Kapitalizam jedino rešenje za Balkan – intervju Viktor Trifunovski (drugi dio)


(Intervju, internet magazin Katalaksija: http://katalaksija.com/2013/06/10/kapitalizam-jedino-resenje-za-balkan-intervju-sa-viktorom-trifunovskim/ )



- TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA -

– Make­don­ski i slo­ve­nački model tranzicije; Naci­o­na­li­zam i vla­da­vina prava; EU i region, Svet­ska eko­nom­ska kriza – 



Make­don­ski i slo­ve­nački model tranzicije:

Kao eko­no­mi­sta, kako oce­nju­jete tre­nutnu eko­nom­sku situ­a­ciju u Makedoniji?

Država je još uvek glavni poslo­da­vac, dakle većina rad­nika troši, a ne stvara doho­dak. Da sve bude gore, broj zapo­sle­nih u admi­ni­stra­ciji se i dalje pove­ćava, a samim tim i državna potro­šnja. Budžet­ski defi­cit je sko­čio sedam puta, od 0,5% na 3,5%. Rastu spoljni i javni dug zemlje, a malo spo­rije i dug gra­đana prema komer­ci­jal­nim ban­kama. Zadu­že­nost je još uvek rela­tivno niska (oko 32% BDP-a), ali ona jako brzo raste, naro­čito u zad­njih godinu dana. Neza­po­sle­nost je izu­zetno visoka, oko 30%, s tim što postoji odre­đeni trend opa­da­nja, ali kao što sam rekao, uglav­nom su to radna mesta u držav­noj i jav­noj admi­ni­stra­ciji. Gene­ralno, to nisu kre­ta­nja koja zemlju izvlače iz krize.

Ipak, Make­do­nija se nalazi na – za Srbiju i zemlje u regi­onu – zavid­nom 43. mestu po indeksu eko­nom­skih slo­boda Heri­tage fon­da­cije za 2013. godinu. Čini se da je Make­do­nija, naro­čito pod vla­dom pre­mi­jera Gru­ev­skog, naj­da­lje odma­kla u refor­mama i libe­ra­li­za­ciji tržišta?

Gru­ev­ski je bez sum­nje naj­u­ti­caj­niji make­don­ski poli­ti­čar s početka 21-veka, čiji postupci će se ose­ćati godi­nama nakon nje­gove vla­da­vine. Nje­gova kari­jera nije mogla imati bolji poče­tak. Kao mini­star trgo­vine i finan­sija u eri Ljup­četa Geor­gi­ev­skog (1998–2002), bio je jedina neko­rum­pi­rana zve­zda u vrlo isko­rum­pi­ra­noj vladi. I pored svih pro­blema, i pored kom­pli­ko­vane 1999. godine, i pored ratne 2001, on je spro­veo reforme koje su temeljno pro­me­nile dota­da­šnji tran­zi­ci­oni život. Fiska­li­za­cija i uvo­đe­nje PDV-a, reforme u plat­nom pro­metu, kao i niz dru­gih uspe­šnih pro­je­kata imali su sna­žan uti­caj na sve­u­kupno poslo­va­nje. Po tome ga je jav­nost jako dobro upam­tila, na toj plat­formi je 2004. godine pre­u­zeo stranku koja je tada bila u opoziciji.

Ener­gi­čan i ambi­ci­o­zan je bio i poče­tak nje­gove vlade. Star­to­vao je uvo­đe­njem rav­nog poreza (flat tax), kao i sma­nji­va­njem PDV-a za poljo­pri­vred­nike. Zatim je naja­vio, ali nije dosad izvr­šio, dere­gu­la­ciju pri­vrede. Ume­sto toga pove­ćao je sub­ven­cije poljo­pri­vred­ni­cima, sa 6 mili­ona evra na godi­šnjem nivou na neve­ro­vat­nih 130 mili­ona evra. Poljo­pri­vredna pro­i­zvod­nja nije pora­sla istim tem­pom, napro­tiv ? brže se pove­ćava uvoz hrane.

Zatim je sle­dilo neko­liko krup­nih kadrov­skih pro­ma­šaja na koje se nado­ve­zala i gomila gre­šaka. Vlada je potro­šila ogro­man novac na pro­mo­vi­sa­nje zemlje pred poten­ci­jal­nim inve­sti­to­rima iz ino­stran­stva. Od Japana, Sin­ga­pura i Indije, pa sve do Mek­sika i SAD-a, orga­ni­zo­vano je mnogo Road Show-a, dok su inve­sti­cije daleko od dovolj­nih. Pro­blemi zadu­ži­va­nja i pove­ća­nja javne admi­ni­stra­cije, koje sam pome­nuo, samo su dolili ulje na vatru.

Posebno razo­ča­ra­nje je Zakon o medi­jima, kao i nedavno usvo­jeni Zakon o abor­tusu, o kojem glavnu reč imaju državne komi­sije na neko­liko nivoa. Urbani podu­hvati, pogo­tovo u cen­tru Sko­plja, posebna su priča, čija se cena nepre­stano pove­ćava i to uz veliku gomilu sum­nji oko jav­nih nabavki.

Konačno, 43. mesto na Heri­ta­ge­o­voj listi je i posle­dica masovne evrop­ske deli­be­ra­li­za­cije. Medi­te­ran­ske države su dra­stično izgu­bile rej­ting zbog ogromne državne potro­šnje i pro­tek­ci­o­ni­stič­kih mera, kao i zbog pove­ća­nih poreza kojim se finan­si­raju ogromne budžet­ske rupe. Tako da je Make­do­nija zapravo isti­snuta prema napred.

Ako se osvr­nemo na region, do nedavno se sma­tralo da je slo­ve­nački model tran­zi­cije naj­u­spe­šniji; da je Slo­ve­nija uspe­šno kom­bi­no­vala soci­ja­li­stički model „soci­jalno odgo­vorne države“ sa impe­ra­ti­vima pri­hva­ta­nja trži­šne privrede.

Kao prvo, Slo­ve­nija je preko svo­jih banaka i osta­lih podru­žnica širom Bro­zove države zapravo ukrala oko 4 mili­jarde dolara, sumu koju i danas mnogi Slo­venci ne pri­znaju. Tako da, dok su ostali pri­va­ti­zo­vali jugo­slo­ven­ske pro­ma­šene kapa­ci­tete, dok je teh­no­lo­ški višak radne snage morao da se sna­lazi na trži­štu… Slo­venci su iste kapa­ci­tete sani­rali ukra­de­nim nov­cem, misleći pri­tom da će jugo­slo­ven­sko trži­šte jed­no­stavno zame­niti evrop­skim. Ispo­sta­vilo se, među­tim, da Evropa nije Jugo­sla­vija i da slo­ve­načka pri­vreda teško pro­lazi pored kon­ku­ren­cije iz Azije, ali i pored kon­ku­ren­cije iz osta­lih zema­lja istočne Evrope.

To što se danas dešava Slo­ve­niji je brz rast spolj­nog duga i brz rast neza­po­sle­no­sti. Dakle, sani­rane rupe su popu­stile i teh­no­lo­ški višak radne snage konačno mora na trži­šte, jer država će još vrlo kratko vreme moći da ih finansira.

Sve bivše repu­blike neka­da­šnje Jugo­sla­vije imaju iste pro­bleme – pre­glo­ma­zna država, pre­re­gu­li­sana eko­no­mija, izo­sta­nak vla­da­vine prava. Da li su i reše­nja za iste pro­bleme ista?

Gene­ralno, DA! Ako je 90-tih godina veliki pro­blem bio teh­no­lo­ški višak radne snage, koji je uzro­ko­vao ogromnu državnu potro­šnju, i koji je morao da završi na nikada libe­ra­li­zo­va­nom trži­štu rada a da mu nikada nije pru­žena šansa za uspeh, onda je danas pro­blem za gene­ra­cije koje dolaze admi­ni­stra­tivni višak radne snage. To su radna mesta koja se sve više finan­si­raju zadu­ži­va­njem države, koje ne može biti bes­ko­načno. A zatim, kako kaže i sam Mizes, kad pre­stane kre­di­ti­ra­nje države, onda nestaju i sva radna mesta koja su zavi­sila od takvog zaduživanja.

To će se desiti mno­gim rad­ni­cima u admi­ni­stra­ciji i dobro bi bilo da se to desi što pre, dok su još u tre­ćoj ili četvr­toj dece­niji života, dok su još mladi i sklo­niji pre­kva­li­fi­ka­ciji. Uko­liko im se to desi u petoj ili šestoj dece­niji života, onda se izgledi za trži­šni uspeh svode se na golu teoriju.

Mora se stva­rati pro­fit u pri­vat­nom sek­toru, da bi se zatim mogao tro­šiti. Pri­vreda mora biti ras­te­re­ćena svih oblika poli­tičke pri­nude i ogra­ni­ča­va­nja, kao i većine poreza. Jedino takva pri­vreda može kon­ti­nu­i­rano da stvara odr­živa radna mesta koja se finan­si­raju trži­šnim uspe­hom, a ne držav­nom potrošnjom.

Naci­o­na­li­zam i vla­da­vina prava:

Kakva je per­spek­tiva uspo­sta­vlja­nja insti­tu­cija vla­da­vine prava u regi­onu? Da li je moguć Bal­kan suži­vota, mirne sarad­nje i uva­ža­va­nja razli­či­to­sti. Ako jeste, kako doći do tog stanja?

Naj­pre sam duboko razo­ča­ran što se reforme spro­vode pod među­na­rod­nim pri­ti­skom, što znači da kod nas ne postoji svest da je pravna država garant sigur­no­sti i jedini istin­ski temelj slo­bod­nog dru­štva. Razo­ča­ran sam nezna­njem odgo­vor­nih ljudi, koji ne znaju zašto je slo­boda temelj ljud­skog i civi­li­za­cij­skog pro­spe­ri­teta uop­šte. Zapre­pa­šćen sam činje­ni­com da mnogi na poli­tič­kom vrhu ne znaju da je slo­boda jedino sta­nje u kojem ljud­ski razum funk­ci­o­niše raci­o­nalno, logički, kre­a­tivno i da je slo­boda jedini pred­u­slov da bi čovek postao kre­a­ti­van i pro­duk­ti­van na naj­bo­lji mogući način.

Naravno da Bal­kan može postati mirna i pro­spe­ri­tetna sre­dina, ali za to je potrebno poste­peno usva­ja­nje načela kla­sič­nog libe­ra­li­zma. Ja veru­jem u dru­štvo u kome svaki poje­di­nac uče­stvuje sa svo­jim afi­ni­te­tima i ambi­ci­jama, gde zado­vo­lja­va­jući potrebe osta­lih ostva­ruje kon­kretnu dobit za sebe. Pro­fitni motiv je naj­sna­žniji moti­va­tor ljud­skog stva­ra­la­štva, on naj­e­fi­ka­snije rela­ti­vi­zuje razlike između ljudi i od sva­kog poje­dinca traži razumno i odgo­vorno pona­ša­nje. Ljudi ustro­jeni na ova­kav način nikad neće olako pro­gu­tati dema­go­giju levih ili desnih fana­tika. Uza­jamna egzi­sten­ci­jalna zavi­snost rađa sasvim dru­ga­čije pro­bleme, za koje neo­zbiljni poli­ti­čari nemaju raci­o­na­lan i logi­čan odgovor.

Svi mi koji na ovim pro­sto­rima podr­ža­vamo kla­sični libe­ra­li­zam, moramo se potru­diti da on postane domi­nan­tan dru­štveni pri­stup u našim ško­lama. Lično sam ube­đen da postoje odre­đeni aspekti kla­sič­nog libe­ra­li­zma koji se mogu pri­la­go­diti uzra­stu dece u osnov­noj školi. For­mi­ra­nje karak­ter­nih crta mla­dog čoveka mora biti pra­ćeno usva­ja­njem moral­nih načela indi­vi­du­a­li­zma i lič­nog inte­resa. U tom pravcu bi tre­balo usme­riti dru­štveni odgoj mla­dog čoveka.

Zala­žete se za trži­šno reše­nje većine pro­blema. To pret­po­sta­vlja sla­blje­nje eta­ti­stičke i kolek­ti­vi­stičke para­digme u regionu.

To pret­po­sta­vlja uni­šte­nje kolek­ti­vi­zma i eta­ti­zma. Trži­šte mora postati glavna egzi­sten­ci­jalna pre­o­ku­pa­cija razu­mnog čoveka i jedini regu­la­tor ljud­skih egzi­sten­ci­jal­nih odluka. Kolek­ti­vi­stička para­digma, na kojoj počiva kri­vica za celo­kupni zao­sta­tak regi­ona, mora biti javno dema­ski­rana u očima obič­nog čoveka.

Ipak, neki „huma­ni­stički“ inte­lek­tu­alci sma­traju da upravo u naci­o­na­li­zmu treba loci­rati osnovni uzrok svih naših pro­blema, od onih isto­rij­skih (ras­pad Jugo­sla­vije i ratovi) do eko­nom­skih i poli­tič­kih. Kakvo je Vaše mišlje­nje o tome?

Naci­o­na­li­zam jeste objek­ti­van pro­blem za čitav region i on ima svoju ulogu u ras­padu bivše države, ali nije ni glavni, niti jedini fak­tor tog ras­pada. Objek­tivno ne možete sve među­et­ničke i među­dr­žavne pro­bleme sta­viti pod kapu naci­o­na­li­zma. Komu­ni­sti su zva­nično zabra­nili sve moguće mani­fe­sta­cije među­na­ci­o­nal­nih pro­blema, pro­gla­ša­va­jući ih za naci­o­na­li­zam. Mislili su da će tako rešiti sve pro­bleme koji na ovim pro­sto­rima objek­tivno postoje. Kosovo, grčko-makedonski spor, hrvatsko-slovenački pogra­nični pro­blemi i posebno među­et­nički odnosi između Srba, Hrvata i Musli­mana… sve su to bili i ostali pro­blemi koje su komu­ni­sti gurali pod tepih, dok su naci­o­na­li­sti na njima izgra­dili kari­jere i to, na žalost, uz mnogo krvi.

Slične pro­bleme imali su Nemci i Fran­cuzi, pa su nakon dva svet­ska rata shva­tili da slo­bodna trgo­vina i eko­nom­ska među­za­vi­snost mogu uma­njiti zna­čaj mno­gih pro­blema ili, u naj­ma­nju ruku, stvo­riti dru­ga­čiji pri­stup prema njima, koji bi kom­pletno isklju­čio naci­o­na­li­zam. Bal­kanu nedo­staje jedan takav raci­o­na­lan pristup.

Što se tiče nedavne pro­šlo­sti i ras­pada Jugo­sla­vije, samo­stal­nost novo­na­sta­lih država je podr­žao ogro­man pro­ce­nat ljudi koji su prvi put gla­sali za to da li žele da žive u Jugo­sla­viji ili ne. Nije tačno da su svi bili nacionalisti.

EU i region:

Kakav je vaš odnos prema EU?

Ideja o slo­bod­nom kre­ta­nju robe, ljudi, kapi­tala i ideja… polako je muti­rala u masov­nog redi­stri­bu­tiv­nog mon­struma koji melje sve­u­kupni životni stan­dard Evrope. Ili, ako hoćete, dobre ideje Šumana, Ade­na­u­era i De Gaspe­rija sve više se zame­njuju Mite­ra­no­vim ega­li­tar­nim ama­ne­tom na kome je, naža­lost, radilo i puno desni­čara. Redi­stri­bu­cija dohotka, kom­bi­no­vana sa jako per­fid­nim šti­mo­va­njem kre­dit­nog rej­tinga medi­te­ran­skih država, dovela je do situ­a­cije u kojoj se ne zna ko kome koliko duguje i koja će biti kraj­nja cena celog mone­tar­nog cir­kusa koji jed­nom mora prestati.

Nisam pri­sta­lica evro-integrativnog pro­cesa i lično sam ube­đen da prin­cipi kla­sič­nog libe­ra­li­zma mogu doneti daleko veću korist za čitav region.

Neki istak­nuti eko­no­mi­sti sma­traju da je put kojim je kre­nula Evrop­ska unija samo jedan poste­peni „put u rop­stvo“ – da isko­ri­stimo čuvenu Haje­kovu sin­tagmu, iltii u soci­ja­li­zam, tj. da je po sredi izgrad­nja jedne „umi­vene“ ver­zije SFRJ ili čak SSSR.

Zbog veoma viso­kog život­nog stan­darda EU još uvek ima kapa­ci­tete da bude isto­vre­meno i libe­ral­nija i soci­jal­nija od onoga što mi imamo ovde. Dakle, kako god da okre­nete stvari, EU-fanatici imaju još uvek puno argu­me­nata kako bi EU-integrativni pro­ces pro­da­vali naj­pre poli­ti­ča­rima, pa preko njih i obič­nim lju­dima. Među­tim, nesum­njivo je da Unija čvr­sto korača u pravcu koji ste pome­nuli. Ja sam još uvek opti­mi­sta da će reform­ske snage nad­ja­čati trošadžijsko-redistributivni popu­li­zam. Ne želim da kori­stim ter­min evro-skepticizam, ali sam duboko ube­đen da će u Uniji doći do duboke i nepo­mir­ljive podele oko mera šted­nje. Ta podela će stvo­riti gra­nicu koja će zau­vek poko­pati jedin­stvo koje vidimo danas. S jedne strane gra­nice biće pri­vrede koje vra­ćaju kon­ku­rent­nost, pre­du­zet­nički duh, kre­ditni rej­ting, dok će na uli­cama štraj­ko­vati rad­nici u držav­noj admi­ni­stra­ciji neza­do­voljni zbog sma­nji­va­nja državne potro­šnje. S druge strane te iste gra­nice biće države u kojima će kon­trola cena, soci­jalna stro­goća i državna potro­šnja stvo­riti krat­ko­ročni soci­jalni mir, dok će na dugi rok deva­sti­rati doho­dak, a životni stan­dard će biti u slo­bod­nom padu.

Ove dve poli­tike su nepo­mir­ljive do te mere da jedna ne može kom­pletno pora­ziti drugu. Zato će se one odvo­jiti, svaka na svoju stranu Evrope. Desi li se ovo na ova­kav način, Evropa će za koju dece­niju zali­čiti na Ber­lin iz hlad­nog rata u eko­nom­skom smi­slu. Na jed­noj strani kapi­ta­li­zam kao domi­ni­ra­juća egzi­sten­ci­jalna praksa, i put u “moderni” soci­ja­li­zam na dru­goj strani.

Da li ste opti­mi­sta po pita­nju buduć­no­sti Balkana?

Ovo je naj­teže pita­nje. Bal­kan je bio i ostao pre­kom­pli­ko­vani čvor koji se jed­nom mora odve­zati, a ne pre­se­cati, kao što je to činjeno po belo­svet­skim mirov­nim kon­gre­sima, kon­fe­ren­ci­jama i foru­mima. Ne možete pri­čati o bilo kakvom eko­nom­skom modelu, a da naj­pre niste rešili bezbed­no­sna pita­nja zau­vek. Ali stvarno zauvek!

Ne može zva­nična poli­tika jedne države u 21. veku usva­jati pre­mise sred­nje­ve­kov­nih kalu­đera, despota i ne znam kakvih antič­kih mistika i osva­jača. Ne može i ne sme filo­zo­fija haram­baša da bude pri­zma kroz koju ćemo gle­dati susedne zemlje ili sve one koje su razli­čiti od nas. Ras­kr­stiti s poli­tič­kom mito­lo­gi­jom i revan­ši­zmom jeste prvi korak ka pre­va­zi­la­že­nju pre­dra­suda i destruk­tiv­nog nasleđa iz pro­šlo­sti. Uči­njeno odstu­pa­nje se ne sme tuma­čiti kao “naci­o­nalno poni­že­nje”, nego kao uva­ža­va­nje slo­bod­nog izbora odre­đe­nih ljudi koji će sutra pre­stati da budu “neprijatelji”.

Ne veru­jem da EU-integrativni pro­ces može uti­cati na region u ovom pravcu. Even­tu­alno član­stvo u EU pro­bleme bi samo gur­nulo pod tepih, kao u vreme Jugo­sla­vije. Ali to nije rešenje.

Ja veru­jem u Bal­kan u kome će zva­nične poli­tike šti­titi poje­dinca i nje­govo vla­sni­štvo i sa drža­vama koje su trgo­vin­ski jako među­sobno zavi­sne. Bal­kan u kome su vlade sve­dene na par mini­star­stava, koja ne regu­lišu nije­dan seg­ment ljud­skog dru­štva izu­zev nasi­lja i gde su poli­ti­čari ano­nimni admi­ni­stra­tori dru­štva. Ako je Bal­kan na svoj način ori­gi­na­lan, onda je moja želja da bude ori­gi­na­lan u ovom pravcu.

Svet­ska eko­nom­ska kriza:

Koji su, po Vama, uzroci svet­ske eko­nom­ske krize? Mnogi kažu da uzroke krize treba tra­žiti u kapi­ta­li­zmu i da je neop­ho­dan povra­tak Marksu…

U 21. veku Marksa mogu pošto­vati samo fana­tici. Oni malo ozbilj­niji zago­va­raju Kejnza u svim mogu­ćim vari­jan­tama i oni domi­ni­raju od samita G20 u Lon­donu 2009. do danas. Da su bili u pravu, zadu­ži­va­nje zema­lja bi dovelo do pro­spe­ri­teta, a ne do ban­krota. Setite se samo da su države mahom počele da troše nakon tog samita, zadu­ži­va­nja su se tada naglo pove­ćala, i pri­bli­ža­va­nje rubu ban­krota je rezul­tat tih mera. Dakle, radi se o jed­noj neu­spe­loj neo-kejnzijanskoj revo­lu­ciji o kojoj su aka­dem­ski kru­govi sanjali još u vreme Regana i sve počiva na pogre­šnoj ana­lizi uzroka krize.

Kriza je zai­sta nastala na ber­zama koje su za mnogo ljudi sino­nim za kapi­ta­li­zam. Malo ljudi kod nas zna da se preko berze stva­raju veštački trži­šni uslovi i da poli­tika često usme­rava novac u sasvim pogre­šnom pravcu. Otpri­like tako je bilo u 1920-tim godi­nama, kada su nicali pod­sti­caji za indu­striju koja je nastra­dala tokom prvog svet­skog rata, tako je nastala velika kriza 1929/33. U 1970-tim stag­fla­cija je nastala usled pod­sti­caja kojima je tre­balo zado­vo­ljiti ener­get­ske potrebe. Ume­sto više ener­gije, došlo je da rapid­nog rasta cena u petro­he­mi­skoj indu­striji koje su pove­ćale i infla­ciju i neza­po­sle­nost, i konačno ? dana­šnja kriza je nastala usled pod­sti­caja ban­kar­skom sek­toru od koga se oče­ki­valo da stam­beno obez­bedi kre­ditno nespo­sobno stanovništvo.

Od sre­dine 90-tih banke su dobi­jale državne bonuse u zavi­sno­sti od rizika koji su pri­hva­tale pri­li­kom stam­be­nog kre­di­ti­ra­nja. Što su manje šanse bile da se kre­dit vrati, to su bile veće nagrade od strane države. Tako se nadu­vao balon koji nije imao realno pokriće ni u šted­nji, niti u real­nom pri­hodu kori­snika kre­dita. Pošto je celi taj meha­ni­zam počeo da ruši cenu dolara, morao je da se zau­stavi. Tako su banke izgu­bile pod­sti­caje, a ljudi krov nad gla­vom. Ulje na vatru su dolili Fani i Fredi, ame­rički fon­dovi koji su uz državne pod­sti­caje stvo­rili “hipo­te­karne obve­znice” iza kojih su sta­jale hipo­teke rizično kre­di­ti­ra­nih sta­nova. Velike kom­pa­nije su to kupo­vale napum­pavši aktivu bez real­nog inve­sti­ra­nja u proizvodnju.

Kada su nekret­nine konačno počele da gube vred­nost, bez­vredne su postale i nji­hove hipo­teke, i hipo­te­karne obve­znice, kao i sva indu­strij­ska aktiva koja je bila napum­pana nji­ho­vom kupovinom.

Nakon tog sloma, ljudi, pre svega u Zapad­nim zemljama, više štede, iz straha da ne izgube radno mesto. Tako smo dobili manju potro­šnju i sla­biju eko­nom­sku aktiv­nost na glo­bal­nom nivou.

Vi ste pred­stav­nik Austrij­ske škole eko­no­mije. Možete li nam nešto reći o ovoj školi i u čemu vidite njenu supe­ri­or­nost odnosu na druge eko­nom­ske škole?

Školu je osno­vao Karl Men­ger obja­vivši knjigu “Eko­nom­ski prin­cipi” 1871. godine. Njom je posta­vio temeljne pozi­cije koje su postale bez­vre­mene. Sta­vlja­jući poje­dinca u cen­tar eko­nom­skih aktiv­no­sti, Men­ger polazi od raci­o­nal­nog pona­ša­nja čoveka na trži­štu. I pored toga što je bio pod veli­kim uti­ca­jem Bri­tan­ske kla­sične škole, uspeo je uve­liko da nado­gradi, pa čak i da pobije odre­đene nji­hove postu­late. Men­ger je lan­si­rao subjek­tivnu teo­riju vred­no­sti i time je zau­vek poko­pao radnu teo­riju Rikarda i teo­riju tro­škova pro­i­zvod­nje Adama Smita.

Nje­govi sled­be­nici prvi su pred­vi­deli i veliku krizu i hiper-inflaciju i pro­past komu­ni­zma… ali i dana­šnju krizu. Godine 1974, Fri­drih fon Hajek je postao prvi dobit­nik Nobe­love nagrade za eko­no­miju koji dolazi iz ove škole. Danas se austrij­ska eko­nom­ska škola sma­tra naj­ver­ni­jim čuva­rom kapi­ta­li­zma tj. slo­bod­nog trži­šta neo­gra­ni­če­nog bilo kakvom pri­nu­dom. Njeni začet­nici su ljudi rođeni i odgo­jeni u Austriji i to je jedini razlog što škola nosi epi­tet “austrijska”.

Da li je austrij­sko reše­nje reše­nje i za naš region?

Ja ne kori­stim reč “austrij­sko” već kapi­ta­li­stičko… i naravno sma­tram da to nije samo naj­e­fi­ka­sniji eko­nom­ski model, nego i najmoralniji.

Da li je to reše­nje i za svet?

Sva­kako.

Da li sma­trate da je moguć povra­tak na zlatni standard?

Na glo­bal­nom nivou ? NE! Jed­nom će ljudi shva­titi mani­pu­la­tivna svoj­stva mone­tarne eko­no­mije, ali, naža­lost, neće to biti SVI ljudi na ovom svetu.

Koliko je savre­mena kriza zapravo kriza moderne demo­kra­tije kao sistema koji je tokom posled­njih sto godina uspeo da raz­mon­tira većinu teko­vina devet­na­e­sto­ve­kov­nog liberalizma?

Ne bih tako pove­zao stvari. Soci­ja­li­sti su nado­gra­dili demo­kra­tiju na način da favo­ri­zuju vla­stitu ideju. Nekad su to činili kako bi ele­mi­ni­sali demo­kra­tiju, danas to čine pomoću nje. Nije to dekan­den­cija demo­kra­tije, nego njeno sve­sno i nao­pako tuma­če­nje koje joj daje kolek­ti­vi­stičke manire. Kolek­ti­vi­zam ima ambi­cije da zago­spo­dari demo­krat­skim kam­pu­sima, pro­mo­vi­šući nasilnu gomilu kao “glas većine”. Pri­mer: niko u SAD-u nije osvo­jio 99% podr­ške gra­đana, NIKO i nikad! Ali su se ipak komu­ni­sti kitili demo­krat­skim per­jem i navod­nim zastu­pa­njem 99% ame­rič­kog stanovništva.

Naj­gro­tesk­nije od svega toga mi je oži­vlja­va­nje samo­u­prav­nog sistema bivše SFRJ, koji nosi novo milo­zvučno ime “eko­nom­ska demo­kra­tija”, što zapravo znači upra­vljati tuđom imo­vi­nom koja je pro­gla­šena “opštim dobrom”. Demo­kra­tija mora biti dekon­ta­mi­ni­rana od ova­kvih otrova, a ne napu­štena kao kolek­ti­vi­stički brod.

Sa sta­no­vi­šta slo­bode devet­na­e­sti vek pred­sta­vlja civi­li­za­cij­ski vrhu­nac u pore­đe­nju sa dugim puto­va­njem u soci­ja­li­zam koji je pre­du­zeo Zapad. Da li se sla­žete sa ovom konstatacijom?

Sla­žem se. Nakon vekovne aku­mu­la­cije, Zapad se u pro­te­klih neko­liko dece­nija odlu­čio da više troši nego što pro­i­zvodi. To je pri­mer koji ne smemo pre­u­zeti od zapadnjaka.



NAJNOVIJE

Ostalo iz kategorije

Pismo Druga Tita

Salaš

Ukrajinski otpor

Svi štampaju novac

Da li nama ima spasa

Primorani

Prinuda za mir

Najčitanije