Italija nastavlja sprovođenje reformskog paketa mera štednje, koji uključuje povećano oporezivanje bogatih, zabranu gotovinskih transakcija u iznosima preko 1.000 dolara (kako bi se smanjilo neplaćanje poreza), i prilično radikalnu penzijsku reformu, koja će podići starosnu granicu za odlazak u penziju i izmeniti način njenog obračuna. Trenutni aranžman, po kojem se penzije određuju po proseku primanja u poslednjim godinama radnog staža, biće zamenjen nečim nalik sistemu socijalne zaštite u SAD, gde su penzije određene prosekom uplaćenih doprinosa tokom radnog staža.
Stiče se utisak da ovo odgovara tržištu – kamate na državne obveznice padaju, glavni berzanski indeksi su u porastu i naziru se znaci olakšanja, mada skromni i nesigurni, u redovnim kvartalnim izveštajima.
Međutim, i dalje nema odgovora na pitanje da li su italijanske mere štednje dovoljne da spasu evro. Nemačka i Francuska još su daleko od dogovora koji bi spasao ovu izmučenu valutu. Evo šta o tome kaže Volfgang Munšau u Financial Times:
„Suprotno površnim analizama, gospođa Merkel je u stvari protiv fiskalne zajednice. Ona predlaže klub država koje preduzimaju mere štednje, pakt za stabilnost na steroidima. Njen cilj je uvođenje neoročenih mera štednje, sa jasnim pravilima za postizanje uravnoteženih budžeta, koji bi bili inkorporirani u nacionalne ustave. Ona takođe predlaže automatske sankcije koje bi bile pod sudskom jurisdikcijom. I ona je protiv evro-obveznica, jer one umanjuju fiskalnu disciplinu.
Predlog gospodina Sarkozija je suštinski drugačiji. On nije spreman da ustupi ni deo nacionalnog suvereniteta; želi da zadrži dosadašnji međudržavni način rešavanja problema bez obzira što se pokazao neefikasnim; protivi se pokušajima osnaživanja Evropske komisije ili mogućnosti da Evropski sud pravde presuđuje u slučajevima kršenja pravila od strane država članica. Pored toga što ne pokazuje razumevanje za opsesiju gospođe Merkel merama štednje, on nije zainteresovan ni za pravu fiskalnu zajednicu. Spreman je da prihvati obveznice evro-zone i zajmove Evropske centralne banke, pretpostavljam samo zato što to odgovara Francuskoj.“
Sigurna sam da Klub štedljivih (Austerity club), kako ga naziva Munšau, neće biti osnovan. Bilo bi lepo da su Italijani sličniji Nemcima, ali ovakve tranzicije zahtevaju kulturnu i institucionalnu infrastrukturu koja se ne moze izgraditi preko noći. Kada morate da zabranite gotovinske transakcije u iznosima preko 1.000 dolara da biste se borili protiv neplaćanja poreza, nameću se dva pitanja. Prvo, koliko su u vašoj zemlji duboki kulturni koreni izbegavanja plaćanja poreza, i drugo, u zavisnosti od odgovora na prvo pitanje, koliko je izvesno da će se ova zabrana poštovati?
Ljudi koji tvrde da će neka mera biti uspešna, ponašaju se kao da je svaki postignuti dogovor večan – kao da rešenje trenutnog problema leži u jednokratnoj odluci da se zajmodavci isplate, a perifernim nacijama Evrope ne dozvoli uništavanje valute. Ali to prosto nije tačno. Sve dok se radi o suverenim zemljama, bilo koji postignuti dogovor već sutra može biti poništen.
Amerikanci bi trebalo da znaju sve o ovome, jer kada smo hteli da ukinemo ropstvo, nije pomagao dogovor, nego smo morali da vodimo dugi građanski rat.
Što bi rekao profesor Tajler Koven:
„Nemačka neće mahnuti čarobnim štapićem ili potpisati jednokratnu isplatu da bi spasla evro-zonu. Bilo koja spasilačka akcija Nemačke u tom smislu podrazumeva izvestan rizik. Njen mogući neuspeh ubrzao bi urušavanje evro-zone i skupo koštao samu Nemačku. Izbor nije „akcija Nemačke ili propast“, već „akcija Nemačke ili još veća propast“. To je težak izbor. Nemci ovo razumeju bolje od većine blogera čije komentare čitam na ovu temu.“
Problem se neće rešiti sam od sebe. Na kredibilitet mogućeg sporazuma mogu da utiču razni kompromisi, raspisivanje referenduma ili jednostrano odustajanje od njega, od onih zemalja kojima su mere štednje prenaporne. Ako je kredibilitet nizak, kamatne stope neće padati i sporazum će propasti.
Takođe, nijedan plan za očuvanje evra ne rešava značajan problem: relativno nisku produktivnost po obodima Evrope u poređenju sa severnim susedima. Ukoliko kompanije na evropskoj periferiji ne nađu način da brzo povećaju svoju produktivnost, ili njihovi radnici ne prihvate značajno smanjenje plata, njihova proizvodnja će ostati skupa i nekonkurentna u odnosu na robu iz ostalih zemalja članica i njihove ekonomije će stagnirati.
Najveći broj aktuelnih predloga se ne bavi ovim problemom. „Klub štedljivih“ aktivno doprinosi pogoršanju stanja, jer bi povećanje taksi i smanjenje potrošnje uticalo na smanjenje BDP-a zemalja članica.
Francuski pristup, kako ga je opisao Munšau, izbegava problem kredibilnosti tako što ignoriše obećanja koja stižu sa oboda Evrope. Nemačka i Evropska centralna banka se pojavljuju kao garanti duga ostalih zemalja i samo će se oni zabrinuti u slučaju da Italija ne bude u stanju da naplati svoje poreze? Ali ni one neće hteti da ugroze svoj kreditni rejting ili svoju valutu da bi Italiji i Španiji olakšale dalja zaduživanja.
Kaže se da su ovo samo pregovaračke pozicije. Ali vreme za pregovore ističe. Da li je stvarni dogovor moguć? I da li on podrazumeva bilo kakav realističan i verodostojan plan?
Tekst je preuzet iz prijateljskog portala www.pescanik.net