Pre nekoliko meseci jedan australijski milioner poručio je
svojim mlađim sunarodnicima (“milenijalcima”) da je razlog zašto ne
mogu da kupe kuću ili stan to što previše troše na tost sa avokadom.
Osim što je osiono i sasvim nadrealno, pa i što podseća na onu našu
verziju tog prigovora – “niko ne radi, a kafići puni” – i beskrajne
varijacije na nju, mudri je milioner u ovom slučaju ipak nabasao na zrno
istine.
Najveći broj mladih na Zapadu – a i nije ni kod nas mnogo drugačije, naprotiv – zaista se suočava sa problemom stanovanja, ali ne zbog avokada, već zbog znatno manjih zarada, većih dugova za studije,
veće neizvesnosti u poslu i nekih opštijih promena u načinu života. U
pitanju je generacija rođena posle 1980., a koja je sazrela u prvim
godinama XXI veka – drugim rečima, rođena na početku neoliberalne
kontrarevolucije, da bi sazrela u njenoj razvijenoj fazi.
Naravno, sa generacijama se mora oprezno: češći je slučaj da
“generacijska analiza” prikrije nego što otkrije neke stvari, mada je
nesporno da krupniji istorijski uslovi i nove društvene mogućnosti
sazrevaju u generacijskim ciklusima. Ali ovo nije još jedna priča o
navodnim ili stvarnim sukobima između generacija. Mnogo je važnije to
što, na primer, evropski “milenijalci”
nemaju svetlu perspektivu u pogledu svoje budućnosti, ne veruju da se
trud i obrazovanje isplate i uglavnom smatraju da ne mogu da značajno
utiču kako na svoje živote, tako i na svet oko sebe, jer sve to određuju
sile kojima oni ne mogu da upravljaju.
Šifra za klasu
To su uglavnom stavovi karakteristični za radničku klasu i niže
društvene slojeve, s obzirom da su u saglasju sa njihovom neposrednom
radnom i životnom situacijom, pa je utoliko značajnije da jedna
generacija u proseku deli stavove koji su svojstveni jednoj klasi.
Primera radi, istraživanje američkog socijalnog psihologa B. Rozena
pokazuje da su klasama višim od radničke svojstvene tri orijentacije:
aktivistički pristup okruženju i svom životu, orijentacija na budućnost
umesto na sadašnjost i individualistički odnos prema porodici i široj
zajednici.1
Ne treba mnogo napora pa da se vidi kako sve tri orijentacije
neposredno proističu iz klasnog položaja, odnosno, kako ih samo određene
klasne lokacije i privilegije čine ne samo mogućim, već i jedinim
“racionalnim” strategijama. Ne samo što je za odlaganje sopstvene
potrošnje i prihoda za neku neodređenu budućnost i orijentaciju na nju,
pa prema tome i prilagođavanje svog načina života tim zahtevima,
potrebna stabilnost zaposlenja i društvenog položaja, već je horizont
duži od par godina u slučaju nižih klasa maltene nemoguć. Nije ni čudo
što ono glupo pitanje na razgovorima za posao – gde vidite sebe za 5-10
godina? – uvek ljude najviše muči, jer jasan odgovor na to zavisi
isključivo od ekonomske perspektive.
Ali nije ono ni tako glupo: ono je nesvesna šifra za klasu, provera
samovrednovanja i percepcije sopstvene sudbine. Odgovor na to pitanje,
način na koji je saopšten i stepen razrađenosti projekcije sopstvene
životne putanje uvek otkriva više nego što bi njegov govornik hteo.
Štaviše, određene pravilnosti u ponašanju i delanju – u smislu u kome su
društvene klase uvek i klase objektivnih pravilnosti za svoje
pripadnike – jesu i anticipacija objektivne budućnosti jednog klasnog
položaja i društvenog polja čije je on težište, tako da već hiljadu puta
proživljena budućnost zapravo oblikuje sadašnjost.
U tom kontekstu, vredi pomenuti još jedno istraživanje, ono E. Duvan i
Dž. Adelsona, koje među decom iz srednje klase i kvalifikovanih
manuelnih radnika pronalazi sledeće razlike: decu prvih, u pogledu
očekivanja od posla, više motiviše interesovanje za sâm rad, a decu
drugih sigurnost posla, makar to značilo i niže prihode. Prva grupa
takođe pokazuje veću nezavisnost od porodice i zajednice i veći stepen
samopouzdanja i poverenja u „društvo“ (koje, uostalom, i radi za njih).2
To ukazuje na onu staru, prvobitnu nesigurnost radničkog položaja zbog
koje je oslonac na porodicu i zajednicu nužan – bez njega mogu samo oni
kojima kapital menja zajednicu i koji pripadaju velikoj porodici
kapitala. Politički uspesi radničkog pokreta u XX veku ne bi bili mogući
da iza čitave klase nije stajao niz velikih, neformalnih mreža podrške i
solidarnosti.
Preduzetničko vaspitanje
Ovakve razlike nisu samo posledice klasne hijerarhije, već i tiha,
sofisticirana i efikasna sredstva njene reprodukcije. Šta može bolje
držati ljude “na svom mestu” od unutrašnjeg glasa i gesta da to “nije za
ljude poput nas”? Nepoverenje u društvo, “tuđost” sveta viših klasa,
drugost njihovih praksi i ponašanja, naročito u doba globalizacije,
neizvesna budućnost – sve to samo “overava” i potvrđuje društvenu
selekciju u odnosima potrošnje i razmene koja je već prethodno izvršena u
odnosima proizvodnje. U tom smislu direktno isključivanje nije
potrebno, jer se nepodobni sami isključuju i žive živote koje “osećaju
kao svoje”. Jezik je među najboljim sredstvima takve diferencijacije –
leksički bogat, semantički eksplicitan i sintaksički složeniji jezik
obrazovanih srednjih klasa omogućuje kako finije opažanje i
diferenciranje određenih odnosa u sredini i smeštanje sebe samog u te
odnose, tako i introspekciju kao takvu. Škola je institucija čiji je
osnovni program selekcija ovog tipa.
Možda je, na kraju krajeva, teško povući ovako jasne i nedvosmislene
razlike između klasa – dotle da je moguće konstituisati dva odvojena
sveta. Neka je tako: ali neoliberalnim postavljanjem preduzetnika kao
opšteg društvenog uzora, i preduzetništva kao aktivnosti kojom se svi
bavimo i koja je obrazac života, on na opštijem nivou ponavlja
hijerarhije nacionalnog kapitalizma. Danas bi svi trebalo da smo
preduzetnici, a prema svojim sposobnostima i znanjima imamo se ophoditi
kao prema kapitalu i robi koja se može otuđiti u zamenu za novac – od
intelektualnog rada pa do seksualnih “usluga”.
U domaćem kontekstu, slične primere pronalazimo u, recimo, nameri da se u Srbiji u školske programe kao predmet uvede preduzetništvo i preduzetničko vaspitanje ili u tome što se pri Elektronskom fakultetu u Nišu otvara Centar za inovativno preduzetništvo mladih.
Ili, na primer, uputno je što je Fejsbuk u poslednje vreme počeo da
uvodi “izveštaje” o tome koliko je ljudi reagovalo, kojim reakcijama i
komentarima na naše postove u nekom vremenskom periodu (obično sedam
dana). Struktura i logika funkcionisanja Fejsbuk stranica – za koje je
FB već uveliko razvio solidnu advertajzing platformu – prenose se i na
lične profile, koji ne samo što sve više postaju sredstvo ličnog
advertajzinga, već se i korisnici podstiču da, hteli ne hteli, svojoj
onlajn aktivnosti tako pristupaju.
Diktat klasnog nasljeđa
Preduzetništvo isključuje, a (rastući) opseg tog isključivanja zavisi
od (rastućeg) opsega osobina, sposobnosti i svega što se može ponuditi
kao roba na tržištu. Ako su to naše zdravlje, telo, izgled,
obrazovanost, geografsko poreklo, “kulturni nivo”, akcenat i jezički
fond – ako se, naime, sve to može ponuditi kao utrživa roba, kao dio
radne snage – onda ono na suprotnoj strani stvara sve veće suvišno
stanovništvo koje poseduje samo “nepoželjne” varijante ovih osobina i
prema tome je osuđeno na propast. Ono time ne donosi ništa novo, već
samo eksplicitno i uz državnu pomoć realizuje staru istinu kapitalizma
da u njemu razvijena, prava, slobodna individua samo privatni vlasnik.
Ostali su osuđeni na najamni rad i krnju egzistenciju.
Poopšteno neoliberalno preduzetništvo je priča, ekonomski i životni
model, očigledno, za srednju i više klase i u tome je izuzetno klasno
ekskluzivno. Ograničenost njegove društvene osnove ne proističe samo iz
različite dostupnosti materijalnih resursa (tj. kapitala i vremena), već
i iz najmanje još jednog razloga. Preduzetništvo zahteva specifičan
habitus, ustrojstvo tela i uma, sposobnost da se čovek tako ponaša i
ophodi prema sebi i drugima, uviđanje različitih opcija i kombinacija –
drugim rečima, zahteva jedno klasno nasleđe. Marks je to bolje opevao:
“Uostalom, ne zavisi samo od postojećih svetskih prilika, koje on ni u
kom slučaju nije stvorio, kad će i koliko moći da vidi, već to zavisi i
od njegove kese i od njegovog životnoga položaja koji mu je zapao
zahvaljujući podeli rada, i koji mu skriva možda veoma mnogo [podvukao –
V. V.], mada on može da ima veoma pohlepne oči i uši.”3
Sa druge strane, ono traži i specifično slepilo za preduslove sopstvenog postojanja, kao kada npr. Bogoljub Karić
kaže da, kada je on “započinjao” porodicu, nisu imali “ništa”, iako je
cela porodica još i pre Drugog svetskog rata, u kontekstu siromašne,
seljačke predratne Jugoslavije, imala u vlasništvu nekoliko pekara.
Neka jedu avokado
Takvo slepilo izvor je stalnih pomahnitalih priča da su “pozitivno
mišljenje”, “rad na sebi” i “vera u sebe”, nužne ideološke dopuna
preduzetništva kao obrasca života, sve što je potrebno za “uspeh”. Verno
li prevedemo sva tri na jezik društvene analize, dobićemo one tri
Rozenove orijentacije karakteristične za srednju klasu: aktivan pristup
sebi i okolini, orijentaciju ka budućnosti i individualizam. Misliti
non-stop “pozitivno” može onaj koji je ili lud ili iza sebe ima kapital
kojim to može podmazivati. “Rad na sebi” je drugo ime za povećanje
sopstvene utrživosti i razmenske vrednosti, a “vera u sebe” neophodna
komponenta prodaje proizvoda (reklo bi se: sales pitch). Utoliko sve tri
funkcionišu kao još jedna šifra za klasu koja one koji joj pristupe
deli i vrši selekciju: jedne na nebesa akumulacije, druge u ponor
najamnog rada. Pravo prokletstvo i privlačnost ovih ideologema nije u
tome što su “lažne”, već što su za relativno podnošljiv život u
kapitalizmu u nekoj meri neophodne.
Tako je osećaj evropskih “milenijalaca” da obrazovanje i rad kao put
klasnog uspona više nisu relevantni odraz, između ostalog, postepenog
zatvaranja zapadnih društava u tom pogledu, kao posledice galopirajuće
nejednakosti i uzdizanja preduzetništva kao novog modusa vivendi.
Ipak, slika klasnih razlika u načinu života ne mora biti isključivo
sumorna – kao što niži slojevi znaju voditi borbe u proizvodnji i pri
njoj, tako su one moguće i u odnosima potrošnje. Istina, oni možda
nemaju veliki politički i organizacioni potencijal, pošto uglavnom nisu
kolektivne i “broje sitno”, tj. poprimaju oblik izazivanja, osporavanja i
dovođenja u pitanje praksi viših klasa i pokušaja da se pravila igre
upotrebe tako da otvore male prostore slobode tamo gde ih je trebalo
zatvoriti.
Tako i onaj tost sa avokadom i parola da niko ne radi, a kafići puni
predstavljaju sredstva diskreditacije životnih stilova (iako redovno bez
empirijske potpore) koji se percipiraju kao rasipnički, “iracionalni”
i, naprosto, neodgovarajući. Nepoverenje prema tržištu,
(tačno) uverenje da individualnim životima upravljaju sile s onu stranu
naše moći i sumorna perspektiva u pogledu budućnosti, koju dele bar
neki bitni segmenti ekonomski nesigurnih mlađih generacija, poruka su
suprotne valence – o iracionalnosti i rasipništvu dominantnog kursa
razvijenog sveta.
- Rosen,
B. (1956). The Achievement Syndrome: A Psychocultural Dimension of
Social Stratification. American Sociological Review, Vol. 21, No. 2, pp.
203-211. Dostupno na: http://www.jstor.org/stable/2088523, uz pomoć
sci-hub.io, saveznika svih radnih ljudi. [↩] - Douvan, E., Adelson, J. (1966). The Adolescent Experience. New York: John Wiley & Sons. [↩]
- Marks, K., Engels, F. (1974). Nemačka ideologija. U: Dela, tom 6, Beograd: Prosveta, str. 238. [↩]