ЗА ЉУБАВ СПРЕМНИ

ТЕКСТ ЗА КОНКУРС КОЈИ ОРГАНИЗУЈЕ ПОРТАЛ "БУКА" У СКЛОПУ КАМПАЊЕ ПРОТИВ ГОВОРА МРЖЊЕ

selmicch / 23. фебруар 2021

Тешко је бити човјек, заиста је тешко бити човјек. У овом свијету, бити човјек значи носити терет нечовјечанства, терет патње, бола, мржње, смрти, свега нељудског у људима. Бити човјек значи осјетити сваки метак, нож, ударац, намијењен некоме другом, чути сваку ружну ријеч, увреду, сваку стријелу мржње изговорену некоме другом, осјетитити туђу бол и патњу и кад она није наша. Бити човјек значи саосјећати без питања, правдања, анализирања, у дјечијим очима видјети дијете, не Хрвата, Србина, Бошњака или било кога другог. Бити човјек значи пружити руку другом човјеку не питајући га ко је и шта је, праштати, вољети, градити а не рушити, мирити а не ратовати. Бити човјек значи не разликовати туђу бол само због тога што не потиче од два иста човјека. 

Рођена сам у једном малом мјесту, мјесту истих, истих по мржњи, мјесту гдје је понос мрзити а срамота вољети, то мјесто је једна држава. Држава толико лијепа а толико ружна да је тужно. Држава Неретве, Дрине, Уне, Јахорине, Бјелашнице, Мостара, Сарајева и Бања Луке, али држава мржње. Рођена сам у држави у којој они који је воле, рађају се и умиру, животни вијек проведу у њој а не посјете Бања Луку јер није “њихова” , не пређу Стари мост јер се плаше, не прошетају Сарајевом јер га не признају. Држава великих вођа и великих патриота чији се патриотизам и љубав према свом народу заснива искључиво на мржњи другог и другачијег. Знате, мука ми је више од лажних патриота чији је врхунац патриотизма подржавање националистичких вођа, патриота који би своју земљу и свој народ  сутра бацили на кољена зарад освете и лажног херојства. Мука ми је од оних за које сам издајица народа јер волим своју домовину и све добре људе који је воле исто као ја, искрено и чисто. Мука ми је од друштва у којем сам црна овца зато што сам човјек. 

Тешко је остати човјек у друштву трулих, друштву жедних крви, освета, рата и свега онога чега се ужасавју само када је ријеч о “њиховом” народу, друштву које рат не вади из уста а гдје су жртве само средство политичке манипулације и ништа више, нажалост. Тешко је надати се бољем а гледати како стојимо у мјесту и тонемо у муљ мржње. А знате шта је најтеже, носити терет прошлости која је старија од нас самих.  

Молим вас, пустите нас да живимо, јер ми нисмо ратови прошлости, нисмо испаљени метак, нисмо сваки недужно прекинут живот, нисмо проливена крв нити суза. Нисмо ријечи мржње које нисмо изговорили, нисмо рат којег нисмо бирали. Нисмо свака медијска вијест прожета мржњом и национализмом, нисмо сваки коментар испуњен мржњом, нисмо страх од другачијег и нисмо остали. Ја, млада особа и истински патриота своје домовине сам сваки добар човјек који њом крочи. Ја сам пријатељ и Стефана и Мехмеда и Петре, моје је и Сарајево и Бања Лука и Мостар, ја сам заштитник и Цркве и Джамије и Синагоге. Ја сам љубав и пустите ме да будем љубав. 

Бити човјек, нажалост значи никада бити миран од зла које овај свијет јест. Можда сада и видим зашто је тако мало људи а тако пуно оних осталих које не знам ни како бих назвала, јер бити човјек није лако.  

Нека мени мог терета, док ми је њега, знам да вриједим, знам да сам жива, знам да сам човјек. 

 

ЗА КОНКУРС 

Тешко је бити човјек, заиста је тешко бити човјек. У овом свијету, бити човјек значи носити терет нечовјечанства, терет патње, бола, мржње, смрти, свега нељудског у људима. Бити човјек значи осјетити сваки метак, нож, ударац, намијењен некоме другом, чути сваку ружну ријеч, увреду, сваку стријелу мржње изговорену некоме другом, осјетитити туђу бол и патњу и кад она није наша. Бити човјек значи саосјећати без питања, правдања, анализирања, у дјечијим очима видјети дијете, не Хрвата, Србина, Бошњака или било кога другог. Бити човјек значи пружити руку другом човјеку не питајући га ко је и шта је, праштати, вољети, градити а не рушити, мирити а не ратовати. Бити човјек значи не разликовати туђу бол само због тога што не потиче од два иста човјека. 

Рођена сам у једном малом мјесту, мјесту истих, истих по мржњи, мјесту гдје је понос мрзити а срамота вољети, то мјесто је једна држава. Држава толико лијепа а толико ружна да је тужно. Држава Неретве, Дрине, Уне, Јахорине, Бјелашнице, Мостара, Сарајева и Бања Луке, али држава мржње. Рођена сам у држави у којој они који је воле, рађају се и умиру, животни вијек проведу у њој а не посјете Бања Луку јер није “њихова” , не пређу Стари мост јер се плаше, не прошетају Сарајевом јер га не признају. Држава великих вођа и великих патриота чији се патриотизам и љубав према свом народу заснива искључиво на мржњи другог и другачијег. Знате, мука ми је више од лажних патриота чији је врхунац патриотизма подржавање националистичких вођа, патриота који би своју земљу и свој народ  сутра бацили на кољена зарад освете и лажног херојства. Мука ми је од оних за које сам издајица народа јер волим своју домовину и све добре људе који је воле исто као ја, искрено и чисто. Мука ми је од друштва у којем сам црна овца зато што сам човјек. 

Тешко је остати човјек у друштву трулих, друштву жедних крви, освета, рата и свега онога чега се ужасавју само када је ријеч о “њиховом” народу, друштву које рат не вади из уста а гдје су жртве само средство политичке манипулације и ништа више, нажалост. Тешко је надати се бољем а гледати како стојимо у мјесту и тонемо у муљ мржње. А знате шта је најтеже, носити терет прошлости која је старија од нас самих.  

Молим вас, пустите нас да живимо, јер ми нисмо ратови прошлости, нисмо испаљени метак, нисмо сваки недужно прекинут живот, нисмо проливена крв нити суза. Нисмо ријечи мржње које нисмо изговорили, нисмо рат којег нисмо бирали. Нисмо свака медијска вијест прожета мржњом и национализмом, нисмо сваки коментар испуњен мржњом, нисмо страх од другачијег и нисмо остали. Ја, млада особа и истински патриота своје домовине сам сваки добар човјек који њом крочи. Ја сам пријатељ и Стефана и Мехмеда и Петре, моје је и Сарајево и Бања Лука и Мостар, ја сам заштитник и Цркве и Джамије и Синагоге. Ја сам љубав и пустите ме да будем љубав. 

Бити човјек, нажалост значи никада бити миран од зла које овај свијет јест. Можда сада и видим зашто је тако мало људи а тако пуно оних осталих које не знам ни како бих назвала, јер бити човјек није лако.  

Нека мени мог терета, док ми је њега, знам да вриједим, знам да сам жива, знам да сам човјек. 

 

ЗА КОНКУРС 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.