapitate da li su studenti u pravu, setite se ovog dana.
Dana 24. septembra, nakon 12 dana studentske blokade rada Rektorata UB, rektorka prof. Ivanka Popović objavila je saopštenje kojim nedvosmisleno staje u odbranu studenata i jedinstva unutar univerziteta. Možemo mnogo toga reći o trajanju pregovora studenata sa rektorkom, o tome koliko je bilo uspona i padova u svakodnevnim razgovorima, da li je opravdano to što je rektorka imala želju da sebe zaštiti od naprednjačkih pritisaka, o tome da li je predugo trajalo građenje poverenja između dve pregovaračke strane… ali, u konačnici, svi su se složili u jednoj stvari – autonomija univerziteta ne sme biti narušena! Konačno smo zauzeli jedinstven stav da je nezavisnost univerziteta od političkih pritisaka jedina stavka koja akademsku zajednicu može spasiti od potpunog propadanja.
U normalnim društvenim okolnostima, to jest, da priča o doktoratu Siniše Malog nije podignuta na nivo političkog pitanja i da naprednjačka vlast nije predstavila Malog skoro kao presudnog faktora za opstanak čitave države, a samim tim se konfrontirala sa svakim aspektom akademskog poštenja i etike – univerzitet ne bi isplivao na površinu naše močvare i ne bi postao institucija kojoj preti potpuni krah zbog mutnog lika i dela jednog ministra finansija. Političko siledžijstvo naprednjaka nad univerzitetom, institucijom koju su već urušili svojim zakonima i nametanjem sveopšte degradacije u percepciji obrazovanja, moralo je preliti već prepunu čašu neobjašnjive trpnje akademske zajednice. Ipak, kako se pokazalo, ni to nije bilo dovoljno da bi se podigla sveopšta pobuna profesora UB. Tiho nezadovoljstvo, razmena reči u pola glasa, stajaće zauvek kao spomenik kukavičluku našeg univerziteta.
Iz ove perspektive, možemo se zahvaliti bezumnoj i siledžijskoj „prirodi“ naprednjačkog kadra budući da je samo takva razularena i dezorijentisana sila mogla probuditi univerzitet iz njegovog tavorenja na dnu društvene močvare. Kada kažem probuditi, mislim na onaj najvitalniji deo akademske zajednice – a to su studenti. Upravo su oni bili ti subjekti koji su uključili alarm i jasno nam pokazali da nas prljavština vladajućeg režima povlači sve dublje u sopstveno blato iz koga se nikada nećemo izvući.
Želim da verujem, a za to imam osnova, da je ovaj događaj – konačna obznana vrha akademske piramide da je univerzitet jedinstvena „zajednica onih koji uče i onih koji obučavaju“ – početak aktivne pobune svih mislećih i moralnih ljudi protiv užasa u kom živimo. Slično periodu devedesetih, studenti su poveli igru. Na nama je da ih sledimo!
Dozvolićete mi jedno lično zapažanje. Sebe doživljavam kao insajdera u studentskoj blokadi. Sa njima sam bila svakog dana po nekoliko sati, učestvovala u njihovim međusobnim razgovorima, konstruktivnim prepirkama, strepnjama, veselju i periodima očajanja, ali i u nekim pregovorima sa rektorkom. Mnogi od njih su, nakon što se probude na podu Rektorata, učili i odlazili na ispite. Alkohol i narkotici bili su strogo zabranjeni, a najčešće nisu ni muziku puštali. Bili su pravi mali štreberi!
Najviše me je iznenadilo suočavanje sa razlikom između moje i njihove generacije. Odnos prema autoritetu je, moram reći, najveći napredak koji vidim u mladim ljudima. Njihova spremnost da ljubazno saslušaju savete nas „odraslih“, nekakvih profesorskih autoriteta, nije nužno podrazumevala da će se sa našim stavovima složiti. Postupali su onako kako su smatrali da je najbolje. Oduvek mislim da je zahtevanje neupitnog pokoravanja autoritetima najveća kočnica razvoju uma i kreativnog, a možemo reći i buntovničkog duha. Priznajem, insajderska saznanja o novoj mladalačkoj dinamici bude mi veliku nadu u budućnost.
Najvažnije, studenti nisu trpeli preterani oprez koji smo im mi odrasli nametali, a koji valjda narasta sa starošću. Da su nas poslušali, blokada Rektorata trajala bi mnogo kraće, ali bi rezultati bili mnogo mršaviji i bleđi. Tačnije, rokovi za ocenu plagijata bili bi manje-više jedino postignuće blokade. Zahvaljujući osećanju beznađa koji smo stvorili u ovoj zemlji, kao i ukaljanom ugledu univerziteta za koji smo mi odgovorni, studenti su bili spremni da rizikuju mnogo više od onoga što smo od njih mogli da očekujemo. Ovde imam na umu svakodnevne najave upada raznoraznih SNS i desničarskih batinaša, ali i glasine da zbog svoje „tvrdoglavosti“ studenti gube podršku profesora. Ja i dalje ne shvatam kako su uspeli da održe svoju odlučnost u defetističkoj atmosferi koja je neumitno jačala svakog novog dana blokade. Samo zbog toga danas možemo reći da rezultat studentske blokade jeste jasno upozorenje univerziteta da više neće trpeti siledžijstvo vladajuće stranke i uplitanje u akademske aktivnosti zarad nejasnih interesa pojedinaca koji neumitno urušavaju univerzitet i obrazovanje u celini.
Sve u svemu, nesporno je da su nam studenti održali čas! Mislim da je saopštenje rektorke pokazatelj da smo lekciju naučili. U blatnjavom društvenom kontekstu u kom se nalazimo, ugled univerziteta zavisi od naše sposobnosti da se odupremo naprednjačkoj političkoj sili koja pred sobom melje svaku progresivnu i slobodnjačku misao. U pravu su Vučić i Brnabić kada tvrde da je univerzitet zauzeo poziciju na suprotnoj strani društvenog spektra u odnosu na njihovu mračnu politiku satiranja svega što je pošteno i vredno u ovoj zemlji. Prvi zadatak akademske zajednice nakon ovog saopštenja jeste zaštita rektorke, jer se, sviđalo se to nama ili ne, autonomija i jedinstvo univerziteta u ovom trenutku brani zaštitom lika i dela osobe koja je smogla hrabrosti da javno izgovori da studenti jesu u pravu.