„И често се питала моја мати, о чедо моје да ми је знати, шта ће то са тобом бити, да л’ ћеш икад бити и ти, као Бане добри син, тих и миран, чист и фин, као Бане васпитан, солидан и користан, као Бане вредни мрав, послушан и учтив сав, као Бане, одмерен и усмерен и проверен за све…“! Зашто децу увек поредити са неким другим и проналазити проблем, а и решење у трећој страни. А никад учинити да под једнаким условима најмлађи постану једно, разлог због којих живимо и уз помоћ којих продужујемо животну заједницу.
Како да родитељи изведу децу на прави пут, да поносно свака мајка за своје чедо има речи хвале, али искрено хваљење без „моје дете је најбоље“ за друге, а у кући борба за опстанак са њим. А колико они уистину чине да њихова деца кроз живот (п)остану брижна, ведра, племенита, здрава духовно и телесно?
Најлакше је узрок сваког проблема приписати новим технологијама, разноразним форумима и модерном добу, које малишане преваспитавају у информационе стручњаке, где сваку тескобу сузбијају једним кликом на интернет пољу. Да ли решење проблема лежи у томе што родитељи и наставници, а у централном делу медији, требају већу едукацију о свету интернета како би могли да помогну младима у невољама које их свакодневно сусрећу. Обична трка ко ће више научити млади или „стари“ у усавршавању знања о новим медијима, води само у круг који нема краја, а већ први опасни почеци у већини случајева започињу са поседовањем ‘Facebook’ профила деце са десет година и мање, а да већ са петнаест година имају преко 1000 виртуелних ‘пријатеља’.
Едукација типа здрав разговор, посвећивање веће пажње сваком детету у сваком тренутку, а не само кад наиђе проблем, могло би да буде велики ослонац у овом смутном времену. Што се тиче медија, да ли сваки проблем завређује да буде јавно обелодањен, и ко има веће користи од тога, а с тим и жртве, објављивањем свега и свачега. Пример, да дете са шеснаест година буде оптужено да је изнуђивало накит на основу пријаве, а док је случај тек у процесу ‘расветлавања’, није ни мало охрабрујуће са стране јавнодоступне речи.
Да ли млади имају право на реч само у ‘сајбер’ простору, или се њихова креативност, нпр. уметничка или списатељска, надзире само у негативним коментарима који свакодневно ‘чуче’ на ‘Facebook’ профилима и блоговима, остављајући огромне последица на њихов даљи развој. „Треба све да буде учињено да семе добра клија кроз поколења која долазе“, да ли ове речи које наводе стручно-образовни радници звуче утопијски или нам наговештавају снажнији аларм за узбуну, док још има времена за побољшање!? Ко васпитава децу, чинећи их морално и интелектуално у напретку, књижевно, научно стваралаштво или ‘инстант сајбер’ клик испуњен разним увредама које воде дечијој бестрагији и погубности.
„Савременом детету потребна је савремена књига, прилагођена његовом сензибилитету и интересовањима“, по речима дечијих књижевника. Да, управо књига, саткана од корица и шушкавих листова, да се осети и доживи сваки шум кроз прочитану реч, а не изблеђена позадина екрана.
Зар је у толикој мери потребно пренаглашавати речи ‘савремен’, ‘савремено дете’, ‘савремена књига’? Очигледно, овде је видљива намера да се на овај начин пажња усмери ка раздвајању од традиционалног погледа на одрастање детета, и да се оно данас гледа кроз призму ‘лутке’ виртуелне површине, док пажња и љубав родитељска и родбинска нестаје иза затворених врата.
Може се рећи да проблем делимично лежи у томе што на простору целе Републике Српске нема ниједне издавачке куће специјализоване за дечију литературу. Дечије књиге су замењене са насловима попут „50 нијанси сиве“ или аутобиографским причама које поражавају морално-духовни развој бића.
Сувишно је тражити кривца и питати ко је крив, а ко не. Већ је потребно успоставити здравији породични однос, са децом поступити искрено, као што код њих нема лажи и лицемерја, тако не треба да буде ни од стране одраслих.
“За конкурс”