Komentarišući naziv podcasta, Šećibović ističe da je naslov asocirao na
djevojku koju presreće nepoznat muškarac dok u kišnoj noći šeta sama: „Ja imam
strah da izađem noću i budem sama na ulici. Čitav region je postao opasno mesto
za život. Više nije pitanje da li je noć, ili je dan. Toliko oružja ima oko nas
da su svi naši životi ugroženi, a nasilja u mladim ljudima je previše. To su
prigušene frustracije, nezadovoljstva, iskazivanje bunta… Iza svega toga se
kriju i duboki i potisnuti strahovi. Ono što je sigurno je da kao društvo nismo
ništa učinili da utičemo na obrazovni sistem, koji je pored porodice bitno
mesto sticanja ne samo znanja, nego i dobrih navika i osećanja, empatije…“
Govoreći o prepoznavanju mogućih obrazaca nasilničkog ponašanja kod djece i
mladih, Šećibović ističe da je škola bitno mjesto i da nije samo obrazovna,
nego i odgojna institucija: „Imala sam situaciju kroz rad u srednjoj školi da mi
se učenik igrao pištoljem na času. Uplašila sam se, ali nisam odjurila kod direktora
i počela da vičem na njega. Pogledala sam ga i pitala misli li da je frajer. Na
to pitanje se zbunio. Objasnila sam mu da biti mangup znači završiti mnoge
škole, a to što on radi ne rade mangupi, nego džiberi koji nemaju obrazovanja,
vaspitanja, i da mu to ne priliči. Njega je to potpuno smekšalo. Objasnila sam
mu da škola nije mesto gde će nositi oružje. Sve je poslušao i vremenom smo
postali dobri prijatelji. Suština je da moramo prihvatiti činjenicu da mi
učenicima i studentima moramo prići. Na Visokoj školi za turizam i menadžment
Konjic mi smo prišli obespravljenim ženama. To nije bilo lako, jer su one u
svojoj glavi imale sliku da su obespravljene, da im fakultet nije dostupan i da
one to nikada ne mogu završiti.“
Govoreći o patrijarhatu i tradicionalnim vrijednostima koje se u našoj
javnosti miješaju sa religijom, a onda takvi pojedinci budu nasilni, Šećibović
objašnjava: „S jedne strane sam sigurna da se radi o podvojenim ličnostima, a sa
druge strane možda ti ljudi imaju lične frustracije, ili su bili zlostavljani
pa samo znaju za model zlostavljanja. Ne razmišljaju da time kaljaju ovu drugu
stranu i zato postoji veliki otpor između ateista i verujućih, jer nam je sa
strane verujućih došlo mnogo toga što nije trebalo, ne samo femicid, nego i
pedofilija…“
Na pitanje kako su u Visokoj školi za turizam i menadžment Konjic došli na
ideju da otvore vrata obespravljenim ženama i besplatno ih školuju, Šećibović
odgovara: „Ideja je sazrela kada sam pre tri godine na PITCHWISE vidjela sve te
sjajne žene kojima je trebalo baš jako malo da budu sasvim zadovoljne. A kako
znam da obrazovanje ne poznaje granice i može doći do svakoga ko želi da se
obrazuje, tako sam se vratila na svoju visokoškolsku instituciju i rekla da ćemo
pokrenuti ovaj program, dostupan svima. Onda je trebalo doći do tih žena.
Krenula sam preko ženskih mreža i Jadranka Miličević nam je mnogo pomogla u
tome da pronađemo žene koje su žrtve nasilja, samohrane majke, Romkinje i
devojke iz ruralnih područja… međutim kod svih njih je bilo pitanje da li ja to
mogu. Toliko je društvo uspelo da ih minimizira, da one ne vide da iz tog
miljea mogu izaći.“
Za kraj, profsorica Šećibović kaže: „Moja poruka ženama jeste da shvate da
imaju jedan život i da treba da iskoriste tu priliku. Treba da pronalaze ljude
koji se njima raduju. Ja ih pozivam da dođu na VSTIM Konjic, da rastu zajedno
sa nama, jer sa nama će dobiti ono što im treba, a to je samopouzdanje i vera u
sebe. Probudiće svoju uspavanu ambiciju, a kada probudite ambiciju onda vam je
samo nebo granica.“