Angela Merkel, nemačka kancelarka, je u skorašnjoj poseti Srbiji rekla ono što svi znaju i govore bar od kada je Evropska unija preuzela na Kosovu obaveze misjiom Euleks, koja, kao što samo ime kaže, ima za cilj uspostavljanje vladavine prava. To što svi znaju bar od tada jeste da Euleks i paralelne strukture vlasti na severu Kosova, koje su i nezavisne i zavisne od beogradskih vlasti, ne idu zajedno. I sada je gospođa Merkel rekla nešto kao, „Car je go“. I sve, naravno, izgleda drukčije.
Ja sam sjedio na tapetiću u primaćoj. Ja sam po tapetiću vozijo autić šta mi ga je barba Vjeko kupijo za rođić. Tata je sjedio u hotelji i čitao je novine. Mama je sjedila na trosjedu i gledala je dnevnik. Mama je svako malo fljaskala se po čelu i govorila je: „Koja tuka, jebate dragi irud…“ Ja sam vozijo autić po tapetiću i govorijo sam: „Brrruuummm… brrru-bruuummmm…“ Mama je vrtila sa glavom i govorila je: „Nemoš virovat da postoji taka kokoš, čoviče božji…“ Onda sam ja zamahnijo sa autićom i zafrljacnijo sam ga u pod. Onda sam ja skupijo sa stolića kristalsku ćikopelnicu i zdimijo sam ga tuta forca da ga skršim. Mama i tata su okrenili se prema meni sa turbo izneredom. Tata je podviknijo: „Šta ti to radiš, jebate konj?!“ Ja sam pitao: „Kojo?“ Tata je dreknijo: „Šta kojo?! Zašto si iz čista mira razbija autić, divljače?!“ Ja sam naperijo sa prstom prema skršenom vozilu i rekao sam: „Ima zagrebačku registraciju!“
Iako su jučerašnji televizijski dan obilježila dva gradonačelnička redikula u 'Dnevniku 3', prije toga je gledateljstvo imalo priliku uživati u jednom dokumentarističkom (mo'š mislit) remek-djelu, 'Putovanju kroz historiju, istoriju, povijest, zemljopis, sat razredne zajednice i sto drugih čuda'. Dokumentarac emitiran u sklopu inače izvrsne emisije 'Reporteri' prikazao nam je putovanje Miljenka Jergovića (pisca-kolumnista iz Zagreba) i Marka Vidojkovića (pisca-kolumnista iz Beograda) nekadašnjim auto-stazama bratstva i jedinstva do odredišta koje nas, čini se, sve beziznimno čeka - Grčke
Čitam odličan tekst Muharema Bazdulja Nepodnošljiva lakoća širenja mržnje i setim se one duhovite scene iz filma Jay and Silent Bob Strike Back, kad pomenuta dva ludaka idu od vrata do vrata i pitaju klince-anonimne blogere ''da li ste vi pre godinu dana ostavili komentar pod imenom magnolia_fan_15 na sajtu moviepoopshoot.com i rekli da je naš film sranje?'', a onda ih prebijaju od batina. E, sad, možda su batine ipak malkice preterana reakcija, ali ne verujem da postoji čovek na planeti koji je doživeo da mu no-name pametnjakovići na internetu objašnjavaju ''kako treba'' i ''šta valja'', a koji nije pocikivao i podvriskivao od sreće gledajući taj deo pomenutog filma.
Pišem ti ovo pismo tačno mesec dana pre nekolikosatne demonstracije mog ponosa. Pišem, sitnim slovom u sitne sate; ne mogu da spavam, ne od besa il’ ludila, već od neobuzdanog straha zbog s usana pročitane reči poniženja, zbog neučinjenog koraka od neviđenih ljudi. Sve je to duboko u meni - strah mi se odavno uvukao pod kožu: prebijanje na ulici, šutiranje u glavu, upiranje prstom, gađanje kamenom, grudvom snega. Osećam se nesigurno dok hodam tvojim ulicama. To boli, Domovino.
Teško je točno odrediti tko je u zanimljivijoj poziciji, oni koji se nađu na Mamićevoj listi prokletih na taj i taj dan ili oni koji su mahnitog filantropa toliko inspirirali da im jednostavno mora osigurati egzistenciju i u procesu ih prikazati kao bespomoćne i zaboravljene legende kojima nasušno treba pomoć bogatih i moćnih dobročinitelja koji se nisu naspavali pa u naletu histerije nižu zakletve pred Bogom i čovjekom.
Pažljivo sam, razumije se, pročitao te "Alternativne načine tumačenja hadisa o ratu i miru", ili kako se već zove knjiga, i ostao fasciniran. Poslanik a. s. je još prije hiljadu i četiri stotine godina sve točno pogodio, uključujući i to da će - ako ne vjerujete meni, vjerujte Admiru Pozderoviću - Miss svijeta 2007. godine biti Kineskinja Zhang Zi Lin!
Leto (gospodnje) 2011. godine donelo je velike bure na ovom nesrećnom balkanskom prostoru. Primitivna zver nacionalizma otkinula se s lanca, koji smo jedva nekako privezali u prethodnih nekoliko godina. I neprekidno, kao u svojevrsnom začaranom krugu, nađe se uvek neka „istorijsko-etnička istina” koja će čudovište nanovo nahraniti i razjariti.
U nekim gradovima sačekaju da im poznati umru, pa stave ploču ‘Ovdje je živio i radio Taj i Taj’. U Splitu, međutim, još za života napišu ti na kuću ‘Ovdi živi Taj i Taj’