Ako Bosna i Hercegovina ima otići u pičku lijepu materinu, neka barem ide sama, svojom voljom, a ne što je drugi tamo šalju. Pogotovo ne samoproglašeni garanti njenog mira, koji su se ljuto napeli čuvati Bosnu i Hercegovinu, a ne vide da je moraju čuvati od sebe samih.
Jedini pravi ljudi u našoj zemlji su onaj običan svijet na sve tri strane, koji se samo bori da preživi, a kojeg su politički manipulatori i danas u miru, uspjeli posvađati do krvi jedne s drugima. Je li konačno došlo vrijeme da im se vikne - Jebem vam život, šta nam od zemlje radite?
Razmišljam o odlasku iz mog grada. Već neko vrijeme, kao vjerovatno i mnogi koji se nalaze u sličnoj situaciji. Nisam materijalno ugrožen, ne bih išao trbuhom za kruhom. Nema ni rata, bar ne oružanog. Ne tjera nas niko. Pa ipak, moja porodica i ja se ne osjećamo više dobrodošlim u svom gradu gdje smo rođeni.
Kad god se ovde u Srbiji približe novi izbori, mi nemamo druge nego da se još jednom bolno podsetimo na jedan savremeni paradoks kojem naša zemlja snažno robuje. Reč je o tome da, kao što mogućnost slobode ne znači neophodno slobodu, tako i mogućnost izbora ne znači ujedno i njegovo postojanje.
Taj koji nas ucenjuje se proglasio za naše večito manje zlo, od koga nam spasa nema. Ponuda se pretvorila u religijsku zamku: ili ćemo birati večito manje zlo ili večito zlo, ali izlaza nema, niti će ga biti.
Jedan moj drug je to ovako postavio: kada bi bilo moguće na jednom mestu, to jest u jednoj stranci, okupiti samo dvadeset ličnosti kalibra Verice Barać, ova bi zemlja vrlo brzo izgledala neuporedivo bolje. Bojim se da će to okupljanje zauvek ostati nemoguća misija.
Pod odrednicom Bosna i Hercegovina, u “katalogu“ je navedena samo jedna stavka: Zadužbina Petar Kočić Beograd - Banja Luka. Tužno generalno izgleda ta mala aleja u Hali 4, gdje se jedan do drugog nalaze štandići Hrvatske, Srbije, Crne Gore i Makedonije, nalik na neki sirotinjski zavičajni klub rođaka iz unutrašnjosti.
U najkraćem – u čitavom svetu, urođenička društva trude se da zaštite ono što ponekad zovu „pravima prirode“, dok se civilizovani i prosvećeni podsmevaju ovoj budalaštini.To je upravo suprotno od onoga što bi razum predvideo – ukoliko se ne radi o nekom uvrnutom obliku razuma filtriranom kroz realno postojeću kapitalističku demokratiju.