Nedavno je u izdanju Fondacije CURE izašla nova knjiga dr Zlatiborke Popov-Momčilović, „Aktivizam u ženskom pokretu u Bosni i Hercegovini – izazovi, iskoraci i društvene promene“, što je bio povod da sa Popov-Momčilović govorimo o ženskom pokretu u BiH, sponi između teorijskog i aktivističkog, antirodnim pokretima, solidarnosti, ženskoj participaciji u politici i drugim temama.
Zlatiborka Popov-Momčinović vanredna je profesorka političkih nauka na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Istočnom Sarajevu. Učestvovala je u brojnim istraživanjima koja se tiču ženskog aktivizma, izgradnje mira i pomirenja, položaja novinarki, LGBTI populacije, političke participacije žena i praksi urodnjavanja u Bosni i Hercegovini, kao i uloge religije u društvu. Članica je Odbora za političke nauke pri Akademiji nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, i Regionalne mreže za istraživanje roda i politike u jugoistočnoj Evropi (GenPolSEE).
Upravo je izašla Vaša nova knjiga „Aktivizam u ženskom pokretu u Bosni i Hercegovini – izazovi, iskoraci i društvene promene“, deceniju nakon knjige „Ženski pokret u Bosni i Hercegovini – artikulacija jedne kontrakulture“. Kada govorimo o ženskom pokretu u BiH, šta je ono što je najupečatljivije glede postignuća, ali i izazova, a obilježilo je deceniju iza nas?
Glavno postignuće je, najpre, da su žene i ženske organizacije nastavile sa angažmanom, uprkos brojnim teškoćama i izazovima koji se stalno i uporno obrušavaju na ženski aktivizam. Posebno je značajno to što postoji kontinuitet saradnje između različitih organizacija u pokretu, kojeg upravo krasi princip stalnog prelaženja granica – entitetskih odnosno etničkih, i drugih, identitarnih i po različitim osnovama. Dalje, važno je da imamo kontinuitet povezivanja kroz nekoliko ženskih mreža koje imamo. Ove mreže ženskih organizacija, za razliku od drugih mreža koje su bile uglavnom projektnog tipa, i dalje traju i aktivno se zalažu na teme koje su u fokusu njihovog delovanja.
Uprkos nekim ograničenjima organizovanog delovanja, važno je imati organizacije kao bazu za formulisanje i upućivanje različitih zahteva prema vlastima. Iako su se neke ženske organizacije ugasile, uvek su nastajale i nove tako da imamo neki koliko toliko stabilan broj ženskih organizacija, uključujući i male sredine i ruralna područja. U ovim sredinama su ženske organizacije izuzetno značajne jer da nije bilo njihovih aktivnosti, mnoga pitanja, od nasilja prema ženama preko njihovog ekonomskog osnaživanja, pa do učešće žena u politici, ne bi niko nikad ni pomenuo, a kamoli pokrenuo. Zatim, i za Romkinje je jako važno da autonomno artikulišu svoje potrebe, a ne da neko drugi govori umesto njih (npr. romski muški lideri ili ženske organizacije koje nisu specifično romske).
Neizostavna je uloga ženskog pokreta u stalnom praćenju implementacije zakona i u izradi akcionih planova. Svako od tih postignuća nosi i specifične izazove, pa se, u tom smislu nekad i saradnja sa institucijama tumači kao gubljenje feminističke oštrice, ali je ona i nužna da bi se postigao bilo kakav uticaj. Na koncu, mislim da je uprkos brojnim problemima pokret ipak doprineo i promeni svesti u društvu. Na primer, kada je reč specifično o nasilju nad ženama, mislim da je urađeno mnogo na podizanju svesti o ovom akutnom problemu i da je sve veći broj ljudi svesno važnosti nulte tolerancije spram rodno zasnovanog nasilja. Recentni događaji i brutalni slučajevi femicida koje smo imali u prethodnom periodu pokazuju da je došlo do promene svesti u društvu, da su se i vlasti osetile odgovornom, a ženske organizacije su imale veliku ulogu u ovim procesima.
Šta Vas je nagnalo da napišete ovu knjigu, šta Vas najviše inspiriše kada je u pitanju žensko udruživanje i kome je knjiga namijenjena?
Motiv je bio, najpre, da ispravim nedostatke prve knjige. Prva knjiga je pisana u specifičnom teorijskom okviru u kom se polazi od karakteristika društvenih pokreta kakve smo imali nekada, npr. šezdesetih godina prošlog veka. Tada je kontekst bio puno drugačiji (uspon nove levice, mirovnih pokreta, studentske demonstracije, bujanje alternativnih životnih stilova i sl.) i ovi pokreti su u svojoj biti bili antisistemski i kontrakulturalni, pa je i prva knjiga imala podnaslov „artikulacija jedne kontrakulture“. No, od devedesetih godina naovamo, imamo trend da pokret više čini mnoštvo organizacija, i ujedno dolazi do sve veće profesionalizacije u ženskom pokretu, uporedo sa jačanjem međunarodnih mehanizama za rodnu ravnopravnost. Ženski pokret u BiH baš odražava te promene koje su se desile od tog perioda, naime, da pokreti možda nisu toliko masovni i vidljivi na ulici i na protestima, ali da se svaki dan deluje na različite načine, i profesionalno i aktivistički. Takođe, ogromna ratna razaranja i repatrijarhalizacija društva, i činjenica da su žene u ratu pretrpele i specifične gubitke, pored onih karakterističnih za sve slojeve društva, i prisustvo međunarodnog faktora je nagnao da se više ide u pravcu organizovanog i profesionalnog delovanja. Pokret jeste, delom, kontrakulturan i to će i biti spram dominantne etnopolitike i repatrijarhalizacije društva, ali je težište ženskog organizovanja i delovanja u pokretu više na rešavanju konkretnih problema žena a manje na artikulaciji kontrakulturnih, širih zahteva.
Takođe, prva knjiga je više generalno ukazivala na neke trendove dok se ova fokusira i na specifične oblasti delovanja kada je reč npr. O unapređenju zakona, izazovima urodnjavanja i političkog predstavljanja žena. U ovoj knjizi se takođe adresira i delovanje specifičnih grupa žena u pokretu kao što su Romkinje, žene iz malih i ruralnih zajednica, i specifičnost LGBTI pokreta. Dalje, važno je bilo ukazati i na nove izazove koje nismo imali kada sam pisala prvu knjigu, a koji se tiču antirodne mobilizacije.
Knjiga je namenjena prvenstveno aktivistkinjama bh. ženskog pokreta i nadam se da će se one, kada budu čitale knjigu naći svoj glas u njoj i prepoznati je kao svoju. One u svom delovanju često zaboravljaju na sebe pa često i ne znamo i ne vidimo na kojim su sve poljima aktivne, i bilo je važno zabeležiti njihova iskustva i opservacije. Knjiga je namenjena i našoj akademskoj zajednici, a verujem da pruža relevantne podatke za svakog ko se bavi ovom ili sličnim temama u zemljama regije.
Na početku knjige pišete „Besimi i Jadranki“. Imate li dojam da ženski, ali i pokreti generalno, na našim prostorima ponekad imaju tu tendenciju da ne baštine kulturu kontinuiteta i svako malo govorimo o nekoj nultoj tački, zaboravljajući AFŽ, žene u posljednjem ratu i sve ono urađeno u decenijama nakon rata?
To je boljka svakog pokreta, ne samo našeg, i ne samo ženskog. Kada je reč specifično o ženskom pokretu, često polazimo od problema koje imamo danas, a kako je njih stvarno mnogo, često i ne stignemo da se bavimo svojom istorijom. Često ne vidimo da neka prava koja sad imamo nisu pala s neba, već da su se neke žene pre nas za njih izborile. Sumnjam da ijedna od nas kad ide da glasa razmišlja o tome da je nekad bilo smatrano normalnim da žene ne idu da glasaju. Kod nas je možda to za nijansu još izraženije jer je problema zaista mnogo, žene na svojim plećima u svakodnevnom životu vuku sto nekih tereta pa se nedovoljno bavimo svojom istorijom. No, upravo ženske organizacije, odnosno bar neke i u delu svojih aktivnosti adresiraju i ova pitanja. Tu je na primer inicijativa Mir sa ženskim licem, koja okuplja 13 ženskih organizacija u BiH i koja se bavi baš pitanjima koja se tiču rata kod nas i ratnog nasleđa. Na važnost AFŽa se isto sve češće skreće pažnja na različitim seminarima i npr., kroz novoformiranu regionalnu Feminističku antifašističku mrežu (FAMA).
U trenutku kad dominantne politike potiskuju aktivistkinje, zatirući ženske glasove, naša je obaveza da se ženska iskustva bilježe i ostaju u akademskom diskursu, kao nadgradnja aktivističke baze. Kako gledate na tu simbiozu između teorijskog i aktivističkog i gdje sebe tu postavljate?
Aktivizmu je potrebna teorija, jer bez nje nije dovoljno snažan, dok je teorija bez aktivizma prazna. Bavljenje pokretima i uopšte aktivizmom na naučnoj bazi nužno implicira da pokušate da uvežete i jedno i drugo. Mislim da bavljenje pokretima na naučnoj osnovi, a posebno ženskim i pokretima koji uopšte predstavljaju marginalne društvene grupe traži poseban senzibilitet i vlastito učešće (bar delom) u aktivnostima pokreta. Takođe, aktivistkinje u svom angažmanu žive puls različitih feminističkih teorija, čine ih životnijim i opipljivijim, a njihovo delovanje takođe doprinosi nastanku novih teorijskih okvira za buduće naučne analize i istraživanja.
U knjizi često naglašavate da je bh. društvo na poluperiferiji, daleko od centara moći i mjesta gdje se donose velike odluke. To pogoduje etno-politikama koje marginalizuju identitete koji se ne uklapaju u etno-nacionalne matrice. Na koji način to poništava ženska iskustva, minimizira frontove borbe i marginalizuje ženske glasove?
Taj pojam je upotrebila pokojna Marina Blagojević, žena koja je dala izuzetan doprinos razvoju feminizma i aktivizma na našim prostorima, a koristile su ga i naše autorice koje se bave feminizmom (na primer Danijela Majstorović, Milena Karapetrović, Zilka Spahić-Šiljak i druge) u svojim analizama. Društva poluperiferije su društva koja su negde između, raspolućena između društava koje čine centar u političkom, ekonomskom i kulturnom smislu, i društva periferije (koja su uglavnom postkolonijalna društva) i koja su, naravno, u još težoj poziciji, i ekonomski i politički. Ovo stanje poluperiferije se nekad koristi da nas se ubedi da nije sve tako crno, a što sprečava da se desi neki značajniji iskorak u pravcu suštinskih promena. To stanje između vešto koriste elite da zaustave razvojne procese i drže društvo zarobljeno u stanju status quo, da bi lakše ostali na vlasti. Status quo kod nas je društvena retradicionalizacija i repatrijarhalizacija, i svudaprodiruća neravnopravnost na različitim osnovama. Unapređenja se dešavaju, ali su uglavnom formalnog tipa i s ciljem da bi se prilagodilo ili dodvorilo centru, često bez prave posvećenosti i razumevanja zašto je rodna ravnopravnost centralno političko pitanje za razvoj jednog društva.
Otvoreno govorite i o negativnim karakteristikama ženskog udruživanja kao što su manjak solidarnosti, elitizam ženskih organizacija i donatorska usmjerenost. Da li su feministkinje u BiH i ženske organizacije spremne da čuju i uvaže dobronamjernu, konstruktivnu kritiku?
U ovoj knjizi, za razliku od prethodne nisam adresirala pitanje elitizma, bar ne na način na koji je to bilo u prethodnoj. Takođe, ovde je istaknuto da manjak solidarnosti u nekim stvarima ne znači da nema saradnje. Posebno je važno podvući da se nekad i bira strateški da se ne sarađuje imajući u vidi obrasce podela koje imamo u društvu, a nekad ta saradnja nije i nužna, budući da imamo jako decentralizovanu državu i često se zahtevi ženskih organizacija usmeravaju prema različitim nivoima vlasti. Takođe, mislim da ne možemo govoriti o elitizmu u smislu da je reč o jednoj grupi žena, odvojenoj od ostalih i koja ubire privilegije na štetu potčinjene grupe. Ovde više možemo govoriti o ženskom liderstvu, a mnoge od tih žena, i posebno pionirki pokreta su i zaslužile da budu liderke, iako neke od njih sebe i ne smatraju liderkama. Mislim da je važno podvući da te žene nisu odvojene od drugih žena, i sama činjenica da npr. vode organizacije koje imaju sigurne kuće pokazuje da su u stalnom dodiru sa stvarnim problemima. Donatorska usmerenost jeste deo problema ali, s druge strane, uticaj donatora i nije toliki kako se površno percepira u javnosti, i mnoge donatorske agende se zapravo prerađuju kroz konkretne aktivnosti. S druge strane, postoji tendencija da se izbegava kritika nekih negativnih pojava u civilnom društvu generalno, pod plaštom da je ono i onako u lošem stanju pa ga ne trebamo dodatno opteraćavati kritikom. Kritika je nužna da bi se stanje popravilo, posebno kad je utemeljena i dobronamerna, i ne treba je izjednačavati sa kritizerstvom.
Kada govorimo o rodnoj ravnopravnosti, jedan od prioriteta je i politička participacija žena i njihovo učešće u procesima donošenja odluka, no vidimo da su kvote samo forma, a veliki broj žena koje sjede na pozicijama donošenja odluka su instrument svojih muških kolega. Kako se boriti protiv ovoga?
Mislim da nam je važno da imamo žene u politici, tj. da su one prisutne na mestima odlučivanja, jer se na taj način šalje važna poruka o mestu i ulozi žena u društvu. Naravno, ideal bi bio da se sve te žene bore za rodnu ravnopravnost i da su feministkinje. To nigde u svetu nije slučaj, ni u mnogo liberalnijim i demokratičnijim društvima nego što je naše. Naravno, treba dalje raditi sa ženama u politici, osnaživati ih, a nekad i dodatno pritiskati da shvate da je neka njihova obaveza da, kada sednu u parlamente i skupštine ili na ministarske pozicije, predstavljaju i druge žene i proaktivnije se zalažu za tzv. ženska pitanja i interese. Takođe, važno uključivati i muške političare u naše aktivnosti, jer je neophodna i njihova podrška i senzibilitet. Kvote jesu forma ali važna forma, bez koje, po nekim mišljenjima, ne bi imali ni 5% žena u politici. One su naravno privremena mera dok se ne dođe do stanja u društvu kad kvote neće biti ni potrebne, a što je dug put. Opet ponavljam, nismo mi tu puno gori od drugih država u svetu, i reč je o dugoročnim, transformativnim procesima. Takođe, adekvatna forma je neophodna da bi se došlo do prave suštine. U tom smislu bi bilo neophodno izvršiti npr. reviziju izbornog zakona da bi došli do 40% žena na mestima odlučivanja, kao što nalaže Zakon o ravnopravnosti (s)polova.
U posljednje vrijeme, globalno smo svjedoci sve većeg broja organizacija koje zastupaju antirodnu agendu. Kako se ovo lomi na bh. društvu?
Antirodna moblizacija predstavlja ogromnu opasnost, ne samo po ženski pokret i žene kao grupu, i reč je o pokretu koji udara i na demokratiju i demokratske institucije, koji je vrlo autoritaran i isključiv. Kada je reč specifično o ženama, ti akteri su vrlo, vrlo opasni i cilj im je da se obruše na sve ono što je postignuće ženskog pokreta – učešće žena u političkom životu, reproduktivna prava žena, pravo na izbor i vlastitu autonomiju, i izrazito su homofobični i nasilni. Koriste različite retoričke zaokrete i strategije, i lukavo zloupotrebljavaju neke demokratske mehanizme (kao što je na primer referendum ili javne rasprave) da bi se nametnuli. Omiljena im je strategije žrtvenog jarca gde sebe predstavljaju kao ugroženu grupu, dok su oni ti koji ugrožavaju različite manjine, posebno žene, žrtve rodno zasnovanog nasilja, samohrane majke, LGBTI populaciju. Svojim narativom o „zdravoj porodici“ kao osnovnoj ćeliji zdrave nacije dodaju dodatni začin etničkoj homogenizaciji kod nas, krijući se iza svetosti porodice i verskih simbola. Veoma su dobro umreženi na globalnom nivou, i imaju po svemu sudeću podršku moćnih ljudi u svetu kojima odgovara, da bi dalje učvrstili svoje pozicije moći, da se desi jedna sveopšta repatrijarhalizacija društava širom sveta i uspostave patrijarhatu korespodnetni autoritarni režimi. Često su i žene glasnogovornice antirodnih pokreta, a što je takođe moćno oružje da bi se stvorio privid da oni deluju u ime „pravih“ interesa žena, i da se ne bore protiv ravnopravnosti.
U BiH je, barem naizgled, reč o nastavku klasične homofobije i antifeminizma, a čemu svedočimo svaki put kada iznosimo eskplicitno feminističke zahteve ili naglašavamo svoj feministički identitet i posebno, kad se održavaju događaji kao što je Prajd. Ipak, za razliku od ranijih perioda sad imamo novum da se neke organizacije (bilo one tradiconalne i konzervativne, bilo neke nove) aktivno angažuju i deluju u javnosti protiv tzv. rodne ideologije, i da imaju važne saveznike, posebno političare na desnici i ljude iz crkava i verskih zajednica. Najveći udar koji smo sad doživeli i koji pokazuje koliko su oni potencijalna i stvarna pretnja je činjenica da su vlasti u Republici Srpskoj popustile pod zahtevom jednog dela ovih organizacija koje su tražile da se povuče iz dalje procedure nova verzija Zakona o zaštiti od nasilja u porodici i nasilja prema ženama. Simptomatično je takođe da udruženja roditelja sa više dece, a njih je zaista puno širom države, krijući se iza ugroženosti porodice i porodičnih vrednosti, šire sličnu retoriku i upravo su oni drugde u svetu jedno od oruđa ovih pokreta ili pak njihov važan deo.
Imam dojam da je napad na LGBTIQ+ aktiviste_tkinje u Banjaluci etablirao antirodne organizacije u entitetu Republika Srpska, a da je krajnji ishod svega toga držanja žena pod kontrolom i održavanja patrijarhata, uz eskalaciju nasilja. Kako se oduprijeti ovome?
Moramo nastaviti dalje da se borimo za vrednosti pravednog društva, i formirati šire koalicije da se zajednički odupremo ovom, nama novom izazovu. Mislim da je pozitivno to što je doprinos ženskog pokreta prilično vidljiv u javnosti, ali to ne treba uzimati zdravo za gotovo. Ženske organizacije i mreže, i uopšte osobe koje su prepoznate u javnosti po svom zalaganju za izgradnju pravednog društva trebaju proaktivnije delovati i artikulisati na još bolji način u javnosti o čemu se zapravo radi, i koji je krajnji cilj antirodnih aktera.