Vetar ne posustaje. Duva prema San Francisko zalivu upozoravajuci na svoju moc. Sedim na klupi pored okeana sa Keroakovom “Big Sur” romanom medju nogama da ga vetar ne odnese. Kartonsko pakovanje kineske hrane se elegantno kotrlja niz vetar kao cirkuske akrobate dok ih gladni galebovi vrebaju jedreci iznad keja.
Kej je okicen ogromnim kamionskim gumama koje stite pristigle brodove od stete. Zahrdjali srafovi velicine teniske lopte drze trupce koji opasavaju kej broj petnaest. Sedim na klupi i uzivam posmatrajuci velicanstvene mostove, planine i brodove kako plove.
Sunce me bije u ledja. Posmatram naslage ostriga kako se grcevito drze trupaca ispod mene dok ih okean i vetar nemilosrdno bije. Pomislih, zivot se odvija u fazama, nekad si plima, drugi put oseka.
U kojoj li sam fazi sada ja?
Zastave na jarbolima vijore dok pucaju od snage hladnog zalivskog vetra. Hladnoca oseca da je sunce na izmaku dok prodire kroz moje kosti. Uzeh sendvic od sopresate i arugole i nastavih da setam Embarkaderom prema ribarskom keju. Broj trideset i devet nosi ovaj, moze se slobodno reci, najpoznatiji kej u San Francisku. Tu na samom keju se nalaze ogromni kotlovi u kojima se kuvaju svezi kraljevski rakovi, skoljke, pusi se rostilj sa jutros ulovljenom ribom pored bezbroj simpaticnih restorancica koji serviraju svetske specijalitete.
Palme i ulicno osvetljenje su uredno poredane duzinom promenade. Tracnice za vozove su postavljene uz samu obalu. Prodjoh pored keja dvadeset i tri. Ispred primetih uredno parkirane Harley Davidson copere. Za stolovima ispred bara sede uniformisani pripadnici grupe Island Thunder, jedne od poznatih motoristickih grupa. Zastadoh i uz malu nedoumicu upitaj da li je moguce da ih uslikam. Jedan od stariji, sa bradom nalik na face iz ZZ Top grupe, duboko smezuranog lica dize palac u zrak I rece “samo napred”.
Sa odusevljenjem sam ih uslikao i pokusavao da ih ne uznemiravam dok jedu corbe od skoljki ili “Clam Chowder”, po cemu je ovaj kej poznat. Svratih unutra na zivu muziku i hladno pivo. Lica izgledaju zastrasujuce mada su svi vrlo prijatni, nasmejani i kulturno pozdravljaju. Momci nose kozne jakne sa izvezenim natpisima druzine na ledjima. Gledao sam negde reportazu da se po znakovima i odeci prepoznaje hijerarhija u grupi. Mlade devojke, prirodne i artificijelno plave, sa kao po sablonu plasticnim uvecanjima, na prvi pogled izgledaju kao susta suprotnost propalim vozacima smrti. Koristim ovaj klise izraz jer tako dobro zvuci.
Pomislih kako je vreme stalo na keju dvadeset i tri. Ljudi djuskaju i zive u momentu. Kosijaneri u koznjacima i plavuse sa velikim osmesima se drze svoje plime. Jos par meseci pa punim trideset i sedam. Pomislih da svaka godina ima svoj kej i sto je veci broj sve brze osecam oseku.
Cu cimnem jedno pivce pa idem dalje…