Suština je da je bio zadovoljan, smatra da je dobro zarađivao radom u
perionici, mogao je za 10 minuta da pobegne samo da je hteo, pobegao bi
da je kazna bila veća, a ne 5 godina (smanjeno na 4). Iz zatvora je
izašao sa ušteđevinom od dve hiljade evra, a da nije sâm plaćao svoje
lekove, jer „švajcarski klošari“ nisu hteli, izašao bi čak sa četiri.
Hiljade evra.
Ovaj čovek poznat je javnosti samo na osnovu kriminala, a sada i zbog
sistematskog, gnusnog, psihičkog, verbalnog, na ivici fizičkog, nasilja
prema svojoj ženi.
Uprkos tome, on je uporno u medijima predstavljan u sklopu narativa o
„žestokim momcima“, „legendama asfalta“, ikonama „brzih devedesetih“,
kao ugledan čovek koji je uspešnu karijeru herojski napravio hrabrim
delima koja su, samo sticajem nesretnih okolnosti, eto slučajno, bila s
one strane zakona.
Zadrugu ne gledam ni ja, kao ni vi, ona i nije namenjena
meni. To ne znači da je drugi ne vide. Ne mogu da ulazim ovde u banalnu
raspravu oko rijaliti formata, hoću da skrenem pažnju na nešto drugo.
Svi mediji decenijama udruženo, a za novac, stvaraju sliku mitskog
poželjnog muškarca-kriminalca, koji je najnormalniji učesnik u javnosti.
Njihova krivična dela su ili minimizovana, a istovremeno i
glorifikovana (gnusoba zločina se umanjuje, a hiperbolisano veliča
navodna lukavost, mudrost, hrabrost i spremnost na rizik kriminalaca).
Tako je i u ovom slučaju.
Pošto je ozbiljnim medijima ispod časti da se bave detaljima, mene
nije mrzelo da istražim lik i delo ove medijske figure, koja se uporno
nameće kao arhetipski simbol muškog uspeha.
Istina je ipak drugačija.
Svoje prvo ubistvo, Zvezdan Slavnić je izvršio sa samo dvadeset i
jednom godinom. U noćnom klubu je sa umišljajem pucao u mladića koji se
samo zatekao tu, sa lica mesta pobegao, pa se sakrio „kod druga“ i tamo
nesmetano boravio pune dve nedelje. Kada je njegova žrtva, nakon
dvanaest dana borbe u bolnici, ipak izdahnula, Slavnić je konačno nađen i
uhapšen.
Osuđen je na nepunih deset godina zatvora, ali obzirom da je u
trenutku izvršenja ovog teškog krivičnog dela imao manje od 23 godine,
poslat je na izdržavanje kazne u Kazneno popravni zavod „Valjevo“,
ustanovu za maloletnike.
Njegova „robija“ zbog koje ga mediji i preziru, a veoma veliki deo
javnosti uvažava, kao da je to visoko postignuće i pitanje časti, bila
je neverovatno nepravedno lagodna. Slavnić je, kao mlađi punoletnik,
kaznu izdržavao u uslovima namenjenim deci: spavaonice se ne
zaključavaju, štićenici imaju neprestan slobodan pristup „dnevnom
boravku“ – nekoj vrsti TV sale sa svim pogodnostima, daleko od surovog
života u opštoj zatvorskoj populaciji, sa pravom na jednonedeljni
slobodan izlazak, izlazak u višednevnu posetu porodici vikendima i
praznicima, nepraćen neograničen odlazak kod lekara van Zavoda,
NAGRADNIH sedam dana slobodnog izlaska i putovanja (doduše, samo u
zemlji) i godišnji odmor od petnaest dana da ga provodi gde hoće i kako
hoće.
Ovo poslednje, Slavnić je tako i shvatio. Nakon nepune četiri godine
izdržavanja kazne, došao je na dvonedeljni odmor u Beograd i odmah
pretukao vlasnika restorana besan što mu nije rezervisan sto. Njegova
nevina žrtva je mrtva u grobu, a zločinac slobodan šamara ugostitelja,
pa beži, po svom običaju. Interventna ga ovog puta stiže iste noći,
presreće u očevom automobilu marke „Pontijak“ u kome pronalazi i pištolj
sa šest metaka u nelegalnom posedu, za koji odgovornost u dogovoru
preuzima prijatelj, koji tim povodom dobija krivičnu, a Slavnić samo
prekršajnu prijavu. Ni za ovo delo Slavnić ne prihvata krivicu, novine
beleže da je bahato tvrdio kako je samo porazgovarao sa čovekom i ukazao
mu da nije lepo što mu nije sačuvao prazan sto, ali se u njegovim
privilegijama ništa ne menja – najnormalnije završava odmor, nakon koga
se vraća na nastavak kazne, neoštećenih privilegija.
Slavnić je, naime, kao jedan od „viđenijih“ povlašćenih štićenika KPZ
„Valjevo“, uz sina Vlade Trefa, osuđenog za oružanu pljačku više
miliona nikad pronađenih maraka, prilikom koje je ubijeno dvoje nevinih
ljudi, imao zapanjujuće pogodnosti. Kako je „Vreme“ u to doba
izveštavao, ova dva mlada kriminalca uživala su neskrivenu naklonost
upravnika (o kojoj je, s ponosom, direktno govorio za ovaj list), imali
sve privilegije, posebne uslove i odvojene prostorije specijalno
opremljene samo za njih. O tome najbolje svedoči pismo u kom se Tref
junior tada hvalio uslovima života u zatvoru, u kome piše:
„Druže, kod mene ima dosta novoga, napravio sam jedan opasan prostor,
sredio sam ga skroz, znači, imam TV, video, stub, satelit, soni,
plej-stejšn, kompjuter, trpezariju, trosed, dvosed, fotelju, akvarijum,
ma bukvalno sve“. Interesantno je reći da je drug, kome je pismo
upućeno, takođe u tom trenutku bio u zatvoru, samo pravom.
Pored ovih privilegija, „Vreme“ je zabeležilo da su obojica, a
posebno Zvezdan (zbog urođene srčane mane) upravnikovom odlukom imali
potpunu poštedu od rada, a zatim i pravo na svakodnevnu posetu, boravak
u zasebnim prostorijama (radnim danom do 23 sata, a vikendom do dva
ujutru). Obojica su bili pošteđeni svih dužnosti, uključujući i redarske
– imali su svoje „zamenike“ koji su ih obavljali umesto njih, a Slavnić
je zvanično bio raspoređen na dužnost NA RAZGLASU, koji uz to NIJE NI
RADIO. Za mene je najupečatljiviji detalj da je Zvezdan Slavnić, na
sopstveni zahtev, u zatvoru držao akvarijum.
Pravi akvarijum, sa ribicama.
Tako je izgledao postupak izvršenja kazne zatvora za teško ubistvo čoveka.
Slavnić je odlukom o amnestiji, na slobodu pušten nakon osam godina, u
društvo vraćen ni rehabilitovan ni resocijalizovan. Naravno, ubrzo je
ponovo uhapšen, ovog puta za organizovanu prodaju heroina. Osuđen je na
dve godine i osam meseci sada „pravog“ zatvora, ali je i tu pomilovan:
izdržao je samo dve trećine kazne. O tom boravku u, kako mediji i
publika rijalitija ponavljaju njegov izraz – „koledžu“, nema mnogo
informacija, ali se zato njegovo životno opredeljenje potvrđuje veoma
brzo nakon i tog izlaska.
Više puta je privođen, a najupečljativiji je događaj kojim se glasno
hvali i predstavlja kao „hrabri“ napad na četiri policajca. On sam,
njih četvorica, kult ličnosti ogrezlog kriminalca se u medijima gradi
potpuno nesankcionisano.
Istina je malo drugačija: policijska patrola je jedne večeri došla na
vrata stana njegove partnerke, zbog pritužbi komšinice na ponašanje
njihovog psa u zajedničkom dvorištu. Partnerka (a sadašnja učesnica
Zadruge, o čemu nešto kasnije) vrata je otvorila besna, opsovala
patrolu, odbila da svog buldoga stavi na povodac i da im pokaže ličnu
kartu. Na policajce je onda, iz ženinog stana, iz pozadine, Slavnić
počeo da urla, da vređa komšinicu kojoj smeta kuče i da im ponosno
objašnjava svoju kriminalnu veličinu rečima: „Šta ti hoćeš, pi.ko jedna?
Ne znate s kim imate posla. Ja sam deset godina robijao. J..aću vam
mater svoj četvorici!“.
Mater im nije jebao. Slavnić i partnerka su privedeni, pas je ostao
kući sam sa njenom maloletnom decom. Ona je zatim puštena, a protiv
Slavnića je podignuta optužnica za ometanje službenog lica, krivično
delo za koje je zaprećena kazna od 6 meseci do 2 godine zatvora. Dalji
tok ni ovog postupka se ne zna, ali obzirom da za to nije „robijao“,
pretpostavlja se da je i ova stvar oproštena.
Nedugo zatim, Zvezdan Slavnić vrši krivično delo oružane pljačke u
Švajcarskoj, za koje odmah biva uhapšen. Mediji ovaj slučaj
predstavljaju u okviru mitske priče o srpskim Pink Panterima, „uvaženim“
kriminalcima koji kradu samo najfinije blago. Istina je drugačija –
Slavnić je opet uzeo pištolj, navukao žensku čarapu na glavu i upao u
zlataru gde, pukom srećom, nije ubio nikog. Odmah je uhvaćen, a za to
delo dobija 5 i po godina zatvora, pa zbog dobrog vladanja u švajcarskom
„koledžu“, pušten je nakon izdržane četiri.
Posle toga je došao u Zadrugu, u kojoj vrši svakodnevno
nasilje i zlostavljanje one iste vanbračne supruge. U njoj ga svi,
uključujući i nju, uporno, sa strahopoštovanjem, na sva usta hvale,
govore o njegovom „uličnom ugledu“, „imenu koje je stvorio“, „legendi“,
„lozi koju mora nastaviti“, životnom postignuću uprkos zloj sudbini koja
ga nije štedela.
Istina je da je u pitanju jedan potpuno poražen, siromašan,
neintegrisan čovek bez budućnosti, koji živi od zatvora do zatvora u
tuđoj kući, tuđim parama, nesposoban na život u normalnom društvu. On je
neobrazovan, neiteligentnan, neintegrisan surovi kriminalac bez trunke
savesti, bez ikakve društvene svesti, koji zbog privilegija i bolesnog
kulta ličnosti kriminalca, koji ova javnost uporno neguje, nikada nije
socijalizovan, već je uporni povratnik u zločin, potpuno nerazvijenog
etičkog sistema i strukture ličnosti, koga predstavljaju kao „legendu“ i
preporučuju za idola.
Njegovo iživljavanje nad ženom traje danima, a za to „pristojna“ Srbija nema interesa. Zadruga
im je ispod časti, krivica je samo na Pinku i Mitroviću koji ga drži
tamo, iako je više puta rečeno da to isto godinama radi i kod kuće, bez
kamera.
Kriva je žena koja mu se vraća, koja ga pravda, koja se „ponižava, a
gledaju je deca i majka“, kao da nju treba da je sramota što je žrtva i
kao da je njena odgovornost što je, kao i hiljade drugih, toliko surovo
manipulisana i tako psihički slomljena, da nije svesna da je meta
sistematskog okrutnog nasilja.
Tako je i za njegovo prvo ubistvo uporno krivica sa ubice svaljivana
na žene: prvo na Kseniju Pajčin (koja nema apsolutno nikakve veze s tim,
a čije se svirepo ubistvo uporno romantizuje i predstavlja kao
„tragedija“ i ultimativni čin ljubavi), a zatim i na drugu lepu i
popularnu glumicu (neću joj navoditi ime, da ne perpetuiram laž), koju u
medijima Zvezdanov otac žigoše kao „kurvu“ što je „nedolično igrala“,
pa je njenu čast metkom u slučajno zatečenog mladića, njegov sin „morao
da brani“.
U međuvremenu, ova moralno zapuštena, duboko antisocijalna
nestruktuirana ličnost, čija se delinkvencija od rane mladosti
ohrabruje, odobrava, nagrađuje i slavi, samo što nije ponovila zločin.
Za koji će opet biti kriv neko drugi.
Javni servis.net