Neki kažu, možda svi "nemoj se sekirati zbog malih stvari". Ali to je lako, kao ljubiti bližnjega svoga. Međutim, treba se ne sekirati zbog velikih stvari.
A na nama je da odaberemo šta su nama velike stvari zbog kojih se nećemo sekirati, a šta su male stvari koje ignorišemo kao problem, i koje nas iskreno emotivno ne dotiču.
Kada ste nuamili negdjei ći i najavili se, a dan prije nego krenete, domaćin vas obavijesti da već pet dana nešto nije u redu tamo kod njega, ali pri tom uredno očekuje da ćete doći, kao da upravo nije rekao da nešto nije u redu, nešto zbog čega ne trebamo doći, e onda se nasekiram.
Bude mi nezgodno odgoditi moj dolazak, da ne bih povrijedio domaćina. A da stvar bude gora, ne dolazim sam, nego sa mnom treba da dođe još troje ljudi, od kojih dvoje sa mnogo radosti iščekuju to kratko putovanje. U prilici sam da nasekiram sve oko sebe, da rastužim mnogo ljudi. Šta je gore, slomiti sebe, ili slomiti njih.
Danas sam odabrao opet slomiti sebe, progutati nesažvakanu knedlu, otšutiti kao što sam uvijek do sad i otšućivao, istrpiti salve uvreda što sam slab, jadan, tužan, samosažaljiv, nemoćan i zao, jer dozvoljavam da svi drugi trpe pa ih vodim na to grozno kratko putovanje (grozno je, jer tamo gdje dođemo, stvari nisu kako treba već pet dana, to je ono što sam saznao jučer). Ali eto, danas idemo na put 🙂 Jupi.
Mene ne sekiraju sitnice, a ni krupnice.