Moj dida sa Šolte je došao kod nas u Split da napravi preglede. Dida je rekao da njega boli svaka žunta. Dida je sidijo za stolom u kužini. Ja sam sidijo didi na kolinu.
Nekadašnji televizijski reporter, fudbaler, još uvek pasionirani kolekcionar stripova i ljubitelj filmova, nesuđeni režiser, Zoran Kesić jedan je od vodećih, tačnije retkih hroničara društva koji se brinu da humor i satira ne nestanu iz našeg medijskog prostora.
Zanimljivo bi bilo istražiti i kako je devedesetih bilo Srbima u gradovima koji se u općoj percepciji smatraju oduvijek liberalnima i tolerantnima, kao što su Rijeka ili Pula. Osobno znam ljude koji nisu nikakvi nacionalisti, ali su od tadašnje atmosfere 90-ih naprosto otišli u Beograd ili nekamo drugamo
Oće novu vlast, oće da im se milanović javi, zato su mu došli urlikati pod prozore, oće veće mirovine, invalidnine, još novija kolica, aute… Oće da budu svoji na svome a ne da Hrvackom vladaju jugoslaveni i četnici.
Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti.
Klajv Hamilton u knjizi Requiem for a Species: Why We Resist the Truth About Climate Change opisuje sumorno olakšanje koje nastupa posle prihvatanja činjenice da je „katastrofalna promena klime praktično neizbežna“. Ovo odustajanje od „lažne nade“, kaže on, podrazumeva intelektualno i emocionalno znanje.