Najgore je kad moraš da objašnjavaš fore. To znači da neko foru nije razumeo, a u Srbiji češće znači da se neko zlonamerno pravi da foru ne razume, da bi je spinovao u vređanje. Lako je kad radiš sam, jer su fore samo tvoje, ti si odgovoran za njih i svakoga ko ti kenja zbog njih možeš da oteraš u kurac (blokiraš na internetu).
Drugačije je kad radiš u timu, a već dvojica su tim. Dvojica u kajaku, dvojica u bobu, dvojica u studiju. Skoro dvesta epizoda Nenad Kulačin i ja smo simbol odličnog nadopunjavanja i autorsko-voditeljskog jedinstva. Njega potpisuju kao novinara, mene kao pisca. On nikada ne psuje, ja često psujem. On, je uz retke ispade, politički korektan, ja sam uglavnom nekorektan, on ima čudnu frizuru, ja dugu kosu, obojica smo debeli, ja imam smisla za humor, a on nema smisla za moj humor, što emisiju čini smešnijom.
Ne znam kad sam prvi put počeo da kreštim. U stvari, prvo ćemo o vređanju gledalaca. „Poznato je da su naši gledaoci glupi“ ili „nisu baš najpametniji“ počeo sam da koristim još u Šapcu kao šalu koja se odnosi na to da samo budala može da gleda tako loš program kakav je „Dobar loš zao“. Dakle, fora je na naš račun, pa tek zatim na račun gledalaca. Niko nije reagovao. U poslednje vreme, međutim, Nenada Kulačina na Tviteru maltretiraju zbog mnogo čega što izgovorim u emisiji. Između ostalog i kada pičkaram gledaoce.
Ne znam kakvo je vaše društvo, ali u prosečnom srpskom društvancetu najbolji drugari jedni drugima govore: „Ajde, debeli daj ono pivo, pizda ti materina.“ „Šta kampuješ s tom buksnom, serem ti se u usta“. „Gde si, jebem ti mater, koliko si se ugojio, moraće kranom kroz prozor da te unose na gajbu.“ I ovako mogu do kraja kolumne. Postoji i druga vrsta pičkarnja, to je ona kada predsednik kaže da mu RTS liči na N1, a ja reagujem impulsivno: „Jel ti i ovo liči na N2, pička ti materina.“ To nije prijateljsko pičkaranje, to je bes.
Gledaoce DLZ doživljavam kao prijatelje, koje mogu da podjebavam, kao što podjebavam Nenada ili samoga sebe. Deluje mi da i oni mene tako doživljavaju, jer mi se niko ne javlja sa pritužbama. Tačnije, ako mi neko zbog nečega prikenja, ja ga odmah blokiram. To je osnovno pravo šou biznisa. Ne možeš i ne smeš svakome udovoljavati. „Nikada više nijednu tvoju knjigu neću pročitati“. Bogu hvala, kažem ja, bez obzira što su ovakve rečenice najčešće znak da taj nijednu moju knjigu nije pročitao.
„Prestaću da vas gledam!“ Prestani, jebe mi se. Mislim, ipak, da nema gledaoca DLZ koji će posle pet godina i dvesta epizoda pretiti raskidom zbog nečega što je čuo u našoj emisiji. U međuvremenu, gledanost raste, a rastu i tiraži mojih knjiga. Dugo se povaljujem na televiziji, celih petnaest godina i ovo doživljavam sve vreme. Uvređene, ponižene i povređene gledaoce. I nikada nisam mario za njih .
Nenad je, s druge strane, postao TV zvezda uz „Dobar loš zao“. Toliko mu je stalo do emisije da i dalje lično šalje link za novu epizodu gledaocima (ne svim, nadam se). Kritike mu teško padaju. U jednoj epizodi, nemam pojma kojoj, pomislio sam da bi bilo zabavno da dok on svečano najavljuje emisiju, ja uporedo kreštim. I zaista, zabavno je. Meni, makar. Međutim, pojavili su se idioti kojima to smeta. Toliko im smeta da će prestati sa gledanjem preostalih sat i po emisije ako budem i dalje kreštao na početku. Javljaju se isključivo Nenadu. Ako mi se neko javi s takvom primedbom, reći ću mu da nije normalan, a ako postane bezobrazan, blokiraću ga. Do sad ih je troje kmečalo. „Sve je super, samo ono kreštanje…“ „Kreštanje ostaje, žao mi je“. „Znala sam da ne vredi da apelujem“. Smejemo se. Nula blokiranih. Pritom, tačno znam odakle dolaze ti retki ispadi – sa tviter threada („Zbog onog odvratnog kreštanja treba ukinuti emisiju“), koji neki gad započne, njih dvadeset se upeca, a Nenad sve to trpi.
Onaj ko na Tviteru loži Nenada da je kreštanje u trajanju od deset sekundi nešto strašno, očigledno je procenio da će ga to toliko smoriti, da će mi u jednom trenutku zbog kreštanja prikenjati. Zaista, vrlo brzo zamolio me je da prestanem s kreštanjem. Seru gledaoci, kaže. Ne seru gledaoci, sere banda, a budale se pecaju, jer to je Tviter. Ali, desilo se. U emisiji čiji autori i dalje trpe svakodnevne pretnje smrću (slede nove zbog Ukrajine), izbio je kreativni raskol zbog mog kreštanja.
Siniša Kovačević nam je, davno, kada smo ga prvi put u Šapcu ugostili, posle emisije rekao: „Super ste, deco, ali pazite da vas ne posvađaju.“ Bili su u DLZ ćevapi, Nenadova ideja, iza koje smo složno stali, a profesor Vuletić nas svojim crnohumornim komentarom gurnuo u govna. Bilo je u DLZ pičkaranje Vučića, za koje je Nenad rekao da sam mu uzeo reč iz usta. Sve vreme na DLZ motre ubilačka vlast i uvredljiva opozicija, koje nam, svaka na svoj način, nabijaju napetost iz epizode u epizodu.
Pošto su nas načeli kreštanjem, na red je došlo „vređanje gledalaca“. Jednom su me iz „Srpskog telegrafa“ zvali i pitali kako komentarišem to što sam izvređao srpske ratne veterane. „Nemam pojma o čemu govorite“, odgovorio sam, jer zaista nisam imao pojma (sutra sam u „Srpskom telegrafu“ čitao kako me naduvavaju kurcem ratni zločinci Šljivančanin i Lazarević, jer sam u DLZ rekao da na ratište, osim možda Šešelja, uglavnom nisu išli doktori nauka).
Kad dobijem priloge dan pre snimanja, odlučim šta će biti teza oko koje ću razvijati svoj komentar, ali najbolji fazoni ispadaju spontano, tokom snimanja. Ko bi se svega toga setio. To bi bilo kao da sedite s ortacima i pičite preferans i sutra se sećate svake fore koju ste tokom partije izgovorili. Tako ja doživljavam DLZ, tako gledaoci doživljavaju DLZ, tako bi i Nenad trebalo da doživljava DLZ, ali preksinoć mi od njega stiže molba od da prestanem sa vređanjem gledalaca.
Nemam predstavu na šta misli, kapiram da sam opet napušavao mrzitelje kreštanja, ako je bilo nešto drugo, javite mi. Iznerviralo me je što se moj kolega za kratko vreme već drugi put meša u ono što govorim u emisiji, još više me je iznerviralo to što ne kapira da svako „vređanje“ gledalaca predstavlja mali izmišljeni komični „konflikt“, a najviše me iznerviralo to što sam sebi dozvolio da odlučim kako ću celu sledeću emisiju da govorim „da“, „ne“ i „mmm“, kako se slučajno neko ne bi uvredio onim što ću reći. Doduše i to bi bilo smešno.
Ovo se dešava na koncu nedelje u kojoj sam zbog teksta „Raj u Vuka Vrčevića“ od strane dežurnih režimskih govnojedaca, predstavnika Roma koji tesno sarađuju sa Vladom Serbije i salonskih eksperata za ignorisanje nehigijenskih naselja, proglašen rasistom. I onda, „vređanje“ gledalaca. Nenada jebu zato što ja nešto govorim. Nenada jebu zato što ja kreštim. Poenta je u „Nenada jebu zato što ja…“
U prošloj epizodi sam umesto kreštanja imitirao budalu, ponavljajući Nenadove reči, sa ciljem da publici (koju sam možda potom i psovao, ha ha) pokažem kako može i gore od kreštanja, čisto da napravim fazon na fazon (u nauci humora najteže dostignuće) na račun kenjanja po kreveljenju koje traje deset sekundi. Tokom imitiranja budale, u sred snimanja, Nenad mi kaže: „Sad će da nas napadnu da ismevamo retardirane“, što je bio znak da je izgubio borbu sa siledžijama na Tviteru.
Siguran sam da je neko targetirao Nenada kao osetljivog na kritiku i opredelio se za strategiju neprekidnog drkanja mog kolege zbog nečega što ja govorim (dakle, uvek), računajući na to da će u jednom trenutku Nenad pući, posle čega ću ja pući i onda će emisija pući. I zamalo da pukne. Moram da priznam da sam Nenadu juče na pitanje: „A da ipak probamo da zovemo Ponoša?“ odgovorio; „Izdao si kolegu, zbog mišljenja pet govnara sa tvitera.“
Nenad je uzvratio sa: „Ne moramo ni da radimo DLZ, nikome od nas nije iz oka ispao.“ On, kome je upravo DLZ iz oka ispao. Napisao sam mu: „Plačipičko, show must go on.“ Ima da ide DLZ, pa makar ne razgovarali međusobno, kao što Anton i Cane ne razgovaraju, a ipak sviraju koncerte. Onda sam se napokon lepo iskenjao (muče me šuljevi ovih dana – Šupićeva kletva – zato sam malo nervozniji nego inače) i zaključio kako ću o svemu ovome napisati kolumnu za Buku.
Negde na pola teksta sam mu poslao poruku da pišem ovo i da će snimanje biti kao i inače, a on je meni poslao MMS svog pritiska: 194 / 127. Dobro, možda će se šlogirati, ali bitno je da na vreme ispeglamo odnose. A i ukočena leva strana će mu dobro stajati uz friz. Da li neko misli da je prethodna šala previše surova? Nekorektna prema Nenadu? Da vređa ljude sa visokim pritiskom i osećanja šlogiranih? Jebo vam ja pas mater, što bi rekli Srbi. Nenadu sam hiljadu puta rekao da će da će mu bolećivost na kritike svakakvih zlikovaca na Tviteru uticati na kreativno rasuđivanje, a izgleda da nisam jedini koji je tako procenio. Isti taj vrlo dobro zna koliko mi je fitilj kratak. Ali ne zna kakvi smo drugari nas dvojica.
Sledeća, jubilarna dvestota epizoda (neko će pitati: „Kako sad i prošla i ova dvestota?“, a ja ću mu drugarski odgovoriti: „Ha ha, glupane“) biće ista kao i ostale, ništa od ovoga neće se primetiti, osim ako se Nešici ne oduzme leva strana. Svima koji maltretiraju Nenada na društvenim mrežama zbog nečega što sam rekao, još jednom poručujem da se obrate meni. Ali, meni se niko ne obraća. Ne zato što nisam na tviteru, nego i zato što sam ih verovatno odavno sve blokirao.
Liku koji je Nenadu za mene rekao: „Mali je uzleteo, opaliće o ledinu.“, uzvraćam sa: „Opaliću u tvoju kevu.“