Бити велико дете супер је скроз
брату уз паштету намажеш и воз
на зидове црташ сунца док ти ради машта
скачеш по стану и измишљаш свашта.
Одрасли немају појма како је лако осмех дати
намрштен када се с посла врати мој тата
не примети ни један нови цртеж
ни лопту на лустеру ни шаргарепу на компјутеру
док му не кажем…
О како је тужно када се одрасли уморе
па престану да маштају и да се заљубљују сваки дан
и забораве како су жмурке важне
па ставе на лица неке осмехе лажне оне ради реда
а свуда нереда савршеног око њих
али они не препознају ни цртеж ни стих
ни паштету коју мажемо на локомотиви
а у ствари тако се живи.
Рашириш око,подигнеш руке
окренеш све јастуке наопачке
преврнеш кућу на главачке
и поједеш све палачинке уместо кромпира
а онда се мама изнервира
а нас баш и није брига
прва смо лига
и сањамо свакога дана
и може мама да виче до сутра
сва јутра су наша шарена
дрма нас трема само када се удварамо
а у ствари тако се живи
одрасли су толико велики
да не примећују мале кликере
у малом оку
и велике трикове којима се осмех
на лицу ствара отвара крила срцу
као када узлети буба Мара са длана неког од нас.