Ovo nije priča o tome šta ste vi mogli ili šta niste, niti diskusija o tome ko je bolji ili maštovitiji, pametniji.. Ovo je slovo o tome šta mi nismo i o tome kako negde ljudi, deca i žene imaju više šanse, šlifa i talenta da budu ono što mi mislimo da jesmo.
A mi smo ništa.
Samo lažna slika stvari u kojoj mi nešto važno radimo ili osećamo. Mi smo samo lopovi sopstvene stvarnosti i novca. Lažno se predstavljamo kao glumci, umetnici, a u stvari smo samo seljački stres u pojavnosti svojih nemanja i neostvarenih života.
Mi smo ništa.
Mala grupa nevažnog grada koja otima pismenost iz dece i pamet iz talentovanih. Oni koji zauzimaju mesta ljudima koji zaslužuju više i koji nemaju šlifa za ovo gadjanje govnima. A mi smo tu neprevaziđeni. Ja prvi.
Ništa smo.
Ni sećanje ni pesma. Mi smo samo samo uzajamna mržnja i provincijski glamur. Šutiranje sa nagradama i imenima. Važni u svojoj nebitnosti. Nebitni u svojim operama.
Ništa.
To je to. Pozdrav sa ivice svesti. Poklon pred jačima i boljima. Ni refleks ni otpor. Ma ni impuls.
Ništa.