U Srebrenici svi pričaju da je lud. I
da ima para, jer vozi ogromnog crvenog hamera. Odmahuju glavom kad ga pomenemo,
nisu ga skoro videli i kažu da je najbolje da ga tražimo u kafanama u Bratuncu.
Da nije bilo još jednog Holanđanina
kog smo slučajno sreli u Srebrenici, verovatno bismo stvarno morali u obilazak
kafana u potrazi za Robom. Što nam, verovatno, ne bi ni teško palo. Ovako,
dobili smo njegov telefon i na konfuznom engleskom dogovorili da svratimo kod njega.
Svratite dobija novu dimenziju ako ste
Rob Zumer, bivši holandski vojnik koji već nekoliko godina živi u Srebrenici.
Jer on ne živi baš u Srebrenici. Živi na pola puta između Potočara i
Srebrenice, pa onda desno.
Posle tog desno se ide još malo više
od kilometra asfaltiranog puta i još toliko neasfaltiranog, kojim se penjete.
Na 1,100 metara nadmorske visine, iznad Srebrenice i Potačara, nekadašnji
vojnik UNPROFOR-a sagradio je svojim rukama kuću i malo carstvo. Po ogromnom
dvorištu razbacan je građevinski materijal, od peska do blokova. Svakog dana
nadograđuje svoje imanje. To je i bukvalno poslednja kuća u brdu u kojoj živi
sa dve mačke i psom, ako ne računamo koze kojima je sagradio mali obor u delu
dvorišta.
– Za vreme rata su me svi znali kao
onog vojnika sa velikom puškom. Patrolirao sam gradom – priča nam dok se
upoznajemo.
Sipao nam je rakiju. Odlična je.
Klizi. Pita nas šta mislimo, koliko ima gradi.
– 40?
– Manje. Pravim je za prijatelje iz
Holandije. Oni ne vole kad gori grlo, ali mora da greje stomak.
Rob je u Srebrenicu došao prvi put u
januaru 1995. godine i otišao u julu, zajedno sa ostalim vojnicima UN –a, preko
Zagreba, u kome su pijani slavili činjenicu da su izašli živi iz Bosne.
Ponovo je došao 2009. godine na Marš
mira i odlučio da se u Srebrenicu vrati na duže. Svi ga pitaju zašto. U
intervjuima koje je do sada dao, uglavnom nakon Marša mira 2009, piše da je
odlučio da u Bosnu dođe sa porodicom. Nama je ispričao drugu priču.
– U decembru 1995. sam bio kod
roditelja, koji žive u Francuskoj u brdima, kao i ja sada. Tada mi se desio
prvi klik u glavi. Flešbekovi iz Srebenice. Postao sam agresivan. Kad bi mi
neko u klubu, recimo, samo prišao ili mi je izgledao čudno, ili bih samo
pomislio da mi izgleda čudno, prišao bih i udario ga. Bio sam jako agresivan.
Svakog dana sam se tukao. A to nisam ja. Ja mrzim tuču.
Zbog posttraumatskog stresnog
poremećaja odlučio je da napusti naporan privatni biznis koji je imao u
Holandiji. Kad se razveo, odlučio je i da se preseli.
– Ja ne volim probleme. Sve sam
ostavio ženi. Uzeo sam hamfija i došao ovde – kaže rukom pokazuje na parkiranog
crvenog hamera.
U dvorištu je i semafor.
– Doneo sam ga iz Holandije, u
ogromnoj prikolici u kojoj su bile ostale stvari kad sam se selio. Jednom sam
ga sa komšijama uključio i igrali smo se ovde – smeje se.
Izgleda kao da ni jednog trenutka ne
žali što se vratio da živi u brdu iznad nekadašnje baze. Ovde je zbog tri
stvari – planine, šume i polako.
– Polako je način života koji mi se
najviše sviđa, a koji nisam video nigde osim na ovim prostorima. To je ono kada
nešto treba da se završi pa neko pita “kako ćemo, šta ćemo?”, a
dobije odgovor : “Polako…” . To meni treba, no stress life –
zaključuje.
Živi u maloj zajednici sa komšijama.
Pomaže, kolje, cepa drva, seče šumu, uzgaja koze, muze. Ponekad po svom imanju
maše palicama za golf i udara loptice gore-dole.
Kada ne radi oko kuće, on je u
Bratuncu, mestu udaljenom nekoliko kilometara, naseljenog pretežno srpskim
življem. Obično ide u restorana kod jednog od svojih najboljih prijatelja.
– Ne razumemo ni reč jedan drugoga.
Ali uvek nađemo načina da se skapiramo, makar pantomimom – rukama i nogama.
Naravno, nisu svi u okolini Srebrenice
toliko druželjubivi. Ako je odluka bivšeg holandskog vojnika da ostavi sve i
preseli se u područije gde su se desili masakri, a kojim je u to vreme
patrolirao, nama zbunjujuća, nije teško zaključiti kakva osećanja to budi kod
ljudi koji su sve to proživeli. I sa jedne i sa druge strane. Ali i sa treće.
– Čelnici opštine me ne vole naročito.
Bošnjaci i dalje smatraju da mi, vojnici mirovnih snaga, snosimo deo krivice za
sve što se ovde desilo. Mislim da zbog toga ne mogu da urgiram da meni i
komšijama srede put do ovde. Još uvek rešavam i neke legalne probleme mog
boravka u Bosni.
Sipa nam još po jednu i pali
sarajevsku Drinu. Kad je došao u Srebrenicu, plan je bio da pokrene biznis i
zaposli ljude, ali nije uspeo.
– Recimo da sam upoznao neke loše
ljude.
U selu smo od istih onih koji govore
da je lud čuli da su ga “neki ljudi” prevarili kada je došao, dva
puta su mu naplatili istu zemlju i šumu koju je kupio. On nam samo kaže da je
teško nalazio ljude koji su spremni da za pošten rad budu pošteno i plaćeni.
Pet godina kasnije, živi od zemlje koju obrađuje, i penzije koja je jako mala.
Kaže, 100 evra.
Na Robovoj terasi sedimo zajedno sa
Muamerom, koji je 1995. godine imao deset godina. Upoznali smo ga dan ranije u
gradu. Kad je čuo da idemo do “onog” Holanđanina, pitao je da krene
sa nama.
– Eto, gledaj ovo sad, sedimo vi iz
Srbije, ja i Holanđanin. Ludilo – kaže.
– Pa, to jeste napredak – kaže Rob.
– Ja mislim da te se sećam iz baze
1995 – kaže mu Muamer iznenada.
– Moguće, kažem ti, imao sam najveću
pušku.
Na trenutak smo zaćutali. Pogled sa
terase na kojoj sedimo zajedno sa mačkama i psom postaje lepši kako sunce
zalazi.
– Crveno je nebo, svake večeri. Ne
znam zašto večeras nije. Mogu to da budu lepe slike – kaže nam Rob.
Pričamo o prednostima i manama života
u prirodi. Životu u malom mestu. Kako je u Beogradu, kako u Tuzli i Sarajevu,
Bajinoj Bašti i Ljuboviji koje su “tamo iza onog brda”.
– Ja sam ustvari ti, Robe – kaže
Muamer.
– Od kada sam se vratio u Srebrenicu,
pre nekoliko godina, sanjam o tome da svoje imanje kraj Drine sredim ovako kao
ti i da tu živim. Probao sam i život u velikom gradu, ali nije to za mene.
Ubeđen sam da će uskoro svi pobeći iz velikih gradova. Samo još ženu da ti
nađemo da se ganjate po ovim sobama.
– To je jedina stvar koja mi nedostaje
– iskreno odgovara Rob. – U početku mi je možda i prijala samoća, ali sada je
sve nepodnošljivije.
Sipa nam još po jednu. Flaša je sada
prazna. Tek kad smo mu popili skoro svu rakiju, više nije bilo neprijatno
pričati o ratu.
– Rat zna loše ljude sa obe strane, to
pokašavam svima da objasnim. Video sam mnogo toga. Mogu da vam kažem samo ono u
šta sam siguran, ne ono što sam načuo – priča Rob.
Pitamo ga šta se dešavalo pre masakra.
Šta su radili Bošnjaci, šta Srbi, da li je bilo provokacija.
– Bio sam u patroli na istočnoj strani
Srebrenice, na ničijoj zemlji. U jednom trenutku je došla vatra sa srpske
strane. Mi smo opalili, iako nam nije bilo dozvoljeno. Pucali su dirketno u
nas, tada imamo pravo da se branimo. Moraš da im daš znak da si tu i da ne mogu
da se igraju sa tobom, iako ne smeš da pucaš. Posle incidenta smo se vratili u
selo i neko od Bošnjaka je došao i rekao mi: “Srbi su sada pucali u vas
gore”. Tada smo shvatili da je to, u stvari, bila njihova provokacija.
Bilo je užasnih prljavih stvari koje niko nije razumeo. Jednom su čak bacili
ručnu bombu na mene u bazi, kada sam obrusio nešto grupi ljudi koja je sve
vreme nešto dobacivala dok sam trčao. Jednostavno, niko nas nije baš mnogo
voleo – kaže.
Rob o svemu tome govori lako, vidi se
da je za dvadeset godina uspeo da, ovako ili onako, obradi sva sećanja.
Muamer ne voli kada se priča o tome
vremenu, posebno u društvu.
– Sećam se, jednom je za vreme rata
neko organizovao projekciju filma pomoću agregata. A kada su ih pitali odakle im
gorivo rekli su, pa ukrali smo od UNPROFOR-a – kaže Muamer kroz smeh. Nervozno
ustaje i šeta okolo.
I Rob se na to osmehuje i klima
glavom. Kaže da je bio već mesec dana u Holandiji kad je saznao šta u
Srebrenici desilo.
– Pomislio sam, “ovi ljudi su glupi”,
ja sam sve vreme bio tamo i ništa nisam znao. Nisam mogao da poverujem. Onda su
stizale potvrde, pa fotografije i onda shvatiš. Svi smo glupi. To je jedino što
tada možeš da pomisliš – kaže.
Obeležavanje dve decenije mu je
najteža godišnjica do sada.
– Imamo privatne grupe na Fejsbuku mi
vetarani, bivši vojnici. Od početka ove godine njih četvoro se ubilo. Dvadeset
godina je teže od deset.
Na trenutak se pretvara u depresivnog
bivšeg vojnika.
– Kad gledate film o Srebrenici,
vidite nas na žurci u Zagrebu, mi nismo znali šta se desilo. Znali smo da je
rat i da se nešto desilo, ali nismo znali šta tačno i kolliko je veliko. Tada,
u Zagrebu, je bio prvi put da smo imali alkohol i nismo bili pod stresom.
– Neverovatno je koliko je posle
dvadeset godina i dalje sve sjebano.
U tome smo svi saglasni. Kažemo mu da
smo tog dana bili i u Potočarima, nekadašnjoj bazi u kojoj je živeo, i da jedan
deo centra izgleda zaista loše.
– Ja ne volim memorativni centar.
Tačnije, ne volim ljude koji sve to vode.
Rob postavlja isto pitanje kao i svi u
Srebrenici i okolini. Kako je moguće da je memorijalni centar zapušten – ništa
se ne menja, memorijalna soba propada već dvadeset godina i pored toliko
donacija iz inostranstva.
– Na jednoj komemoraciji sam im javno rekao
ono što mislim, a to je da rat donosi loše ljude sa obe strane i da je sramota
što posle toliko godina nema nikakvog pomaka. Loše se završilo. Pretili su mi
smrću.
Rob se i dalje bori za svoje mesto
među ljudima sa kojima deli istoriju. Dobru ili lošu, kako ponavlja. Pokušava
da sa njima izgradi i budućnost. Dobru ili lošu.
Ipak, ta borba, izgleda, nije ništa u
odnosu na fajt sa traumama od kojih ne može da pobegne, čak i kada je u Bosni.
– Pre dve godine, na moto skupu kod
Srebrenice, prišao mi je lik iz Potočara, poznat po incidentima, i rekao mi da
sam špijun. Udario me je jednom, baš jako. Pogledao sam ga, ušao u Hamfi i
odvezao se kući. Tad sam rekao sebi “Vau, uspeo si”. Obično bih ga
polomio – priča.
Rob Zumer se trudi da stalno bude
okupiran poslom. Da radi, a ne da razmišlja.
– Jedna je stvar razmišljati o nečemu
i želeti to, a potpuno druga to zaista i uraditi. Sada moram da zapisujem
stvari koje treba da odradim, jer nekada me glava toliko boli da nisam u stanju
da razmišljam.
Glava mu je često teška, a misli
haotične.
– Kada je tako pokušavam da radim neki
glup posao, da sečem drva u šumi ili tako nešto. Ali nekada ni to ne pomaže,
nekada ne mogu ništa ni da radim – kaže.
-Tada zaključam kuću i pešaka krenem
do Bratunaca. Hodam polako.
Tekst preuzet sa Vice