Međunarodni dan protiv nasilja nad ženama me podseća na rođendan.
To je dan kada svi u glas ,,pevamo” – STOP NASILJU NAD ŽENAMA! TRN NASILNIKU, RUŽA ŽENI! Danas je taj dan. Dan kada se svi mušakrci kunu da nikada svoj dlan nisu spustili na ženski obraz, sem kada su hteli da je pomiluju. Na današnji dan svi složno bodrimo žene koje su žrtve nasilja, ali to je samo danas. Sutra možemo slobodno da zaboravimo na to. Sutra možemo da ih ponovo zlostavljamo i opalimo po koji šamar, rođendan je prošao.
Međunarodni dan protiv nasilja nad ženama trebao bi da bude svakog dana. Lično, nisu mi jasni dani bilo čega, ne vidim im svrhu, ali … to sam ja, ostatak sveta vidi smisao. Jedini dan za koji se stvarno od srca zalažem jeste 25 Novembar. Kod mene taj dan traje preko cele godine. Svakog dana kad ustanem, ja sam protiv nasilja nad ženama i decom. Protiv nasilja nad slabijima. Čak sam protiv nasilja nad muškarcima, ali to sada nije tema.
Moja majka je bila dvadesetogodišnjakinja kada me je nosila u sebi. Kaže da ga je volela, videla je u njemu nešto posebno, valjda. Umalo me nije ubila par puta ta njena ,,posebnost” a da se još ni rodila nisam. On je nju tukao na sred ulice dok sam ja još uvek bila ne veća od zrna graška. Tukao je i kada sam bila spremna da dodjem na ovaj svet. Želela je da budem dečak. Naslućujem i zašto. Međutim, rodila je plavooku devojčicu. Dala mi je ime koje kod beskrajno elegantnih i šarmantih Francuza označava slobodu. Onda nas je kasnije tukao obe.
Moje oči su se promenile.
Moja drugarica je u svojoj bračnoj zajednici dozivljavala teror u punoj snazi. Pre nego što je dozivela fizičko zlostavljanje, bila je zlostavljana na sve moguće načine. Doživljavala je emocijalno zlostavljanje; nazivao ju je pogrdnim imenima, pravio je od nje ono što nije –ludom. Trpela je zastrašivanje, lomio je stvari po kući, plašio je svojim stavom i gestovima. Tretirao je kao služavku , tražio je od nje da mu doda flašu sa vodom koja je bila bliže njemu nego njoj. A onda bi je istukao zato što mu nije dodala istu. Koristio je svoju mušku privilegiju. Imao je običaj da je nazove na telefon i pusti da sluša kako on vodi ljubav sa drugom ženom. Naravno da je i ona verovala naivno kako će se promeniti.
Promeniće se! Ne, neće!
U šestom mesecu trudnoće, na sred ulice ju je pretukao . Bio je dan zaljubljenih. Pokušala sam da joj pomognem, ali smo obe samo izvukle deblji kraj. Ona trudna, a ja sa svojih 60 kg nešto baš i ne mogu da se fizički obračunam sa nekim ko je skoro 30 kg teži. Sneg ispod naših nogu bio je krvav. Dok sam podizala njenu glavu, molila sam se da je iz nosa. Samo da nije iz vagine, molim te, samo da nije iz vagine. Krvarila je iz nosa. Udarao je u nju agresivno. Njegove pesnice su se uz tup zvuk zaustavljale na njenom stomaku, nosu i glavi. Kada sam nju smestila u ambulantna kola, otišla sam da slučaj prijavim policiji. Međutim, iz policije sam izašla modra. Pretukla me je žena u uniformi. Nije imala razumevanje za mene i situaciju koja nam se dogodila. Kada sam joj ispričala šta se desilo, odgovorila je sa – Pa šta? Šta odmah histerišete , mala svađa!
Upoznala je moje verbalno zlostavljanje. Tačnije, toliko sam je isprovocirala rečima da me je sačekala u hodniku gde nema video nadzora, a onda me napala. Njena ruka me je muški uhvatila za vrat, podigla me je u vazduh da više nisam mogla da dotaknem pod nogama , a onda me tresnula o zid.Tako me je prikovanu držala dok sam se ja borila za vazduh. Trojica njenih kolega je pokušavalo da me spasi. Umalo me nije zadavila. Žena koja predstavlja zakon, nije imala problem da se fizički obračuna sa drugom ženom. To je nasilje!
Moja majka je jedne noći sedela na stepenicama ispred kuće , sneg je padao. U rukama je držala moju tek rođenu sestru. Slušala je kako moj plač dopire iz kuće, dozivala sam je dok me je on tukao. Više nije mogla da podnese. Sva nada da će se promeniti, prestati da uziva u porocima , nestala je. Otopila se zajedno sa pahuljama koje su mojoj maloj sestri padale na nosić. Nije imala ni mesec dana. U kući, dok sam plakala , svetlost novogodišnih ukrasa vise nije izgledala tako čarobno. U braku je ostala još dve godine, zbog dece. Još jedna zabluda u nizu. Deci ne treba otac koji će ,,ubiti boga” u njima. Dvadesetpet godina kasnije, ja sam se odrekla svog oca. Mirno i bez griže savesti.
Samo u Beogradu oko 20 000 žena prijavi svoje slučajeve SOS telefonskim linijama koje su namenjene za pomoć ženama i deci koje su žrtve nasilja. I to je po nekoj klimavoj statistici. Verujem da je mnogo veći broj. Iz straha da prgovore javno, ćute i trpe . Broje šamare, broje pesnice. Broje reč – kurvo! Iz straha da neće imati gde da odu, šta će ljudi reći – trideseti tri žena je sahranjeno u 2015 godini. Stradale su od ruke koja je nekada znala da ih mazi. Dok ovo pišem , neka žena grli svoje dete i teši ga rečima:
,,Tata će se promeniti”.
Tata se nikada neće promeniti. Nije moj, nije se promenio ni bivši suprug moje drugarice. Jedino što se može promeniti je vaš zivot kada napustite nasilnika. I to na bolje.
Pre nego što sam počela da pišem, pitala sam drugaricu da li mogu da je pomenem , uzmem za primer. Složila se. Plašila sam se da možda ne želi da iznosi to u javnost. Ali ona je postala sigurna u sebe, u svoj život koji živi u miru sa svojim sinom. Bezbrižno. Nijedna žena nije sigurna dok sve nismo sigurne. Sigurne da će nas neko čuti kada smo ugrožene, sigurne da ima ko da nam pruži utehu, a da nam pritom ne kaže – ti si kriva, je l’ umeš ti da ćutiš? Ko zna šta si ti rekla, pa si ga izazvala!? Šta god da kažeš ili uradiš, odgovor nije agresija. Odgovor nije terorisanje. Odgovor nije u nasilju; psihičkom , fizičkom, proganjanju. Hoću da znate niste same. Postoji podrška koja vam je preko potrebna. Hoću da znate da nismo sigurne ako ne progovorite o onome što vam se dešava. Ispričajte bez srama ono što se događa kao što sam ja ispričala vama. Budite hrabe, kao moja mama, kao moj drugarica … Budite hrabe kao što sam bila ja onda kada kada nisam znala ko me proganja. Velika je hrabrost odlučiti se i napustiti sve što se godinama gradilo u zajednici. Ali , heeeej, ko je prvi počeo? Pa on! Kada odlučite da odete iz pakla, ne okrećite se. Iza vas iovako nista nije ostalo vredno. Ne želim licemernu borbu za sigurnost koja se održava samo danas. Svaki dan je borba koja ima kraj čak i onda kada ne izgleda tako. Za vas, za mene , za sve žene ovog sveta ima nada i spokojan život. Nije vasa sramota za nasilje. Sramota je u samom nasilniku. Niste krive. Vi ste divne , prelepe , budite još pametnije i kontaktirajte policiju, prijavite ga. Pozovite nevladine organizacije, instalirajte na vašem mobinom telefonu aplikaciju pod nazivom Bezbedna. Naćićete je u Play store-u. Bezbedna je aplikacija pomoću koje korisnica može hitno kontaktirati pomoć, prijatelje ili hitne službe, kao i da svojim najbližima pošalje SOS SMS sa trenutnom lokacijom na kojoj se nalazi. Javite se na SOS telefon koji je namenjen žena koje su žrtve nasilnika- 011 266 2222. I budite stvarno bezbedne. Budite hrabe i ne okrećite se vise kada jednom odete.
Sloboda je ispred vas.