Kolumne

Da, još jedan tekst o vakcinama. Rizikovaću da budem dosadna i da pričam ono što je već ispričano, ali reakcije čitalaca na članke o vakcinama objavljene tokom nekoliko poslednjih dana uverile su me da stav „za vakcine“ treba uporno zastupati i obrazlagati.

Da li ste znali da je Fara Foset umrla istog dana kada i Majkl Džekson?

Mnogi ne znaju da kada ljudi razviju sposobnost strpljivosti, onda se smanjuje njihov doživljaj neprijatnosti zbog osujećene želje.

Kako je je jedan filozof sa dve knjige, od kojih je druga objavljena posthumno, promenio ljudsku misao za sva vremena?

Ovo je veće i jače i od najboljeg skoka u mrzlu Neretvu ikad. Ovo u duši pomjera sve do najzadnje suze.

Kao student književnosti sam upisao kurs o Džejn Ostin – odličan kurs u čudnom pakovanju. Skoro svih sto polaznika su bile devojke (bilo je svega nekoliko nas mladića), a predavanja su bila zamišljena kao uzgajanje opsednutosti ovom književnicom.

Neću da kažem – čast izuzecima. Zašto čast? Zato što rade svoj posao? Zar se ne podrazumeva da ga rade valjano? Najtužnije od svega je to, što ako govorimo o kvalitetu, ako govorimo o onima koji rade svoj posao u prosveti valjano, sve se i svodi na neke – izuzetke.

Njegov klavir je uvek u stanju teškog pijanstva. Njegov svet je zelen, jer on zna da se proleće ne može zaustaviti. Kada ode, niko neće znati da ga nema.

Iz današnje mi perspektive drama oko tjemenice djeluje gotovo apsurdno, vremenskim odmakom, kao i većina ostalih početničkih roditeljskih muka, svedena na razinu beznačajnosti. Ono što nije ostalo u prošlosti osjećaj je majčinske neadekvatnosti. On je još uvijek prisutan, kao već stotinu puta izmutirani, neuništivi virus, ponekad danima zatomljen i jedva čujan glasić, ponekad gromoglasna, dvometarskim fluorescentnim slovima napisana objava.