Bio je početak aprila i ja sam krenuo kod vulkanizera, da skinem zimske gume na kolima i vratim letnje, koje sam čuvao u predsoblju, u velikim crnim kesama za đubre.
Vulkanizer, istetovirani grmalj, pokazao mi je gde da se parkiram. Zaustavio sam kola, ugasio motor i izašao napolje.
„Kako ide, komšo?“, pitao me.
„Evo, ide nekako.“
„Slušam te kako laješ, alal ti vera. Sila si.“
„Hvala. Došao sam da menjamo gume, eno letnjih na zadnjem sedištu.“
„Aha, važi. Nema frke. Biće gotovo dok tri dobre ribe prođu ulicom, he he.“
Odmah se bacio na posao. Dizalicom je podigao kola i počeo da odvrće šrafove na prednjem desnom točku. Dohvatio sam telefon. 120 lajkova na sliku mog poslednjeg romana u rudniku gvožđa u australijskoj pustinji, a ispod komentar Jebem ti mater šiptarsku, neokupani narkomane. Odjednom, neko mi je stavio ruku na rame. Žgoljavi tip sede kose, desetak godina stariji od mene, sa snajperskom puškom u ruci.
„Izvolite, gospodine.“
„Valjda se sećaš da sam ti napisao kako zaslužuješ da završiš kao Đinđić, jer si molio Bajdena da pomogne u rušenju Vučića, za Novu godinu, u onim izdajničkim novinama.“
„Sećam se. Možda se i ti sećaš da sam ti rekao da nemaš predstavu zašto je Đinđić zapravo ubijen.“
„Ne sećam se. Veleizdaja je veleizdaja. Zaslužuješ smrtnu kaznu.“
„Kakva veleizdaja, ja sam pisac, a ne državni funkcioner. Uostalom, apel stranom predsedniku za pomoć spada u diplomatiju, a ne u veleizdaju.“
Za to vreme majstor je završio sa prvim točkom, pa je prešao na zadnji desni.
„Au, komšo, ova felna ti nije ni za šta. Ako hoćeš, imam odličnu polovnu za tri soma, sa ugradnjom.“
„Može, samo ne znam da li ću biti živ, da ti platim.“
„Ja ću ti je staviti, pa ako ne budeš živ, vratiću staru, šta mi teško.“
„Dosta priče“, prekinuo nas je žgoljavi sredovečni tip sa snajperskom puškom. „Da pređemo na streljanje.“
„Hoćeš možda da se malo odmaknem, da odem recimo prekoputa? Blam je da me ubijaš snajperom iz neposredne blizine.“
„Snajper je samo simbol, zbog Đinđića. Klekni tu i ruke na potiljak. Ubiću te srebreničkim stilom.“
Kleknuo sam na trotoar, a vulkanizer se pobunio:
„Komšo, okreni se ka ulici, leba ti. Isprskaćete mi celu radnju.“
„Okreni se ka ulici“, složio se tip. „A ti, majstore, daj ove crne kese da prostremo ispred njega, biće krvi na sve strane.“
„Evo“, rekao je majstor i dobacio mu kese.
„Komšija“, obratio sam se majstoru, „naći ćeš u mom džepu novčanik, uzmi odatle lovu za zamenu guma.“
„Dogovoreno, komšo“, odgovorio je vulkanizer, koji je, predostrožnosti radi, budući da smo stajali kraj gepeka, prešao na prednji levi točak.
„Dobro, ajde, klekni napokon, pa da te ucmekam“, naredio mi je tip s puškom.
„Važi“, rekao sam, spustio se na kolena i stavio ruke na potiljak.
Poslednje što sam video bio je visoki jablan, na čijim su granama graktale dve vrane. Poslednje što sam čuo bilo je repetiranje puške.
***
Otišao sam do male prodavnice na ćošku, da kupim kiselo mleko za spanać, koji je kuvala moja žena. Ušao sam unutra, stavio masku, kupio dva pakovanja kiselog mleka od pola litre, ali i sladoled od čokolade, koji ona obožava. Stavio sam sve to u prljavu plastičnu crvenu korpu i došao na kasu, za kojom je sedela mršava riba, koja je nosila masku ispod nosa.
U tom trenutku, u malu prodavnicu na ćošku ušao je neki nadrkani bilmez, odeven u crnu jaknu, noseći dvolitarsku flašu u desnoj ruci, u kojoj je bila žuta tečnost.
„Gospodine, masku“, upozorila ga je kasirka.
„Nemam masku“, otkačio ju je, „a neću ništa da kupujem. Došao sam po ovoga ovde“, upro je kažiprstom u mene.
„Šesto osamdeset dinara, gospodine“, obratila mi se kasirka, „ a vi sačekajte onda napolju.“
„I kesu, molim vas“, rekao sam, a tip je izašao napolje. Stao je na metar od ulaznih vrata i gledao u prodavnicu, tačnije, zurio je pravo u mene.
„Šesto osamdeset pet dinara, gospodine.“
Dao sam joj sedamsto, a ona me pitala imam li nešto sitnije.
„Nemam“.
Vratila mi je kusur i ja sam izašao napolje. Bio je sunčan, majski dan, vrapci su pravili frku u žbunju prekoputa, a nadrkani tip sa flašom mi se obratio:
„Ne znaš ko sam, a?“
„Ne, žao mi je.“
„Jel se sećaš kad si za onog što je jebao majku migrantiima u Somboru napisao da je dobar primer srpskog domaćina.“
„Sećam se.“
„A jel se sećaš da sam ti u odgovoru na taj komentar napisao da ću te naći u Beogradu i živog spaliti.“
„Aha, to si ti?“
„Trebalo mi je nekoliko meseci, ali, evo našao sam te i živog ću te spaliti.“
„Svaka čast.“
„Imam dva litra benzina ovde, sad ću da te polijem njime i ima da goriš, kao balijsko selo. ’Ajde na kolena, pa da završimo s tim.“
Ostavio sam kesu sa kiselim mlekom i sladoledom pored ulaza u radnju i spustio se na kolena.
„Ruke na potiljak“, naredio je nadrkani i ja sam stavio ruke na potiljak.
Onda je otvorio flašu i polio me benzinom. Oduvek sam voleo miris benzina, mada je ovo bilo malo prejako. Podsetilo me na 1994., kad sam prodavao benzin iz kanti, na ćošku Cara Dušana i Višnjićeve. Čuo sam kresanje upaljača. Jednom, dvaput, triput.
„E jebem ti baš mater“, iznervirao se nadrkani. „Čekaj me tu.“
Ostao sam na kolenima, a on je uleteo u prodavnicu. Izašao je kroz minut. Bio je baš ljut.
„Zbog tebe sam i jebenu masku morao da kupujem, smradu autošovinistički.“
„Pa kad dolaziš nepripremljen na egzekuciju“, primetio sam.
„Šta si rekao?“
„Ništa.“
„Tako sam i mislio. Živela Srbija! Dole izdajnici!“, dreknuo je i kresnuo upaljač. Onda ga je prineo mojoj kosi i ja sam planuo.
***
Skoknuo sam do keve da joj zamotam stari tepih i odnesem ga do kontejnera, pošto je prekjuče kupila novi.
„Vidi što je lep“, bila je oduševljena, „savršeno se slaže sa televizorom i bendžaminom.“
„Super je“, odgovorio sam podižući stari zavijeni tepih na desno rame.
„Kad ga ostaviš dole, vrati se po proju.“
Pridržavajući tepih levom rukom spustio sam se u prizemlje. Ispred zgrade, komšinica je pušila cigaretu, a njen pas veselo je trčkarao od drveta do drveta.
„Dobar dan.“
„Zdravo, komšija“, javila se nadrkano, s obzirom na to da je bila aktivistkinja SNS.
Odvukao sam tepih do kontejnera. Bio je vreo junski dan i taj kontejner sunce je obasjavalo od izlaska do zalaska sunca. Smrdelo je neviđeno.
„Alo“, obratio mi se neko. Osvrnuo sam se i ugledao (opis ove osobe ostaje sakriven da ne bi ometao istragu) kako se kezi na dva metra od mene, držeći ogroman nož u desnoj ruci.
„Izvoli?“, pitao sam, obrisavši čelo rukom.
„Lepo sam ti napisao, znam gde živiš, zaklaću te.“
„Ali policija reče da si u Austriji?“
„Ha ha ha ha ha ha, policija“, sit se ismejao, a onda se naprasno uozbiljio. „Nego, hajde da ja lepo tebe zakoljem.“
„Hajde, ako baš mora.“
„Mora! Ko uvredi Novaka Đokovića ne zaslužuje da živi!!“
„Čekaj, ovo nije zbog Srebrenice i Ratka Mladića?“, začudio sam se, a zatim se setio da u njegovoj poruci nije bilo povoda za pretnje klanjem.
„Ma, ubiće te već neko i zbog toga, ali, tebra, ko mi dirne u Noleta, koljem bez razmišljanja! Na kolena!“
„Daj da se pomerimo negde u hlad, pogledaj koliko je ovde vrelo. Jel osećaš koliko smrdi?“
„I treba ovde da crkneš, pseto. U smrdljivom paklu! Meni se jebe, zakoljem te i palim. Na kolena!“
Spustio sam se na kolena.
„Ruke na potiljak!“
Stavio sam ruke na potiljak. Prišla nam je komšinica. Čučnula je pored mene.
„Komšija, opet vas kolju?“, pitala je, ne skrivajući zadovoljstvo.
„Opet, komšinice.“
„Zbog predsednika?“, zakikotala se i povukla dim cigarete.
„Ne, zbog Novaka Đokovića.“
„Aha, pa dobro. Zasluženo“, odgovorila je, zadržavajući dim, koji mi je zatim dunula u facu. „Džeki, fuj to! Dolazi ovamo! Da gledamo kako (opis ove osobe ostaje sakriven kako ne bi ometao istragu) kolje komšiju!“
„Ne bih da pravimo od ovoga cirkus, gospođo“, rekao je (opis ove osobe ostaje sakriven kako ne bi ometao istragu).
„Ne brini, neću nikom ništa reći. Pa ja se ovome radujem kao da sam dobila auto na Uzmi račun i pobedi.“
„U redu onda. Zamisli poslednju želju, govedo, pa se spremi da crkneš.“
Nisam zaista znao šta bih mogao da zamislim. Da je ovo samo ružan san? Da ću se probuditi u nekoj lepšoj i normalnijoj zemlji? Da padne kiša i malo nas rashladi? Da povetarac promeni pravac i da duva od nas ka kontejneru, a ne obrnuto? Stvarno, nemam pojma. Pogledao sam kevin stari tepih i zatvorio oči. Osetio sam sečivo ispod brade.
„A posle ću te iseći na komade, kao što sam ti i obećao“, rekao je (opis ove osobe ostaje sakriven kako ne bi ometao istragu)
„Zar nije logičnije da me prvo sečeš, a onda da me zakolješ?“, pitao sam.
„Ma, neću da te sečem da bih te mučio, nego da bih te lakše bacio u Dunav.“
„Ako bi moglo to malo brže, počeće mi dnevnik“, umešala se komšinica, a ja sam osetio kako sečivo noža polako kreće preko mog vrata.