Kada voliš, ali baš ono voliš do koske, do same srži svakog atoma svog bića, tada želiš sve od života za tu osobu, i sve od te osobe samo za sebe. Kažu: – Ne maštaj. A kako da ne maštaš, kada ljubav živi od mašte? Kako mislima da zapovediš da ne lete u nebo, da ne hrle u neke visine gde vazda postoji mogućnost da se slupaš? Kako? Recite i spasite mnoge od muke.
Kada voliš, naravno da želiš stalno da budeš sa tom osobom, da se jutrom budiš uz njen lik i da prvi uloviš njen osmeh; čim otvoriš oči da ti se ruka, prateći pogled, zaustavi na telu koje toliko voliš. Želiš da svaki tren, svakog dana, celog svog života da koračaš zajedno sa njom, rame uz rame, ne želeći ni jedan korak da napraviš bez nje. Jer ako ne bude uz tebe možda se sapleteš, a ako se sapleteš možda i padneš, a ako padneš možda ona ne bude tu, tik uz tebe da te prihvati, da ti pomogne da ustaneš i nastaviš dalje.
Kada voliš, poželiš da se vaši svetovi ukrste, da budni zajedno sanjate snove, da se smejete svetu u lice, i da radite sve zajedno jer tako ste najjači i niko vam ništa ne može. Da zajedno birate boje s kojim ćete bojiti dane, a noću da brojite po nebu zvezde i smišljate im imena.
Kada voliš, naravno da ćeš da maštaš, jer bez mašte nećeš imati čemu da se nadaš, a ako se ne nadaš onda ti i nije ni do čega. Onda možeš da legneš i zauvek zaklopiš oči ili samo da se okreneš i odeš, negde daleko u nepoznatom pravcu. Jer mašta nisu planovi – oni se prave da propadnu, a maštanje ti daje snagu da izdržiš dok te vetrovi života šibaju u lice, ti maštom sebi u daljini praviš svetionik koji će ti osvetljavati put tokom svake moguće i nemoguće oluje, koja može da te zadesi.
Mašta je ono što te pokreće, što ti crta osmeh na lice.