Dočekali ste da vam deca porastu i osamostale se? Ili ste najzad
postali punoletni, pa možete da ostvarite svoj san i počnete da živite
sami? Uostalom, zar nije prirodno da mladi između 20 i 25 godina, bilo
da studiraju ili rade, požele da se odvoje od roditelja i započnu
samostalni život?
Ipak, po broju mladih koji žive sa
roditeljima među prvima smo u Evropi. Istraživanja pokazuju da u našoj
zemlji čak 57 odsto stanovništva od 25. do 34. godine i dalje ne napušta
rodnu kuću. Od 35. do 44. godine takvih je 32 odsto, a i u populaciji
od 45. do 54. godine čak 27 odsto ostaje u roditeljskom domu.
Ovakvi rezultati ne iznenađuju ako se na papir stave troškovi
osamostaljivanja. Iako je besparica najveći razlog zbog kojeg sve veći
broj mladih živi sa roditeljima, postoje i neki drugi razlozi,
sociološki i psihološki.
Psiholog Maja Mandić Marković kaže da
društveni i kulturni obrasci koji dominiraju kod nas, ne podržavaju
osamostaljivanje mladih.
– Obično se smatra da bi mladić ili
devojka trebalo da budu potpuno obezbeđeni i na svaki način podmireni i
osigurani, da bi napustili roditeljsko okrilje. Nasuprot tome, u mnogim
zemljama to uopšte nije slučaj – objašnjava sagovornica “Novosti“.
Koliko puta ste čuli da roditelj kaže detetu “nemoj ti da se mučiš, ja
ću to da uradim”. Kao da smo vaspitani da budemo nesposobni. Rezultat
toga je čovek zavistan od roditelja, kome je lepše kod mame i tate, gde
je sve besplatno i lagodno.
U Srbiji ljudi kao da i dalje
čekaju da ih neko vodi, da dobiju sve “na tacni”. Ova navika je
ukorenjena još iz socijalističkog samoupravljanja. U vreme socijalizma
bilo je normalno da vas čeka posao i stan od države. Toga više nema,
mladi žive u strahu i neizvesnosti, pa se najsigurnije osećaju kod mame i
tate.
Produženo detinjstvo uobičajeno je u zemljama Južne
Evrope, naročito u Italiji gde su taj problem čak pokušali da reše
donošenjem zakona o zabrani života punoletnih osoba s roditeljima.
Pitanje je da li bi i ovakav zakon dao rezultate kod nas, gde u istoj
sobi nastaju deca u kojoj su “napravljeni” i njihovi roditelji.
“Večita deca” često ostaju „večiti podstanari“ kod mame i tate. A mlada
osoba ne može da dostigne nivo zrelosti odrasle osobe, sve dok se ne
odvoji od roditelja, bukvalno i fizički napusti roditeljski dom i počne
da živi oslanjajući se na svoje sposobnosti i snagu, objašnjava naš
psiholog.
– Boravak sa roditeljima u istom domu, održava je u
nekoj formi produženog puberteta i dečje zavisnosti. Odlazak od
roditeljske kuće i samostalan život u svom prostoru, sposobnost za
obezbeđenje svoje samostalne egzistencije, suštinski je prelazak u svet
odraslih i odgovornih muškaraca i žena. Međutim, odvajanje od roditelja,
proces je i za jednu i za drugu stranu – kaže sagovornica “Života
plus”. – U redu je da mlada osoba na početku svog odvajanja češće
posećuje roditelje i učestvuje u porodičnom životu. To joj pruža
sigurnost i omogućava potrebnu podršku. Ukoliko je samostalna, ima svoju
karijeru, krug prijatelja ili partnera, povremena poseta roditeljskom
domu omogućava joj da održi bliskost i iskaže svoju ljubav. Međutim, ako
se neko sa 30 godina redovno hrani kod mame, to obično govori o
nedovršenom procesu odvajanja i neostvarenoj zrelosti odrasle osobe.
Zbog produženog lagodnog života kod roditelja, mnoge devojke se teško i
udaju. Kada vidi žrtvu svoje majke, devojka na delu ima negativan model
koji želi da izbegne. Postaje egocentrična, uz konstatacije: “Ne bih se
ja udala, da mu kuvam i perem”. Takva osoba mora da uloži ogroman napor
kako bi ostvarila zajednički život i uhvatila se ukoštac sa svim onim
što život nosi.
I roditelji su skloni da na razne načine
sabotiraju svoju decu u nameri da se osamostale. Ovakvo ponašanje
roditelja rezultira razmaženim mladim ljudima, koji su zavisni od mame i
tate.
– Roditeljima je takođe teško da prihvate da su njihovi
“mališani” odrasli. Kad im dete ode iz kuće i oni moraju da menjaju svoj
način života, pre svega aktivnosti i usmeravanje emotivne energije –
ističe naš psiholog.
Sve je više mladih, ne samo na Zapadu već i
kod nas, koji se iz ekonomskih razloga vraćaju u roditeljski dom. Loša
ekonomska situacija naterala je mnoge porodice da i dalje dele isti
stambeni i životni prostor, iako to ne žele. Često dve ili tri porodice
borave u istom domaćinstvu, roditeljski par i deca sa svojim porodicama.
Dele ih generacijske razlike, različiti interesi i interesovanja,
različiti sistemi vrednosti i stavovi prema mnogim stvarima, od
raspolaganja novcem do vaspitanja dece. Ipak, nekima to odgovara.
Mladići se brže osamostaljuju
O sposobnosti mlade osobe za odvajanje od roditelja odlučuje, pre svega
ekonomski faktor, a zatim i njegova intelektualna, socijalna i
emocionalna zrelost, sposobnost da funkcioniše u društvu i brine se o
sebi. Iako devojke nešto brže sazrevaju, mladići se obično ranije
odlučuju na samostalan život. Devojke se radije udaju. O tome kada treba
da se započne život odvojeno od roditelja i porodice odlučuju mnogi
faktori. Na primer, kada odlazi na školovanje u drugo mesto, dete
jednostavno mora da se osamostali bez obzira na to što možda nije
potpuno emocionalno spremno.
– U roditeljskom domu je udobno i
sigurno. Poznati su odnosi i obezbeđene su mnoge stvari i pogodnosti.
Postoji određeni komfor i usluga je obično na visini. Međutim, produženi
boravak u roditeljskom domu podržava zavisnost i nesamostalnost.
Mladići i devojke koji predugo ostaju sa roditeljima su manje
motivisani, obično manje uspešni, manje hrabri i prodorni nego oni koji u
pravom trenutku odu od roditeljske kuće. Čovek bez svog prostora je
često i čovek bez identiteta. Te osobe gube i samopoštovanje, a život
kod roditelja iako ima 30 ili 40 godina stavlja je u infantilnu
situaciju, zbog čega je frustriran – naglašava Mandić Marković.
Da bi mlada osoba stekla svoje iskustvo, samopouzdanje, sigurnost u
svoje sposobnosti i ličnu zrelost, za nju je dragoceno da se otisne iz
sigurne zone i roditeljskog krila, ističe naš psiholog.
– Bez
obzira na strahove i potrebu da zaštite, roditeljima je najbolje da
pruže podršku osamostaljenju svog deteta. To je pohvala i za njih, jer
su izveli na put ličnost koja je sposobna da stane na svoje noge, bori
se za egzistenciju, bude samostalna. Kako bi mladi soko naučio da leti i
vlada nebom, a da se ne otisne iz gnezda – zaključuje sagovornica
“Života plus”.
Ako je za utehu, život sa roditeljima nije samo
srpski problem. Svaki treći muškarac i svaka peta žena od 25. do 34.
godine u Evropskoj uniji žive s roditeljima, pokazaje istraživanje
Evropskog biroa za statistiku. Očekivano, od 18. do 24. godine ovaj
procenat je daleko viši – 71 odsto žena i 82 odsto muškaraca.
–
Mnogi roditelji nesvesno ne žele da se suoče sa svojim životom, a često
i partnerskim odnosom, pa nastavljaju da žive život svoje dece i upliću
se u sve moguće oblasti njihovog života, od toga kako će da urede stan,
šta će da kažu na poslu, do toga s kim će da budu u ljubavnoj vezi.
Često se govori o sindromu “napuštenog gnezda” kada roditelji osećaju
veliku tugu, depresiju, prazninu u srcu i postavljaju pitanje smisla
svog života. Stvari koje su decenijama radili za svoju decu, posvećivali
pažnju i energiju njihovom odrastanju, zdravlju i razvoju, sada
prestaju da budu potrebne. Što su više bili usmereni samo na svoju decu i
njihove živote, a manje na sebe, svoje potrebe, ambicije i lični
razvoj, odvajanje od dece je teže i bolnije. Sada je došlo vreme da se
ponovo okrenu sebi i svom partneru. To je takođe proces za koji je
potrebno vreme – objašnjava Mandić Marković.
Porodica sve manje na ceni
U prilog
produženom detinjstvu ide i ideal večne mladosti. Predrasude kako nema
više provoda kada “čovek odraste ili stupi u brak“, takođe utiču na stav
mladih da im je bolje da ostanu kod roditelja. Njima je važnije da
dobro izgledaju, da ono malo novca potroše na noćni život i putovanja i
tako produže „mladalačko ludilo“. Takođe, u krizi tradicionalna porodica
je uništena kao merilo vrednosti, pa ne treba da čudi što se mladi
teško odlučuju na porodični život, koji donosi i breme odgovornosti.
Stambene komune
Našim mladim
ljudima retko pada na pamet i udruživanje. Kirija i komunalije kada se
podele na tri ili četiri dela nisu toliko nepodnošljivi. Dok je ovo
česta praksa u Evropi i Severnoj Americi, kod nas je više nego retka
pojava. Dešava se i da roditelji ne odobravaju da im deca žive u
„stambenim komunama“, pa devojke uglavnom rodnu kuću napuštaju tek kada
se udaju. Na Zapadu čak i milijarderi nastoje da decu što pre nateraju
da se osamostale, ne zato što ih ne vole, već da bi ih što bolje
pripremili za život, što je i glavni cilj vaspitanja.
Tekst je preuzet iz Večernjih novosti