Далеко на пучини гдје само сунце на заласку открива границу мора и неба благи таласи њежно су љуљали стари чамац. Мир овог тренутка кварило је шкрипање већ по мало трулих дасака и захрђалих ексера хиљаду пута до сада већ крпљене барке, понеки галеб и далеки звук стрепње. У скромном чамцу два амбициозна младића, два брата. Не желе богатство и славу, жене или провод само освојено морско дно уз једину помоћ сопствених респираторних органа и несавршених, људских, удова.
Старији је високи, већ стасао младић изгледа које само море може да подари, миран са увијек благим осмјехом и очима које су спознале истину. Млађи је црн, помало нервозан због подухвата који му слиједи, година када се длаке на прсима боре да изроне из тијела. Тренутно раде вјежбу дисања, дижу и спуштају дијафрагму, дишу стомаком и плућима, носем и устима, дишу порама на кожи, дишу, живе, уживају у ваздуху. Млађи брат са страхом, који је производ поштовања и љубави, безпокорно слуша савјете старијег, сваку ријеч доживљава као заповјест, клима главом и одобрава. Међу њима нема расправе, а у глави дилеме.
Он још једном пуни плућа ваздухом и нестаје. Сада је сам, обојица су сами, танке нити вјере их повезују. Тешки баласт вуче га на дно, лаке ноте панике разлажу свој акорд кроз његову мисао. Језа га милује по кичми, или је то само гравитација, шта год да је неупитно га води ка тами, он види само таму, види самоћу, види себе незаштићеног у мраку. Осјећа да му је глава велика попут лубеница, а да су му плућа два грожђана зрна. Рез! Стао је, очи навикле на таму виде пјесак који је својим падом баласт подигао. На дну је, брзо откачује куку која га је везала за камен – тег и узима шкољку као доказ. Умјесто да крене одмах посматрао је таму око себе, страх је нестао, он се ње не боји, она се боји њега, он је хладан, он је морска неман, древно биће о којем се плету легенде, он одскаче од дна и креће према свјетлу.
Свјетло је тако ситно, тако удаљено, он почиње економичн испуштати ваздух, мјехуриће који се губе. Смирено покреће ноге и руке, бори се против силе која га притишће, против боли у ушима, против човјековог недостатко што умјесто стопала нема пераја, против слатког сна који му обузима тијело. Испустио је сав ваздух из себе, а још је далеко од братовог тапшања по рамену, има осјећај као да и онај проклети баласт вуче са собом, али наставља, бори се, испушта ваздух из синуса, вода га стишће, као да налази пут до његове унутрашњости кроз очи. Затвара их! Да ли је могуће да је кроз сјећање допутовао тренутак његовог непосредног рађања, ах толико жарко жели да удахне.
Одједном осјети бљесак и топлоту сунца по коси, очима, носу и модрим уснама. Панично хвата ваздух, има реалан страх да ће га потрошити, да га нема за све, да га жели љубоморно само за себе. Он цијени ваздух, схвата да је ваздух изнад свега, изнад хране, изнад земље, изнад ове воде која га окружује, изнад њега самог и сваког човјека и жене, изнад мисли и идеја, љубави и боли, ваздух остаје, он је основа, алфа и омега. У његовој глави плута само једна мисао – Дишем дакле постојим!