Da li vam ovo zvuči poznato?
Kombini. Tako se u Japanu nazivaju mali supermarketi.
U Japanu ih ima na desetine hiljada, u Tokiju su na svakom ćošku. Otvoreni su 24 sata na dan. To je dobro za kupce, ali je brutalno za zaposlene. Gotovo isključivo je reč o radnicima sa skraćenim radnim vremenom koji zavise od te zarade, pa ma kako ona mala bila: samohrane majke, penzioneri s malim primanjima, studenti – kao recimo mladić koga ćemo zvati Taro Jošida.
Zarada je mala, a zdravlje strada
“Posao mi počinje tačno u 22 sata. Nakon što prekontrolišem blagajnu, krećem. Do 23 sata prodavnica je prilično puna. Čim imam vremena, moram da popunim police sa slatkišima, pićima i sličnom robom. U jedan iza ponoći stižu novine, koje moram da sortiram. Nakon toga čistim fritezu, mašinu za pečenje hleba i drugo. U pet ujutro očistim celu prodavnicu, u pola šest dolazi kamion za odvoženje otpada i u šest je moja smena gotova“, priča Taro Jošida.
On već pet godina u tom kombiniju radi dve do tri noći nedeljno kako bi finansirao svoje studije. Uspeo je da magistrira, a sada je doktorand. Njegova satnica za rad noću, koji je bolje plaćen nego danju, u tom periodu se povećala sa 7,70 na 8,20 evra. Ali njegovo zdravlje je stradalo:
“Patim od nesanice. To psihički još i mogu da izdržim, ali fizički je vrlo naporno. Kada radite noću i legnete da spavate tek ujutro, onda se čitav dan osećate slomljeno. Posebno mi je teško ako neposredno pre nekog ispita radim noćnu smenu.“
“Ako progovoriš, ubićemo te“
Taro ima 25 godina i živi u stanu od 12 kvadratnih metara za koji plaća 300 evra mesečno. Osim toga, mora da zaradi i za jelo i odeću, za kupovinu knjiga, kao i za troškove studiranja koji su, u zavisnosti od kvaliteta univerziteta, u poslednje vreme porasli.
Moglo bi da se pomisli da je to uobičajena sudbina jednog studenta. Ali ovakav način preživljavanja u Japanu je sve češći. Čak 38 odsto svih zaposlenih nema stalno radno mesto. To u mnogim slučajevima znači da nemaju račun u banci, kreditnu karticu ni, naravno, zaštitu sindikata. Slučajevi eksploatacije sve su češći.
“Stalno dobijamo sve više posla, bez povećanja satnice. Najpre stojimo za blagajnom, zatim punimo police, a onda čistimo. Imamo sve više obaveza za iste pare. Na nekom drugom mestu ljudi bi se pobunili, ali Japanci to ne rade“, objašnjava Taro.
U poslednje vreme u javnost su dospeli posebno ekstremni slučajevi. Tako je jedan lanac brze hrane od svojih radnika tražio da od 22 sata do 9 sati stoje za roštiljem i zatim rade ponovo od 11 do 15 sati. To je u suprotnosti čak i s japanskim zakonima o radu. U drugim slučajevima nisu plaćani prekovremeni sati, smene su samovoljno produžavane, ljudi su radili do iscrpljenosti. A onaj ko odbije da tako radi može da očekuje pretnje. Jedan student koji to više nije hteo da trpi dobio je telefonski poziv: “Ako progovoriš o ovome – ubićemo te.“