Još Sokrat je rekao: Jebeš olimpijadu, trošite se na nešto pametnije. Posle toga su ga terali da promeni stav i da sa društvom, uz pivo, prati olimpijske igre, ali on je to odlučno odbio, pa je umesto hladnog piva popio otrov.
Lako je Sokratu, bio je mator i lud, bolelo ga je uvo za sve, a ni smrti se nije plašio. Današnji Srbin je sušta suprotnost antičkom geniju. Mator teško da će ikada postati, jer će mu miran put ka dubokoj starosti biti grubo presečen infarktom, moždanim udarom, kancerom, ili saobraćajkom, a može čak da se desi i da ga plaćeni ubica greškom ubije umesto ugovorene mete.
Srbin jeste lud, ali ne na zabavan način, poput Sokrata. Njegovo ludilo je ishod višedecenijske patnje u antidržavi, kojom vladaju zakon jačeg, korupcija i organizovani kriminal. Ovakvo ludilo ne vodi u stanje blažene ravnodušnosti, već naprotiv, u neprekidnu nervnu napetost, koja će ga pratiti do smrti. Čak i ako emigrira na drugi kraj sveta, pratiće ga endemsko ludilo, koje se, preteranim korišćenjem društvenih mreža, može čak i pojačati, pa će Srbin u inostranstvu često biti luđi od svojih rođaka i prijatelja u matici.
Sokrata je bolelo uvo za sve, a Srbin se ždere zbog svega. Pre svega, jer ne može da plati račune i izdržava porodicu, pa mora da se bavi nekim oblikom kriminala, što donosi novi talas nervne tenzije. Brinuće se da li ga žena vara, brinuće se i ako ga ne vara, jer obe krajnosti donose niz agresivnih svađa, koje se kod Srba često završavaju krvavo, konkretno ubistvom žene.
Brinuće se i ako ga žena uhvati da je vara, zato što i to može dovesti do svađe, koja će rezultirati fizičkim nasiljem, to jest, mrtvom ženom. Ako slučajno dospe na sud, brinuće se što nema para za dobrog advokata, već za početnika, kojeg u sudnicama posprdno zovu „vodič na višegodišnju robiju“. Kad dospe na robiju, brinuće se s kim će se naći u ćeliji, da li će mu ispasti sapun na tuširanju, da li će ga neko izbosti nožem na šetnji, da li će mu čuvari pronaći heroin koji je kupio od zatvorskog dilera, a kad nestane heroina, počinje frka kada će stići još i kako će ga platiti.
Na slobodi, on će brinuti zbog kola. Da li će mu ih, tačnije kada će mu ih obiti, da li će mu sjebati bravu, znate li vi koliko to košta, iščupati muzički uređaj, izbušiti gume, ili, u najgoroj opciji, da će ih odvesti u nepoznatom pravcu. Kad zatekne prazno mesto na kome mu je prethodne noći ljubimac bio nepropisno parkiran, on će najpre brinuti da li će imati dovoljno novca za pauk, a kad ustanovi da mu kola nije odvezao pauk, već lopov, njegove brige će eskalirati i gurnuti ga u ambis bez dna.
Srbin će se brinuti i kako će SNS-u obezbediti dvadeset sigurnih glasova,a pošto zna da mu to neće poći za rukom, brinuće kakva kazna ga zbog toga čeka. Brinuće i oko onih ugovora koje su mu poturili da potpiše dok je kratkotrajno bio na javnoj funkciji u lokalnoj samoupravi, naročito kad se ima u vidu da je zbog sličnih ugovora nekoliko njih već završilo iza rešetaka, u sklopu režimskog igrokaza „Pravimo se da u ovoj zemlji pravo i pravda postoje.“ Ako dopadne zatvora, sledi već pomenuti niz briga, koje će od njega na koncu napraviti čudovište, koje se neće snaći na slobodi, već će nastaviti s kriminalom, brinući se da li će ga policija uhvatiti, sve dok ga ne uhvate, kada sledi novi niz već poznatih briga, vezanih za suđenje i izdržavanje kazne.
Ako ima decu, tu brigama nema kraja. Šta ako mi je ćerka kurva, a ne deli prihode sa ostatkom porodice? Šta ako mi je sin peder? Neka mi beži s očiju na drugi kraj sveta, jer ću mu u suprotnom lično presuditi (slede brige oko suđenja i zatvora). A šta ako postane pandur, to je još gore nrgo peder! Sve će da druka, znam ga, mali smrad ceo život samo druka, zašto ne bi i rođenog oca, naročito imajući u vidu batine kojima ga je godinama filovao.
Za razliku od Sokrata, Srbin se smrti boji više od svega. Farisej po prirodi, usled višedecenijskog klanjanja satanskoj petokraci, Srbin je sa zakašnjenjem zabasao u pravoslavlje. Pripadnike drugih veroispovesti posmatra kao neprijatelje, posti samo na Veliki petak i Badnji dan, ali samo do ponoći, posle koje počinje pucanje u vazduh, praćeno prežderavanjem i opijanjem.
Iz navedenih razloga u Boga veruje delimično i ne zna koji ishod je strašniji – ako počnu da ga more misli kako Bog ne postoji, to jest da nema života posle smrti, uspaničiće se, pošto je od jezivog života strašnije samo preteće ništavilo koje vreba posle života. Ako Boga ipak ima, Srbin duboko u sebi oseća da mu pakao ne gine, svestan da je život protraćio u besmislenim brigama, besmislenoj mržnji i besmislenim zlodelima.
Zato, Srbin navija. Navija za Srbiju, navija za srpsku zastavu i srpski grb. Navija na paraolimpijskim igrama, olimpijskim igrama, evropskim i svetskim prvenstvima, u svim sportovima, bez obzira na to što se tek u finalu Evropskog prvenstva za košarkašice prvi put upoznao sa više od 97 odsto nacionalnog tima. Kad košarkašice odu kod predsednika na prijem, gde će im biti darovano po dvadeset hiljada evra za postignut uspeh, Srbin će potisnuti osećaj da je reč o nepravdi.
On zna da je to režimska podlost, ali one su ipak najbolje u Evropi i tu dolazi do šizofrenog cepanja, tokom kog Srbin i dalje slavi nacionalne sportske uspehe, istovremeno mrzeći sve što prati nacionalne sportske uspehe, jer to zapravo nisu nacionalni, već režimski uspesi. Stari Latini su ovaj način vladanja sjebanim plebsom nazvali panem et circenses, bukvalno „hleba i cirkusa“, a adaptirano u „hleba i igara“. Samo bez hleba u našem slučaju.
Koliko imate prijatelja koji su išli na sve proteste protiv režima, a onda, tokom polufinala kupa, vrednog koliko i kurac na biciklu, manijački podržavaju klub koji finansira isti taj režim? Imate ih puno. Da li ste ih zajebavali zbog takvog ponašanja? Naravno da jeste. E, pa nemojte. To su samo ludi, nesrećni Srbi, kojima je sportsko navijanje ostalo jedini ventil, koji im život čini iole podnošljivim.
Problem s Olimpijskim igrama je u tome koliko se naših reprezentativaca uopšte plasiralo na njih. Iskreno, pojma nemam. Znam da su košarkaši ispali. Znam da Novak Đoković juri olimpijski trofej, jedini koji mu nedostaje u kolekciji vrhunskih dostignuća. Svi Srbi će navijati za njega. Nema veze što se sastajao s Vulinom. Nema veze što je cvrkutao s Vesićem. Nije bitno što je sve to radio jer će graditi sportski centar u „Beogradu na vodi“. Ipak je to Novak Đoković, najbolji srpski sportista i verovatno najbolji teniser svih vremena, poslednja slamka za koju se hvatamo pred sportski ponor koji nas čeka kad Novak ode u penziju. I ja, koji sam navijao za Cicipasa u finalu Rolan Garosa, navijaću da Đoković uzme olimpijski trofej, jer sam i ja ludi Srbin, sa životom punim briga i strahom od smrti.
Šta činiti kad nam čitav sport propadne, jer su njime rukovodili kriminalci, pa ne bude više ikog za koga bismo navijali, a da ima šansu za pobedu? Za koga navijati kad više nemaš za koga da navijaš, a imaš nasušnu potrebu da navijaš, da ti se ne bi baš ceo život prtvorio u bajato smrdljivo govno?
Odaberite neki inostrani tim. Ako niste nacionalistički hendikepirani, najbolje je navijati za nekadašnju braću iz mrtve Jugoslavije. Ako ih sve mrzite, onda odaberite bilo koga. Argentinu. Italiju. Englesku. U bilo kom sportu. Na bilo kom takmičenju. Ako sport nije timski, onda navijajte za najsimpatičnijeg boksera ili gimnastičarku. Ako krene da gubi, navijajte za nekog drugog. Ne dopustite da navijanje vlada vama. Vladajte vi njime. Tokom jednog meča, a to je posebno izvodljivo ako pratite snuker, možete i više puta menjati igrača za koga navijate. Slobodno se ogrnite srpskom zastavom. To je samo sport. Likovi i likuše jurcaju za loptama ili bez lopti – ko god da pobedi, za njega ste navijali.
A onda, u sred slavlja, posle najvećeg dostignuća nekakvog Liverpula, nekakve Italije ili nekakvog O Salivena, mirne duše popijte otrov.