Ljudi koji me znaju kazu da sam drska i bezobzirna, jer “nemam dlaku na jeziku”, jer uvek kazem ono sto mislim, surovu istinu, cak i kada znam da ce nekoga ta istina mozda zaboleti. Naravno, nije mi cilj da neko pati zbog mojih reci, ali ne volim ja ta umotavanja lazi u sareni papir, a one price da postoje male i velike lazi su mi smesne. Bolje surova istina nego slatka laz, bilo i ostalo. A eto, zima ce, na pragu nam je, sprema nam se i prvi sneg ove godine…Ili, bolje reci, prvi sneg u narednoj godini, buduci da sitno odbrojavamo do kraja ove 2016-te godine. I zato, javno Vas pitam : Sta ce nam to doneti 2017-ta godina? Da nece, mozda, biti vise radnih mesta? Ili, da pogodim, nove fabrike? Bice manje gladnih usta, manje bolesne dece? Ironicna sam, osetite mi “u glasu”, zar ne?! Oprostite mi ako sam nevaspitana, ako svojim “poganim” jezikom vredjam Vase nade u bolje sutra, ja jednostavno ne mogu da budem optimista kada zivim u pesimisticnom svetu! Osecam da cete, ako slucajno naletite na ovaj teks, pomisliti da sam verovatno zasla u pozne godine, pa mi je sve crno pred ocima, jer se nicemu vise ne nadam, ali gresite…Meni je tek dvadeset i pet godina, a vidite me: Pesimista sam. i to nije moja odluka, nije bio moj izbor, nisam zelela ( i ne zelim) da zivim u ovakvom svetu, niti u ovakvoj drzavi, ali eto, dvoje tada mladih, zaljubljenih dusa, odlucise da me donesu na ovaj svet one godine kada je bilo najteze – RATNE godine. I ne, necu da se obazirem na te ruzne, proklete godine, samo cu jednostavno reci da nam taj prokleti rat nista dobro nije doneo, a sta nam je, dragi moji, sve odneo, bolje da i ne pominjemo. Nekad je najbolje precutati, ali sta ce ovakvi kao ja – koji jednostavno ne znaju da cute? Koji mrze nepravdu, koji tvrdoglavo teraju po svom, koji ne poznaju zakone zla – koji zive srcem i sanjaju dobrotu i mir u svetu u kome odavno mira nema?!
Hocete li da Vam pricam o aktivizmu iz mog ugla? Necu cekati Vas odgovor, jer, realno, mozda me cak niste ni culi od ove silne buke oko Vas, jer znamo vec – praznici su tu, gradovi su nam, hvala Bogu, ukraseni i lepi, svecano dekorisani u skladu sa dolazecim praznicima… Stotine ljudi, da ne kazem hiljade, u mojoj drzavi uzurbano se priprema za onu “najludju noc” : Biraju se luksuzne toalete i kravate, rezervisu se mesta u restoranima ( citajte skupim restoranima), pripremaju se pokloni i to oni vredni – ne sitnice poput obicnog paketica koji u mojoj zemlji kosta celih pet maraka! A sta cemo, dragi moji zemljaci, sa stotinama dece koja za docek nece imati sta da jedu, gde da prespavaju? Sta cemo sa onima koji ce spavati u parku, na staroj klupi, pocepanim novinama pokriveni, a napolju sneg, mraz, kisa, sta god – svejedno je? Sta cemo sa onima koji ce biti sami, u starim, trosnim kucama? Sta cemo sa decom koja nemaju nikoga na svetu, ni da ih zagrli, kamoli da im kupi paketic?! Gde je sada taj Vas aktivizam? Gde je preko potrebna pomoc mladim, nevinim ljudima, koji su osudjeni na samocu, koji nemaju topao majcinski dodir, koji nemaju nikog da brine jesu li se nocu, u lepoj i cistoj posteljini, otkrili, da ne ozebu? Ja sam imala srecno detinjstvo, a pod tim “srecno” podrazumevam roditeljsku ljubav, cistu odecu, hranu, topao porodicni dom… Mnogo, mnogo dece ga nema, i eto, gledano iz mog ugla – to je situacija za zaljenje, koja zahteva hitno alarmiranje, da se nesto preduzme, da se konacno nesto popravi… Treba li da Vas molim, a molicu ako ce vredeti, da zajedno pomognemo onima kojima je pomoc potrebna? Ne morate graditi nove mostove, ne morate trositi novac na doceke dolazece godine na trgovima i drugim javnim mestima, vec taj novac, ili barem njegov deo, poklonite, recimo, nekom sirotistu! Nacrtajmo osmeh na licima onih najmladjih, i na taj nacin mozemo sprovesti pomenuti aktivizam, a ujedno i ugrejati nasa srca. Jer, nema coveku nista draze od toga da pomogne nekome, da nekoga obraduje, bar ja tako mislim, bar se ja nadam i verujem da se dobro dobrim vraca… Budimo aktivisti sada i odmah! Odnesimo garderobu koja nam ne treba, a koju svi godinama prelazemo sa mesta na mesto, onima koji nemaju ni carape, kamoli toplu zimsku jaknu! Odnesimo solju toplog caja prosjaku pored nase kuce, onom sto sedi na trotoaru i ceka da mu udelimo koji dinar! Nije sve u pruzanju novcane pomoci, mada to jeste prioritet, jer aktivisti mozemo biti i ako ucinimo nesto lepo, od srca, ako na bilo kojin nacin pomognemo, poboljsamo kvalitet necijeg zivota u nasoj, i svakoj drugoj zajednici…
Mene su moji roditelji naucili da verujem da “lepa rec i gvozdena vrata otvara”, a ja bih se samo nadovezala i dodala da i lepa misao, lepa zelja, lep gest i zagrljaj mogu biti od pomoci. Danas je najteze biti covek, onaj sa srcem, onaj koji se sa dusom rodi, koji sa dusom i umre. Budimo aktivisti, ujedinimo se, pomozimo, nasmejemo, ugrejmo srca i tela onih koji se, dok ovo pisem u toplom porodicnom domu, mrznu na ulici! Jer, hladno je, jako, sto bi stari ljudi rekli “puca srce od zime”… Pomozimo kada mozemo, i budimo aktivisti uvek – ne odmazimo ako ne mozemo pomoci. I da, samo cu dodati jos jednu recenicu, ako mi dozvolite, naravno… Aktivizam ne znaci samo unaprediti zivot, zajednicu, pomoci nekome i slicno, aktivizam oznacava nepresusnu borbu za bolje sutra. I zato, bar u jednom budimo aktivisti – ne dozvolimo nikad vise prljavu politiku, ni rat, ni gubljenje zivota! Neka vlada mir u svetu, neka caruje ljubav, neka se radjaju prijateljstva, neka nam poraste natalitet! Budimo aktivisti sada i uvek, hiljadu nacina imamo, nase je samo da odlucimo, i da se aktivizmu posvetimo – par minuta dnevno, makar. Jer, nasih pet minuta, i jos necijih pet, i jos necijih, moze mnogo toga da promeni. Budimo aktivisti, da nam se deca ne mrznu napolju, da imaju obrok i toplu kiflu, topao dom. Budimo ljudi pre svega, jer ako kao ljudi zakazemo – necemo ni kao aktivisti bolje proci! Evo, prekidam, zavrsavam. Duga mi ova “jedna” recenica, oprostite mi. Znate, ja sam od onih zena koje ce grebati i rukama i nogama da nesto promene, koje imaju ideje, koje imaju snagu i vreme, ali koje nazalost nemaju priliku da nesto bitno promene! Ja sam od onih koji ne znaju da cute, pa cu, evo, jos samo jednom reci: Neki ljudi ce docek dolazece godine provesti u skupim hotelima, a neki na ulicama, na starim klupama, na “debelom” minusu…Mislite o tome, to je nasa tuzna svakodnevnica, koju srecom mozemo da menjamo, samo ako to zelimo. Hajde da zelimo, budimo aktivisti – pomozimo drugima da bi neko sutra pomogao i nama samima! Neka caruje, kao u vreme mojih predaka, “bratstvo i jedinstvo”, neka pobedi ljubav i pravi aktivizam, a ne prljava politika i mrznja medju ljudima!
Za konkurs.