U Sarajevu u javnom prevozu, niko ništa ne čita. Mogu u njihovo ime ponuditi dva opravdanja: vrućinu i kratke relacije. Ali bojim se da su oba slaba. Ovdje su knjige najcjenjenije kad gore.
Hajde da priznamo da u svemu ovome ime nečeg zaista čudesnog, nečega zaprepašćujućeg. Pogledajte gole činjenice: ovo je četvrti uspešni konzervativni ustanak u poslednjih pola veka, od kojih je svaki bilo puniji populističke samohvale od prethodnog, svaki naginjao malo više udesno, i svaki doprinosio pisanju vrtoglavog poglavlja u istorijskojh epohi koju ja nazivam „Velikim protivudarom“.
Danas evropska duhovnost nije baš naročito na ceni, današnji magnati se radije muvaju oko turbofolk pevačica. Nikad nisam nigde pročitao da u pomodnim džet-set krugovima bilo ko pominje bečke koncerte ili koncertne dvorane. Verujem, ipak, da se u mnogim porodicama još čuvaju poneki porcelanski časovnici s anđelom, ili ako ništa drugo, nekakav, od dede nasleđeni, tajanstveni džepni sat.
Do porodice se dakle jako teško stiže. Samo ludački hrabri ili prosto ludi se venčavaju. Natalitet, naravno, opada, ali koga se to tiče... Porodične vrednosti? Grand produkcija vam vaspitava decu, ne ulica. Sada se sedi u kafićima, osmatra se ko prolazi i kako je obučen, s kim je, kuda bi mogao da ide... Omladina lenstvuje, jer čeka da im se da posao. Samo, posao se ne dobija, već pronalazi, draga omladino.
Možda je tetoviranje započelo kao moda i trend, ali nakon što tetovaža prekrije pola obrijanih muških grudi i cijelo rame, nakon što ala iz keltske mitologije zijevne i palacne crvenim jezičkom s butine kakvoga veličanstvenog ženskog androida, baš s onih predjela na kojima su u normalnih žena uzbibane nakupine celulita, promatrač shvati da to ne mogu biti mode, ni trendovi. Tu se, naime, radi o vječnosti.
Tata je u roku munja skočijo iz lingeštula i viknijo je: 'Ne dolazi u obzir! Zaboravi! Nema šanse da iko stavlja zastave na mog škodilaka!' Mami je uletila zbunjoza: 'Zašto, čoviče?' Tata je dreknijo: 'Zato šta ne jebem Oluju dva posto! Kapito?! Šta se mene tiče, ka da Oluje i nema!' Mama je pitala: 'Kakve to ima veze, za gospu blaženu?' Tata je rekao: 'E pa ima veze, draga gospođo! Nećemo ovdi pravit nikakvi šovenski dernek!
Tko je u nama ubio potrebu da budemo ljudi? Da li je normalno miriti se sa crkavanjem na rate? Psihijatri nam ništa ne objašnjavaju, ludnice su prepune, posla preko glave.
Šta god mislili o drugom amandmanu ustava i pitanju oružja, nesposobnost mnogih Amerikanaca – uključujući i predsednika, njegovog republikanskog izazivača i većinu naših poslanika – da priznaju kako automatske puške koje ispaljuju pedeset do šezdeset metaka u minuti nemaju nikakvu drugu svrhu nego da pokose što je moguće više ljudi, predstavlja zapanjujući odraz kukavičluka.
Ova sedmica ovdje zaista nije bila rajsko blaženstvo, i nisam baš posebno uživala. U nekoliko sam navrata htjela sve poslati do đavola i otputovati. Heideggerova je žena skoro mahnita od ljubomore, što se pojačalo tokom svih ovih godina dok se očito neprestano nadala da će me on jednostavno zaboraviti.