U vremenu kada se gotovo sve proizvodi brzo, serijski i bez traga ljudske ruke, u jednom tihom studiju u Banjaluci još postoji zanat koji miriše na papir, konac, platno i strpljenje. Tamo nastaju predmeti koji nisu samo sveske, albumi ili rokovnici, već mali privatni svetovi namenjeni uspomenama, crtežima, mislima i tihim ličnim ritualima.
„Ja sam Nina Stenarević, dizajnerka i knjigovezilja“, kaže mlada umetnica dok preko radnog stola pažljivo razmiče komade tkanine, stare papire i konce u bojama zemlje. Nina je knjigovezilja, koja vodi Studio TISA — mali prostor posvećen ručnom radu i sporom stvaranju, koji od 2024. godine nosi i status umetničkog zanata.
Naziv kojim Nina opisuje svoj posao zvuči neobično, gotovo poetski — knjigovezilja.
„Knjigovezački zanat postoji vekovima, a ljudi koji se njime bave zovu se knjigovesci. Ali meni je taj naziv bio previše grub. U razgovoru sa prijateljicom došla sam na ideju da spojim knjigoveštvo i vezilje , žene koje su kroz istoriju stvarale rukama, vezle, krpile, čuvale kuću i uspomene.“
Ta reč, kaže, nije nastala slučajno. Nedavno je pronašla stari tekst o svojoj prabaki pod naslovom „Vezilja od malena“ i tada je shvatila koliko je njena priča duboko povezana sa ženskom linijom porodice, ručnim radom i nasleđem koje se prenosi tiho, bez velikih reči.
Nina zapravo ne uvezuje klasične knjige. Njeni radovi su skečbukovi, dnevnici, albumi i notesi, predmeti koje ljudi kasnije ispune sopstvenim životom.
„Volim da kažem da su to proizvodi bez nametnute svrhe. Neko će u njih crtati, neko pisati dnevnik, neko čuvati fotografije. Tek kada odu od mene, oni dobiju svoj pravi život.“
Zato ne voli ni izraz „kupiti“.
„Više volim da kažem da ljudi moje radove udomljavaju“, govori uz osmeh. „Jer oni postaju dom za nečije uspomene.“
U njenom studiju gotovo ništa se ne baca. Na policama stoje pažljivo složeni ostaci tkanina, mali komadi papira, konci i drveni detalji koje neko drugi možda više ne bi ni primetio.
„Godinama skupljam sitnice jer mi ih je žao baciti. Nedavno sam pravila male skečbukove od ostataka papira koji su ostali nakon sečenja većih formata. Koristila sam čak i komadiće platna koje sam sačuvala pre petnaest godina.“
Reciklaža u njenom radu nije trend ni marketinška parola, već način razmišljanja. Svaki predmet, veruje, ima više života.
Sve je počelo tokom studija i predmeta ilustracije, kada nije mogla da pronađe kvalitetne sveske za crtanje, pa je počela sama da ih pravi.
„Vrlo brzo sam shvatila da mi je zanimljivije da ih pravim nego da crtam u njima.“
Posebno su je privukli takozvani vidljivi uvezi, stare tehnike povezivanja knjiga kod kojih je konac istovremeno i funkcionalan i dekorativan element.
„Kod industrijskih rokovnika uvez je skriven. Ja sam želela da se vidi ljudska ruka, trag rada, konac, mala nesavršenost i struktura.“
Danas koristi nekoliko različitih tehnika, među njima i koptski uvez, jedan od najstarijih oblika povezivanja knjiga, čije varijacije, kako kaže, deluju gotovo beskonačno.
Ali njena priča ne završava se na papiru i tekstilu.
Pre nekoliko godina završila je obuku za CNC operatera i bila jedina žena na kursu.
„Imala sam najbolje rezultate na završnom ispitu“, kaže jednostavno, bez potrebe da tome pridaje posebnu važnost.
Tada je počela i druga porodična priča, ona o drvetu. Njen pradeda je početkom prošlog veka zasadio crne jasene, koje je deda kasnije posekao za građu.. Drvo je decenijama stajalo zaboravljeno, dok ga Nina nije pronašla i pretvorila u nove predmete.
„Kroz žensku liniju povezujem se sa tekstilom i ručnim radom, a kroz mušku sa drvetom“, kaže.
Njeni radovi danas odlaze širom sveta u Evropu, Australiju, Ameriku, pa čak i Kinu. Ipak, priznaje da je najveća prepreka izlasku na strano tržište visoka cena poštarine iz Bosne i Hercegovine.
Govoreći o umetničkom preduzetništvu, Nina nema iluzije.
„Ljudi često misle da je dovoljno imati talenat. Ali kada otvorite svoj posao, vi ste istovremeno i umetnik i knjigovođa i menadžer i sekretarica. Na kraju najmanje vremena ostane za stvaranje.“
Ipak, uprkos svemu, ne bi menjala život koji je izabrala.
„Radim mnogo više nego ranije, ali prvi put imam osećaj slobode.“
Možda upravo u toj rečenici leži suština njenog rada.
Jer u svetu koji neprestano proizvodi nove stvari, Nina Stenarević pokušava da predmetima vrati ono što su nekada imali trajanje, priču i dušu.