Oktobar se uliva u Savu, postaje ozbiljna ova jesen. Zapalila sam cigaretu i otvorila prozor, prepliću se miris duvana i popodnevna svežina, vetar ulazi u prostor i pomera papir na stolu. Na papiru neke poruke , napisane rukom. Liče na pisma . Bez adrese. Ulica je negde tamo sa brojevima , menjaju se ulice , menjaju se brojevi, menja se sprat. Menja se izraz lica, menjaju se razmišljanja, smenjuju se … Godišnja doba, nedelje, utisci, hlade se topline, sećanja , vrte se … Oko nas , iznad nas, sa radija klize taktovi Srca. Milan Mladenović je napisao opasno dobre tekstove. Volim njegovo Srce. Volim njegovog Crva. Volim njegovu Zemlju. Margitu sam upoznala oko godinu dana pre nego što je otišla. Razmenile smo nekoliko rečenica. Tek da ih imam za neka dalja putovanja. Malo su mi sva ta sećanja , malo su mi onako. Mnogo je sećanja. Mnogo je i onoga šta se samo izlilo kroz vreme bez nekog traga kao voda.
Sinoć smo gledali film držeći se za ruke, jutros smo zajedno popili kafu i pojeli zajedno jednu krušku. Podelili smo je precizno nožem na četiri dela . Volim sočne kruške u septembru. I on ih voli. Volimo neke iste stvari. Slični smo. Nekad smo slični. U nekim jutrima tako ličimo jedno na drugo. I kada zajedno plačemo ličimo jedno na drugo, a nekada smo jako različiti. Razlikujemo se po bojama patika, po prstima na rukama, po ramenima, po koracima, po mirisima na košuljama. Imamo iste tregere i iste majice. Imamo iste šolje za kafu, crne sa belim krugovima, i imamo istu muziku. Imamo iste knjige i one iste koje nismo pročitali. A trebalo je još u školi. Bežali smo oboje sa časova. Nervirali majke i voleli majke do besvesti. Volimo ih i sada. Samo ih manje viđamo. Nismo sinoć mnogo razgovarali . Najlepše su večeri kada ne razgovaramo mnogo. I ćuteća jutra su lepa.
Otvaram rokovnik sa kožnim koricama. Dobila sam ga 2008 godine. Više od pola stranica je ispisano nekim beleškama i crtežima. Crteži su nejasni i bez mnogo boja . Ima puno sunca na njima i talasa, lišća i brodova. Oduvek sam volela brodove od papira . Nikada nisam umela da ih pravim a bilo mi je važno. To je slično kao kada si zaljubljen a prođe bez zagrljaja.
Ljubav je tako potreban osećaj kada nismo u istim vremenskim intervalima, kada odvajamo svetove i pustamo ih kao zmajeve da se gube negde gore iznad nas. Mi se namerno mimoilazimo, odvezujemo poglede kao pertle a nije udobnije kada smo bosi , lepše je u patikama. Ali naše prirode su čudnovate. Dopuštamo nekim ljudima da se služe našim vremenom, služimo sate kao rođendanske kolače, duple porcije, sa orasima, šlagom, čokoladom, za nas ostavljamo trenutke, one male značajne iskričave trenutke.
Kada sam prolazila jednog jutra na Slaviji zastala sam kod uličnog prodavca pertli, očistila sam cipele . Platila sma mu malo više nego što je trebalo a on je rekao : “Ako ste sami i ako nema ljubavi, zaplešite ! ” Nisam ga tada baš razumela , zvučalo je kao lupetanje.
U ovom kosmičkom “sada” u prostoru sa vetrom zaplesala sam uz Srce i setila se te njegove rečenice i još nekih rečenica o plesu. Setila sam se opet…Jednog bračnog para iz Mladenovca koji pleše svakoga dana posle ručka ili posle večere. Ima nečeg posebnog u plesu, neke lične magije i privida ljubavi.
Prija. Kao dupli viski posle napornog radnog dana .