U subotu, 11. jula, ispod Brankovog mosta u Beogradu, pretučen je Vladimir Arsenijević, književnik, predsjednik Udruženja građana Krokodil.
Arsenijevića je sačekala grupa od dvadeset do trideset mladića koji su mu prijetili, udarali ga i istovremeno skrnavili prostor memorijalizacije genocida u Srebrenici. Išarali su memorijal napisom kojim se veliča osuđeni ratni zločinac Ratko Mladić.
“Ti jurišni odredi nikada ne biraju svoje žrtve sami i nikada ne reaguju samostalno – oni su produžena ruka političkih struktura po čijem nalogu deluju”, upozorili su iz Krokodila istog dana, postavljajući pitanje ko je sljedeći.
Do danas, dva učesnika fizičkog napada priznali su odgovornost. No, prema stavu dežurnog javnog tužioca Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu, u ovom događaju nema elemenata krivičnog djela. Zbog toga neće biti pokrenut krivični postupak.
“Društvena opasnost koja proizlazi iz izostanka blagovremene, delotvorne i nepristrasne reakcije državnih organa daleko prevazilazi posledice koje je pretrpela jedna žrtva. Kada institucije ne utvrde punu odgovornost svih učesnika, kao ni eventualnih podstrekača i organizatora, one javnosti šalju poruku da se politički motivisano nasilje može tolerisati, relativizovati ili svesti na prekršaj sa simboličnim posledicama”, uporio je Miloš R. Janković, pravni zastupnik Vladimira Arsenijevića.
Država koja ne štiti slobodu mišljenja i fizički integritet svojih građana otvara prostor da nasilje postane prihvatljiv način obračuna sa neistomišljenicima, upozorava Janković, napominjući da to nije problem samo jednog književnika.
Vladimir Arsenijević u razgovoru za BUKA magazin kaže da se osjeća dobro. Primjećuje opsjednutost ljudi njegovim mentalnim zdravljem i psihološkim blagostanjem, pa kaže da tih problema nema. Ima dovoljno godina da mu napad ne utiče na samopoštovanje, kaže, naglašavajući da nije dotaknuto bilo šta od čega zavisi stabilnost. Iz dana u dan, fizički bolovi sve su teži: usta su povrijeđena iznutra, sluzokoža u ustima je popucala, izašle su afte, lice je modro i nateklo, osjeća bolove u donjem dijelu leđa i stomaku. Ipak, kaže da ništa od svega toga nije predramatično. Sve su to lake tjelesne povrede, kaže, s obzirom na to kako je mogao proći.
Kada je vidio komentare ljudi koji misle da je fenomelano da se ljudi mlate po ulicama, da nije dovoljno bijen, da je trebao dobiti više batina, smijao se, ali mu je to bilo odvratno. Arsenijevića to više ne uznemirava: konstatacija da je društvo velikim dijelom oboljelo ne predstavlja neku novost, jer se tom mišlju već predugo bavi.
“U suštini, osećam se dobro sa suprugom, ćerkom, i sa našim psom. Gledamo da živimo naš normalan, jednostavan život i da uživamo u malim stvarima”, kaže Arsenijević u razgovoru za BUKA magazine.
Koja je budućnost memorijalizacije genocida, upozoravanja na zaostavšenju devedesetih i političko organizovanje tog tipa?
Mi svakako nećemo stati. Niti je ovo nešto što smo mi radili prvi put, niti je posljednji put. Mi smo prošle godine, za 30. godišnjicu srebrničkog genocida, napravili neformalnu koaliciju koja se sastoji od organizacija civilnog društva, nekoliko solo aktera, umetnika, i to je jedna šarolika skupina koja je odlučila da zajedničkim snagama obeleži taj tužni i grozni jubilej. I već prošle godine smo prošli kroz baš ozbiljan medijski shitstorm u Srbiji, kojim je rukovodio Informer. To je glasilo, naravno, perjanica tog vulgarnog šatro novinarstva u Srbiji, koje je u direktnoj vezi sa srpskom državom i režimom koji ovde vlada.
Ovo se upravo ticalo činjenice da smo i već na festivalu Krokodil koji se – još da stvar bude gora – održavao u periodu oko 28. juna, kada su bile studentske demonstracije, tako da je to stvorilo čitavu idealnu situaciju da mi postanemo meta baš brutalnih napada. I onda smo tako optuživani nebuloznim konstrukcijama, kako mi kao organizujemo radionice za predškolsku decu na kojima ih učimo da su Srbi genocidni narod. Stvarno treba imati talenta za kretenizam, pa takve stvari pisati. A u to su bili upregnute razne javne ličnosti, koje su u nekoj vrsti dužničkog odnosa prema političkom mainstreamu, pa vrše te uloge poput Gagija Antonijevića ili Branislava Lečića, ili Predraga Azdejkovića i tako dalje. Oni su verglali takođe po raznim talk show emisijama, bukvalno jednu te istu priču. I to je nešto što čovek ovako ne primeti, jer ko će to sve da komparativno čita, gleda, sluša, ali kada to dođe do tebe u obliku press clippinga, kada ti zaista vidiš da ovi ljudi dobiju neki digest i da svojim rečima izgovaraju iste rečenice, taktično, malo ti se onako i digne kosa na glavi. Zaista je nevjerojatno da ta stvar funkcioniše na tom nivou. I mi smo od tada u procesu: tužili smo Informer televiziju, još nekoliko tih časopisa, medijskih kuća, i ličnosti za povredu časti i ugleda. Naravno, pošto su srpski sudovi takvi kakvi jesu, mislim, to traje i potrajaće.
Nije se to tako odjednom ove godine nadiglo. Mi smo u koaliciji “Ljudi pamte ljude” odlučili da i ove godine pripremimo niz događaja, od kojih je jedan bio taj planirani događaj na platou ispod Brankovog mosta, gde smo trebali da imamo govore Darije Kolar, mlade osobe koja je bliska sa Inicijativom, i profesora Gera Duijzingsa koji je holandski istoričar, stručnjak za genocid i čovek koji se jako mnogo bavio Srebrenicom u okviru onog državnog institucionalnog odnosa prema tom zločinu koji je nastao u Holandiji, spram njihovog osećaja krivice za ono što su učinili, tj. nisu učinili pripadnice holandskog bataljona koji se u Srebrenici nalazio dok se zločin odvijao, zbog koga je pala holandska vlada.
Duijzings sada živi u Berlinu, mnogo se bavi Gazom i takođe – to je za nas bilo jako važno – ideja da mi o Srebrenici ne govorimo kao o nekakom užasnom reliktu iz neke neproživljene prošlosti prema kojem mi imamo obvezu, nego da napravimo jasnu sponu sa genocidima koji se odvijuju danas, u realnom vremenu, pred našim očima. S genocidima prema kojima, nažalost, međunarodna zajednica reaguje sa jednakom merom indolentnosti i nedostatka volje za odlučnu akciju, onda kada akciju zaista treba sprovesti, da bi se zločini sprečili i da zlikovci ne bi ostvarivali svoje planove sada, kao što su onda.
Pored tog događaja je planiran i na kraju izvršen još čitav niz drugih događaja. Imali smo stajanje Žena u crnom, imali smo paljenje sveća organizovano od strane Inicijative mladih za ljudska prava, Crna kuća CK 13 u Novom Sadu je takođe imala seriju akcija, Darija Radaković, sjajna umetnica koja radi taj fenomenalni, provokativni polit art, je za nas uradila dopisnice sa natpisom “Ljudi pamte ljude, Srebrenica, 11. jul”, koje smo mi slali na adrese institucija i poznatih ljudi iz političkog mainstreama u Srbiji itd. Nažalost, jedino ovaj događaj je bio otkazan zbog toga što se meni dogodilo to što se dogodilo, samo par sati pred početak događaja.
Ne mogu da kažem da mi je drago, ali osećam neku vrstu ponosa spram činjenice da imamo toliko prijatelja i toliku podršku koja nije samo dolazila iz Srbije, nego iz čitavog regiona, a onda iz veoma, veoma mnogo evropskih zemalja, pa već doseže i globalne razmere. Očigledno, ljudi osjećaju da je taj problem i njihov problem, da je to nešto što mi zajedno delimo na planeti Zemlji i treba zajedno da reševamo u jednoj atmosferi solidarnosti i uzajamnog saosećanja. To je svakako fenomenalna posledica ovoga što se dogodilo i sve batine sveta se isplate ako je to rezultat, ali mi je malo krivo zato što je to bacilo neku senku na sve ostale događaje koje smo mi ipak sproveli u delo.
Mislim da smo probudili kod jednog velikog broja ljudi pomalo usnulu svest o tome koliko je važno govoriti o tome i koliko je važno ne muljati reči, nego zaista koristiti pravnu terminologiju, govoriti o genocidu, a ne “o onome što se dogodilo u Srebrenici” ili “o Srebrenici” ili “o masakru” i tako dalje. To je upravo ono što bi taj politički mainstream uvek i jedino etnonacionalistički nastrojen želeo od nas, i to je deo narativa koje oni ubacuju u javni prostor. Narativ je jasan – u Srebrenici nije bio genocid. “Jeste bio ratni zločin, ali nije bio genocid”, reći će. I sad tebi dođe da kažeš: Dobro, onda ajde precizirajte do koje hiljade ubijenih je ratni zločin, a od kojeg tačnog broja ubijenih prestaje ratni zločin, a počinje genocid. U mojoj glavi bi to trebalo, samo po sebi, da signalizira ljudima koliko su totalno oboleli, ali naravno to se ne dešava. Racionalnost i argumenti ne igraju veliku ulogu u celoj toj stvari.
Mi nastavljamo da se bavimoo čime se bavimo, svakako. Nismo sad prestravljeni ovim što se dogodilo. Došla je gomila bitangi tinejdžerskog uzrasta, pa šta? No, više puta sam to rekao, osećam tugu jer je uspešan taj revizionistički projekat i takva se gomila fantazija uspešno uvalila tim ljudima sa svih strana, zato što su te iste priče dobili u školskim klupama, te iste priče imaju unutar popularne kulture, one su u pop-pesmama, u dugometražnim filmovima, u TV serijama, gde god se okrene – sve isto, te iste priče pričaju stariji za stolom, za nedeljnim ručkom. Na kraju krajeva, jedan veliki broj tih mladih ljudi naposto nije imao dovoljno intelektualnog potencijala ili čiste jednostavne volje da izbegne tu zamku i da potraži istinu negde drugde. To su upravo ti ljudi koji su uzeli na sebe obavezu da se sa mnom fizički razračunavaju oko koncepata koje suštinski ne razumeju.
Vidite li danas, uopšte, bilo kakvu volju da se izuzetna infiltracija ekstremizma u Srbiji svede na minimum i da se potpuno sankcioniše, u skladu sa zakonom?
Pa ne. Ne. Taman kada bi se ta volja nekom magijom stvorila u društvu, opet bi bilo potrebno strahovito mnogo rada i upornosti da se društvo privikne na osećaj odgovornosti, na preuzimanje odgovornosti, i da se izbaci taj antagonizujući element koji je ubačen u društvo.
Veliki broj ljudi oseća da mora da bude u neprestanoj borbi, mržnji, nerazumevanju sa svim nivoima sopstvenog okruženja, od neposrednog našeg regiona, nama bliskih naroda i kultura sa kojima smo mnogo toga delili i mnogo toga možemo da delimo i u budućnosti, do evropskog ambijenta i globalnog ambijenta. Stvoren je jedan sistem paranoidnih deluzija i jedan veliki broj ljudi je uspešno uveren u tu stvar. S druge strane, nezgodne su te istine, one su bolne, zahtevaju mnogo bavljenja sopstvenom dušom i pitanjem kud je ona sve stigla, i onda je taj sistem emotivnih pseudoistina mnogo prijatniji i jednostavniji. Veliki broj ljudi živi u dubokom siromaštvu, ne odlaze nikuda, ne vide ništa. Ono što njih interesuje su one “istine” koje vladaju u njihovom neposrednom okruženju. Njima ona druga okruženja, gde bi mogli da se svedoče nekim drugačijim istinama, nisu ni posebno bitna, jer oni do njih nikada ne stignu.
Čitav taj niz problema bi onemogućavao i najbolju volju, kada bi do nje uopšte ovo društvo stiglo, ali ono do nje uporno ne stiže. Vrlo vidljiv i bolan dokaz za to je odnos tih pobunjenih studenta prema ključnim pitanjima naše nedavne prošlosti sa kojima imamo mnogo neraščišćenih računa. Oni se, tj. njihovi plenumi, uvek pozivaju na svoju mladost. Ne znaju šta se događalo u Vukovaru, ne znaju šta se događalo u Goraždu, Srebrenici, ne znaju šta se događalo u Orahovcu, jer mnogo su bili mladi. Ali uopšte nisu bili mladi, niti mali, da znaju šta se događalo i kakvo je zlo nama nanela NATO alijansa, kada nas je tako oholo bombardovala – i nas, i našu decu, pa su nas sasuli osiromašenim uranijumom, pa sada umiremo od raka, pa sada nikad nećemo da zaboravimo i ne smemo da oprostimo. Tako kreću u tu celu žalopojku, autovitimizujuću, odvratnu, jer u toj verziji naše prošlosti, mi smo čitave devedesete proveli gajeći sve ruže i sadeći cveće, i onda je odjednom iz krajnje nepoznatih razloga veliki zli NATO pojavio se nad nebom, nad nama, i počeo da nas zatire tim svojim bombama.
Takvim pričama i takvim emotivnim nabojem raspolažu oni studenti koji onda organizuju te anti-NATO demonstracije na taj dan početka NATO bombardovanja ispred bombardovne zgrade Generalštaba u Beogradu. To je sve ljigavo preko svake mere….
Ako ta struktura od koje je ovo društvo, kako se ispostavilo, u velikoj meri potpuno neosnovano očekivalo toliko mnogo, nije u stanju da obradi te stvari na način koji bi bio dostojan nekih akademaca ili budućih akademskih ljudi, šta onda uopšte reći za ostatak društva? S tim u vezi, nema nama neke posebno blistave budućnosti u tom smislu. Mi, kao, možemo u nekim verzijama budućnosti da ekonomski napredujemo ili da se malo stabilizujemo i tako može život da bude nešto bolji ili nešto gori, jer niko nam ništa ne garantuje, ali mislim da će te stvari ostati u formi vrlo bolnih, otvorenih pitanja koje će još dugo, dugo, dugo, unositi nemir u kompletan naš društveni ambijent.
Devedesetih godina bio sam impresioniran onom rečenicom reditelja Dragana Živadinova da će izgleda tek naši unuci biti naša prava deca. Od tada je prošlo trideset i kusur godina, ti unuci su već živi, a sve što iz ove tačke danas možemo reći jeste da će možda tek naši praunuci biti naša deca.
Ima li šanse da jedan širok antirežimski front u Srbiji usaglasi stavove po svim pitanjima ratne prošlosti, zla devedesetih, njegovog nasljeđa, odnosa prema tim politikama, i da tek onda bude suprotstavljena strana ovom režimu?
Ako bismo vođama, glavnim ideološkim vođama tih klubova koji postoje u delu opozicije, postavili nekoliko ključnih pitanja, a među njima bi svakako bio taj odnos prema najtraumatičnim zaostavštinama 90-ih, pa šta misle o Putinu, pa šta ćemo sa gej-pravima, hoćemo li u EU ili u NATO, bojim se da bismo dobili sve iste, vrlo dobro poznate odgovore. Naše polje delovanja je veoma suženo, to je jedna etno-nacionalistička para, izrazito toksična, u kojoj postoje neka bića koja prividno liče na humanoide i koja obožavaju da se krčkaju tim isparenjima sopstvenih mitova, da uporno rade protiv sopstvenog interesa i boljeg života sopstvene dece. Iz razloga koji su potpuno nepoznati bilo kome ko je sklon racionalnom i konstruktivnom promišljenju sadašnjosti, u ime racionalno formirane i konstruktivne budućnosti. Na žalost, to smo mi, to je naša opšta slika.
Šta onda ostaje generaciji djece čiji su roditelji ljudi koji nisu ni preživjeli ni doživjeli rat?
Nadali smo se čudu u ovoj generaciji, a ono se evidentno nije dogodilo. To znači da mi nemamo neku drugu strategiju. I dalje čekamo, pa da vidimo šta će se dogoditi.
Nije istorijski nezabeleženo, nije apsolutno nemoguće, da se stvori neki značajno drugačiji duh i pogled na stvarnost kod nekih budućih ljudi koji su sada još uvek mala deca. Ali ja to ne mogu da predvidim. Bojim se da bi to zapravo bilo samo u domenu nečeg čudnovatog, nekog preokreta koji ničim posebnim nije iniciran, nego se dogodio samo zato što je ipak moguć. Da li smo mi kao društvo učinili nešto da do toga dođe? Bojim se da ne. I to je ono što je problem.
Ne želim da zvučim glupo, ali moj vidik se pomalo sužava. Imam 61 godinu i mogu da budem tu još koliko… Lično, ne želim više nešto posebno, samo mogu da se nadam. Ne verujem da će za to vremena koliko je još meni dato na ovom svetu, doći do neke dramatične promene. Jedino to, što sam ja naučio i nešto drugo: izuzev u stvarno dramatičnim situacijama kada izbori praktično ne postoje – a to su te situacije iz devedesetih godina kada stvarnost dolazi po vas u nekim trojkama, i vodi vas pred jame, i kolje vas, i zajedno sa vašom decom zatrpava u masovnim grobnicama – u ovim nekim šatro normalnim vremenima čovek ipak ima neke izbore u svojim rukama. Ne u smislu nekog totalnog eskapizma, nekog stvaranja mikrosvetova koji su potpuno odvojeni od objektivne stvarnosti, ali i u smislu formiranja nekih svojih prostora slobode, vi možete u današnjem svetu da se izbacite iz tih opterećujućih zakonitosti vremena i mesta, i da živite u nekim drugačijim ambijentima. I da se povezujete sa ljudima globalno, po interesovanjima, po uverenjima, po bilo čemu što vas čini bliskima, i da na neki način ostvarujete sebe tu. To je ona privilegija koja je data našim generacijama, zahvaljujući tom ubrzanom tehnološkom razvoju koje mi ipak možemo slobodno da koristimo.
Sebi često zvučim turobno i depresivno i fatalistički kada pričam o toj našoj konkretnoj stvarnosti, kao direktnoj posledici vremena i mesta, ali ona nije jedina stvarnost koju ja živim. U tom smislu, ima mnogo, mnogo toga što mene čini radosnim. U suštini, uz sve što sam rekao, volim što sam ovde.
Srbija je igra zle sreće. Nisam geografski baš, kao ni svi mi, bio posebno obdaren dobrim izborima. Moglo se biti i na mnogo boljim mestima na planeti. Istina, moglo se biti i na mnogo gorim mestima na planeti. I to treba uzeti u obzir. Ipak, nažalost, sa velikom sigurnošću mogu da kažem – to se neće značajno menjati dok sam ja na ovoj planeti.