Možda živim u zabludi, ali široko otvorenih očiju svjedočim; svijet postaje kolotečina, velika homogena smjesa, zbrka robo-sapiensa na identičnim (kad ne rekoh idiličnim) trasama rutine.
“Ova kopija programa još nije aktivirana. Ostalo Vam je još 30 dana do aktivacije. Molimo Vas da što prije posjetite našu stranicu i potvrdite aktivaciju.”
Bezvoljno se dovučemo se do stana, namrštenog lica poskidamo nepotrebno pa dogegamo do kupatila. Više se ni onome u ogledalu ne smijemo; strahujemo da nam se neće nasmijati nazad. Pranje ruku, pa avantura u kuhinji. Evo, siti smo, ili samo tako mislimo. Bilo kako bilo, spremni smo za rad. Umni ili fizički, nebitno je. Klade se i onako odavno valjaju iz fotelja…
Palim računar, otvaram “ono gdje se piše”, kad tamo – imam šta da vidim. Računar je počeo da mi se obraća preporučeno. Mora da je neki belaj. Dešifrujući poruku, grohotom počinjem da se smijem. Ne, jedan život mi nije dovoljan, odoh po još jedan – virtuelni. Budite aktivni, poštujte rokove i ažurirajte sebe. Uspijeh Vam je zagarantovan.
Ispitajmo detaljnije to vanredno obavještenje.
Kopija, kažeš? Eeee prijatelju, svi smo mi kopije, pa nas se opet ne pita. Odavno su kopir aparati na akciji, sjećaš se… Aktivirati, misliš ovjeriti, tu, kopiju? Ah da, sve se ovdje ovjerava. I Soba broj 16 je, vidim, dobila virtuelnog dvojnika. Ništa strašno, već smo ga dodali za prijatelja; da aktivacija bude lakša. Još da me prihvati za člana porodice, pa da me zaobiđe gnječenje papirića sa trocifrenim brojem u tmurnoj čekaonici Opštine i ja sam na konju.
Trideset dana do isteka verzije. Sedam dana za nastanak svijeta. Jedan trenutak za nestanak duše. Kome je do aktivacije?
Još jedna stranica koja žedno iščekuje moju posjetu. Od malena su me učili da se u goste ne dolazi praznih ruku; posjeta očigledno ne dolazi u obzir. Virtuelnu OM kafu i Šećer u kocki upakovane u šarenu kesu još nisam pronašla. Možda je bolje da se sretnemo negdje na ovoj Planeti, u prvom licu tri de projekcije; jednostavno, uživo.
Razmišljam, tako, o istaknutoj pošti, kad ugledah pero – tinta mi je pri kraju. Hitno bi trebalo da odem do knjižare, samo da nas prođu ovi silni praznici. Valjda će se sjetiti da otvore trgovine i protegnu noge. Mastilo još uvoze u ovu zemlju u tranziciji, zar ne? A hartija… Hartije će biti. Na kraju krajeva, imamo zidove.
Toliko brige oko jedne poruke.
“Ova kopija programa još nije aktivirana. Ostalo Vam je još 4 dana do aktivacije. Molimo Vas da što prije posjetite našu stranicu i potvrdite aktivaciju.”
Aktiviraćemo, možda. Do tada ću da kucam, ako mi i struju ne ukinu, u “ovome za pisanje”, pa šta bude… Kopija je opasna stvar; ne valja se šaliti s njom.