„Nemački koncentracioni logor“, piše na tabli u Majdaneku: to je
nezvanični znak postavljen na prikolicu parkiranu ispred ulaza. On
poručuje posetiocima da su u tom logoru na obodu poljskog grada Lublina
Nemci ubijali Jevreje, Poljake, Beloruse, Ukrajince i Ruse. „Nije moj
posao da objašnjavam šta tu piše“, kaže naš vodič i okreće glavu na
drugu stranu. Sve što piše na tabli je istina. Ali govorenje cele istine
o Holokaustu je danas u Poljskoj kriminalno delo.
Tablu su postavili aktivisti da bi podržali zakon koji je desničarska
poljska vlada donela u januaru 2018. godine. Po tom zakonu nije
dozvoljeno reći da su „poljska država ili poljski narod“ učestvoval u
Holokaustu. Prekršioci mogu biti osuđeni na tri godine zatvora.
Usvajanje zakona izazvalo je veliko diplomatsko negodovanje Izraela i
Sjedinjenih Država i uplašilo jevrejsku zajednicu u Poljskoj koju čini
20.000 ljudi.
Zašto? Zato što je činjenica, brižljivo dokumentovana novim
istraživanjima tokom poslednjih 10 godina, da su neki Poljaci hrabro
branili Jevreje za vreme Holokausta, ali da su ih drugi ubijali,
denuncirali ili se pridruživali lovu na njih koji su organizovali
nacisti. Za vladajuću stranku Zakon i pravda, koja nastoji da izgradi
crno-beli nacionalistički narativ o Poljskoj kao žrtvi, to je –
preterivanje.
U svojoj knjizi Lov na Jevreje / Hunt for the Jews Jan
Grabowski je izveo sledeću računicu: od 286 Jevreja koji su ubijeni u
jednom okrugu, 115 je ubila poljska „Plava policija“, 98 su ubili Nemci
po dojavi lokalnih stanovnika, a samo sedmoro je ubila nemačka policija
bez ikakve pomoći sa strane. Preostalih 59 su ubijeni u nepoznatim
okolnostima. U opširnijoj studiji objavljenoj prošlog meseca tim
Grabowskog je zaključio da su dve tećine Jevreja koji su potražili
utočište kod Poljaka nejevreja stradali.
Konstanty Gebers, ugledni jevrejski novinar i veteran pokreta
Solidarnost, demonstrativno je prekršio novi zakon prvog dana po
njegovom stupanju na snagu. Nije bio optužen iako je telefonom pozvao
mnoge javne tužioce i obavestio ih o svom zločinu. Na osnovu brojeva
koje navodi Grabowski, Gebers je izveo zaključak da su Poljaci tokom
Drugog svetskog rata ubili i denuncirali između 62 i 200 hiljada
Jevreja. Po njegovom mišljenju, novi zakon je politički signal koji je
vladajuća partija uputila svojim glasačima sa ekstremne desnice; cilj
je, kaže on neuvijeno, da se „zabiberi ješama“. „Stranka Zakon i pravda
zavisi od svojih fašističkih birača kojih ima oko 8 odsto“, kaže on.
„Fašisti su glasali za tu stranku zato što ona polako ali sigurno
sprovodi ono što oni žele. Ako bi vlasti povukle taj zakon – ‘ako bi
kapitulirale pod jevrejskim pritiskom’ – ode podrška i stranka ne bi
mogla da osvoji većinu.“
Svađa oko zakona je pogodovala biznisu poljske otvoreno antisemitske
ekstremne desnice. Na kiosku na lublinskoj železničkoj stanici, gde
svake godine pristižu hiljade Jevreja iz inostranstva da posete muzej u
Majdaneku, prodaju se mnogi antisemitski i ekstremno desni magazini, sa Gazetom Warszawom
u prvom redu. „Istorija po Jevrejima“, glasi udarni naslov na njenoj
naslovnici, a nešto manjim slovima poljski premijer se prokazuje kao
izraelski agent. Sve to na naslovnoj strani. Među koricama je reprint
stranice Vikipedije o porodici Rothschild; svuda su posejane negativne
priče o Jevrejima.
U magazinu Polska Niepodległa, istoričari koji su
dokumentovali ulogu poljskih nejevreja u Holokaustu nazvani su
„fantastima“. Novi zakon se opravdava kao preventivni udar na navodne
planove Jevreja da otmu poljsku imovinu. „Tokom prvih 25 godina posle
pada komunizma antisemitizam je bio u sporom ali postojanom opadanju. U
poslednjih 10 godina primetan je sistematski porast klasičnih
antisemitskih stavova“, kaže Gebert.
Po Centru za istraživanje predrasuda, u proteklih 10 godina postotak
Poljaka koji veruju da Jevreji kidnapuju hrišćansku decu porastao je sa
11 na 25 odsto, a onih koji veruju da Jevreji „žele da zavladaju svetom“
ima 43 odsto. Oko 56 odsto ispitanika se složilo s tvrdnjom da „Jevreji
žele da dobiju kompenzaciju od Poljaka za ono što su im zapravo uradili
Nemci“.
Prživeli logoraši u Poljskoj imaju utisak da se posle decenija
napredovanja smer obrnuo. Sreo sam Mariana Turskog u poljskom muzeju
posvećenom životu Jevreja u Varšavi, u čijem osnivanju je i sam
učestvovao. „U Aušvicu je bilo tako hladno, minus 20 ili 25 stepeni“,
seća se Turski. „Isekao sam vreću od cementa da bih napravio potkošulju,
ali me je jedan esesovac video i gotovo na smrt premlatio“. Upire
prstom u mene dok oživljava taj trenutak od pre 75 godina i kaže: „Du hast Deutsches Vermögen gestholen“ – ukrao si nemačku imovinu.
Gospodin Turski koji je preživeo geto u Lođu, Aušvic i marševe smrti
do Buhenvalda i Terezijenštata sada ima 91 godinu; kaže da razume zašto
poljske vlasti žele da razjasne nemačku odgovornost za logore smrti, ali
žali zbog atmosfere koju je taj zakon stvorio. „Pitam se da li je novi
zakon smišljen tako da izazove antisemitizam. Jer upravo to je uradio.
Ne zato što je sam zakon opasan, već zbog onoga što se oko njega događa –
on doprinosi buđenju demona, čudovišta: to uznemirava“. On veruje da će
zakon odvratiti istraživače od proučavanja događaja u Poljskoj za vreme
Holokausta, jer neće želeti da sebi unište karijeru.
Kad sam upitao Turskog šta bi poručio mladim Poljacima, prisetio se
zakona protiv Jevreja koje su nacisti doneli 1933: po tim zakonima
Jevreji nisu smeli da sede na nekim klupama u parku ni da plivaju u
nekim jezerima. „Mogli biste pomisliti – to je neprijatno. U redu, ne
možete da plivate na nekim mestima, pa šta? U Berlinu ima mnogo mesta za
plivanje. Ne možeš da sediš na ovoj klupi, ali ima drugih na kojima
možeš. Tako su se žrtve, počinioci i posmatrači navikavali na novo
stanje. A to je vodilo u geto, koncentracioni logor, logor smrti… Aušvic
nije pao s neba. Ljudi su se na njega navikavali i postajali
ravnodušni. Zato je poruka: ne vičite ‘nikada više’. Razmislite šta je
uzrok svemu tome. Kako se to dogodilo. I sprečite ga u začetku“.
***
Tokom posete logoru Majdanek začudio sam se što on, po modernim
standardima, izgleda prilično neindustrijski iako je služio za ubijanje u
industrijskim razmerama. Postoje samo dve dobro očuvane gasne komore:
ona u kojoj se koristio Ciklon B je veličine železničkog vagona i na
zidovima se još vide plave fleke od hemikalija; ona u kojoj se koristio
ugljen monoksid nije veća od prosečne dnevne sobe. Stotine Jevreja su
istovremeno saterivani u te niske prostorije da bi bili ubijeni gasom.
Kada su želeli da pobiju hiljade ljudi, nacisti bi ih prosto oterali do
jarka i otvorili vatru: 3. novembra 1943, posle ustanka u obližnjem
logoru Sobibor, u Majdaneku je ubijeno 18.000 ljudi.
Majdanek je bio mesto za surovost „jedan na jednoga“. Počinioci su
decenijama pripremani govorom mržnje, medijskim rasizmom i slabim
zakonskim zabranama. Jevreji su tu, iz zabave, na smrt šutirani;
korišćeni kao bokserski džakovi; surovo premlaćivani zbog najmanjeg
prestupa. Pravilni redovi baraka, ogromna zbirka cipela i sjajne peći u
krematorijumu su spomenici koji nam pomažu da zamislimo atmosferu mržnje
u tom logoru.
Da bismo razumeli odakle je potekla ta atmosfera dovoljno je da
doživimo sitne mržnje, stereotipe i narative kojih je danas puna poljska
štampa, a koji drugog prikazuju kao suštinski drugačijeg i tuđeg. „Pre
mesec dana sam se strašno uplašila“, kaže Marysia Swietlik, levičarska
aktivistkinja. „Prvi put sam bila srećna što u školi koju pohađaju moja
deca postoji obezbeđenje. [Novi zakon] je bio jasan signal ekstremnoj
desnici: da je to još jedna tema o kojoj se može otvoreno govoriti. Već
su otvoreno govorili protiv imigranata, a sada mogu i protiv cionizma“.
Zahvaljujući diplomatskom pritisku Sjedinjenih Država, kaže Swietlik,
vladajuća stranka je pokušala da postepeno potisne tu temu. Međutim,
dodaje ona, „prilično strahujem od izbora jer će ti ljudi sigurno opet
voditi ksenofobičnu kampanju. To je jedina stvar koja zaista radi za
njih“. Naspram takvog stanja poljska levica je slaba. Ona može da
organizuje velike proteste u vezi sa abortusom ili ustavnom reformom,
ali ceo spektar partija levice koje su se za izbore 2015. okupile u
Ujedinjenu levicu, nije uspeo da osvoji nijedno poslaničko mesto. Savez
demokratske levice, nekad komunistički, danas je pao na oko 7 odsto.
Zakon i pravda je, naprotiv, najuspešnija desna nacionalistička
stranka u Evropi. Prema istraživanjima javnog mnjenja, podržava je više
od 40 odsto građana, što nije samo posledica ekonomskog rasta: prihod
radničkih porodica se povećao zahvaljujući sistemu galantne podrške za
decu. Ipak, ona stalno uleće u sukobe – sa ženama oko abortusa, sa
Angelom Merkel oko raspodele sirijskih izbeglica, sa Evropskom unijom
oko nezavisnosti sudstva, a sada i sa jevrejskim stanovništvom oko uloge
Poljaka u Holokaustu.
Svi pripadnici jevrejske zajednice u Varšavi s kojima sam razgovarao
isticali su da najveća opasnost od zvaničnog rasizma i nacionalizma
preti muslimanima, migrantima i Romima. „Svake nedelje čujemo da je neko
od njih napadnut“, kaže Swietlik i dodaje: „Svi islamofobični narativi
izgrađeni su na starim antisemitskim – isti izrazi, isti stereotipi koji
su ukorenjeni u poljskoj i evropskoj kulturi. Antisemitizmu je urađen
veliki fejslifting“.
New Statesman, 13.06.2018.
Prevela Slavica Miletić