Ima jedan grad. I u njemu stanuje glupost. U tom gradu što Mrkodol se zove, vlada jedan čupavi i zeleni što srce mu je za dva broja manje. Ledeno je hladan. Proračunat. Krivično gonjen. Osuđivan. I u nekad socijalističkoj stijeni, danas on stoluje. Sve posmatra. Njegova je želja za Mrkodolce zapovijest. A priča je možda trebala početi ovako:
Nekad davno u jednom gradiću što Mrkodol se zove, rodio se on. Grinč mu nije ime. I on je bio Niko. A zvali su ga Ništa. Ma ustvari, nije više ni bitno kako je priča trebala da počne. Bitnije je kako završava. U Mrkodolu nešto se šuška. Počelo da se događa.
“Prstom u oko!” – neko viknu.
Socijalistička tvrđava je opustošena. Ljudi su bez posla. Hiljade njih. U gluposti oni propadaju. Išaretom se sporazumijevaju. Rado bježe. Radije šute. I sve u korist svoje štete oni čine. U Mrkodolu smijeh i šala više ne stanuju. Onaj Niko što zvali su ga Ništa čak je ukrao i budućnost. Mrkodolcima on je danas sve. Danas njemu kliču. Znam da postoje razni “izmi”, ali Mrkodolci kad se o “izmima” priča njeguju jednu posebnost. Zarad ove priče bitnu. Onaj Niko što zvali su ga Ništa izumio je kuRkizam i priča još traje.
14.000 slijepih sljedbenika čeka mrvicu sa stola. 14.000 njih javno podržava kriminalne aktivnosti svog BABE.
14.000 njih čeka novo jutro i instrukcije kako da misle, kreću se, vole, mrze i traju….
Još je mrak. I vi ste glavni krivci. Postajete Niko! I nemate Ništa.
P.S. Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je namjerna.