Kolumne

Josip Pejaković, doajen bosanskohercegovačkog glumišta, je jednom prilikom rekao da je majka samo jedna i da se shodno tome nijedna maćeha ne može voljeti...

Prvo se umiralo van fejsbuka, “redom”, što bi rekle babe, ali onda je počelo da se riknjava i na fejsu.

Pravi ciljevi njegove „specijalne vojne operacije“ u Ukrajini možda nisu oni koji su saopšteni, već neki sasvim drugi.

Ređaju se tridesetogodišnjice nezavisnosti, početka rata, prvih žrtava, pokolja, otvaranja logora, opsedanja gradova: cela decenija biće obeležena tim tačkama raspada Jugoslavije.

U nas, najvažnija sporedna stvar nije nogomet, već izbori i tako je već tri decenije. Svake dvije godine su izbori, obično negdje u oktobru mjesecu, a euforija oko njihove predpripreme i pripreme, te spinovanja o potencijalnoj pobjedi ovih ili onih kreću već u oktobru prethodne godine.

To penjanje na mesto pod suncem obavezno se dešava na račun drugih, onih koji se neće penjati. To što morate nekima stati na nogu ne znači da im morate stajati na ramenima.

Dida je pitao: „Zašto bi se spasila planeta ako bacin plastiku u žutu umisto u kafenu kantu?“ Barba Tripun je rekao: „Zato jerbo će se onda iz žute moć reciklimirat, cukunu! Bereš?“

„Eh, šefe...“, zakikota se Vulin, „imaju preko četiri hiljade agenata ovde, uklučujući vas i mene. Najmanji je problem pronaći vam raspored.“

Dobra je hrvatska istorija, baš onako smešna, ali najveći živući zajebant ipak je istorija Srba, prava legenda među svetskim istorijama. Kad se tako evropske i svetske istorije nađu u Klubu istoričara, kultnoj kafani "Kod Herodota", svi čekaju samo da dođe istorija Srba