Osjećam veliku želju za priznanjem,pa makar i virtuelnim,te stoga i počinjem…bio sam odsutan neko vrijeme,radio sam-ako se to može nazvati radom,ono što podrazumjeva” honest man labour”-svakako NE-istorijsko…Bio sam zapadnije i gledao kako da što lakše dođem do novaca potrebnih za život u domovini(otadžbini) u kojoj taj isti novac ne mogu steći,ni na koji, meni poznati,način…a,znam načine,vjerujte…Metropola ili wanna be metropola,nije ni bitno…bitno je da ima pune gajbe i da je sva šarena i nasmijana,u iščekivanju praznika-dolaska irvasa,da je sve skoro pa džaba,da su ljudi nasmijani,bar privremeno…Ušao sam u stan na osmom spratu,skoro pa nečujno…pun k'o oko…krenem da trkeljam fioke,kad začujem cviljenje…okrenem se i vidim slatku pudlu iskeženih zubića..e,sad,nemojte me pogrešno shvatiti,volim ja pudle i životinje uopšte,ali između murije i kesice kostiju i dlaka,izbor je lak kao pudla…Pojurim je po stanu,a stan-kao pet mojih-širok,prostran,sav u laku i stilskom namještaju,ta sranja…Pudla laje sve jače i jače i bježi pod sofu,ja se saginjem i pokušavam da je uhvatim,ali je u ćošku,van domašaja i laje li laje,mamicu joj…smirim se i u mraku počnem da joj tepam i da je vabim…mila,draga,cuki,cuki…i upali…počne mi lizati ruku,zgrabim je za vrat i prema prozoru…otvorim i bacim je prema gore,sigurno do dvanaestog,toliko me huja uhvatila…lajala je do prizemlja,zadnja mi cigara bila, ako nije…u miru nađem manje od sto grama zlata,nešto novca i sat koji i sad gledam,fini,skoro damski-piše Georg Jensen-njega čuvam jer je sa lijepom kožnom narukvicom,ne kao ovi japanski tehnodromi…na stanici popijem pivo sa par staraca-oni ga plate,a jednom od njih uzmem novčanik na foru i platim kartu za nazad i kupim peciva i sok…bila je i neka svetačka sličica koju sam bacio na zahod…ugl. lijep kraj i fini ljudi…za nekoliko dana opet nazad,ko zna možda ovaj put bude ONO-pa se prestanem zajebavati sa graničarima i neurotičnim pudlama…kako je sve tiše lajala,to je valjda taj Doplerov efekat…pazite,ima mojih kolega koji rade tzv. sovera…oni su strpljivi i čekaju u haustorima do pola noći,pa u obilazak…jedna vrata uvijek budu otključana…ja za to nemam živce,bolje ovako…pozzz do idućeg “putopisa”…zaključavajte vrata…