U ovoj priči postoje samo oni i mi. Oni su jedinstveni dok smo mi nepovezani i svakovrsni, i kao takvi mi smo mirno brojali dane njihove neodgovornosti. Pitali smo se koliko ćemo dugo još biti bez njih, a sa njima, i onda smo dobili odgovor lak i običan, kao prostu novogodišnju čestitku lošeg prijatelja.
Sada će oni rutinski odigrati utakmicu koja je već uveliko pripremljena. Mi ćemo opet (p)održavati tok i smisao igre. Iscrpljivaćemo se u mržnji prema njima koja nikako da postane bes jer su mnogi od nas i dalje ubeđeni da je vlast podeljena na srpski, bošnjački i hrvatski štab što se oprečno gledaju do nepodnošljivosti jer Srpska smeta Sarajevu, a Sarajevo Mostaru i Srpskoj. Oni će kao i svaki uigrani sportski kolektiv forsirati sigurnu taktiku, a to znači da će držati goloruku publiku u tom infantilnom kolektivnom uzbuđenju dobrih Srba, Hrvata i Bošnjaka. Dobri Srbi, Hrvati i Bošnjaci, koji su znatan deo one anonimne i nepoznate zamenice mi, ponegdje će pročitati o prekomernom trošenju administracije ili o novom otpuštanju radnika i smanjenju plata, ali toj publici je draže da bude predani član zavičajnog društva nego sindikata ili štrajkačkog odbora.
Utakmica očekivane igre njih i nas možda ima šansu za drugačiji tok, ali samo ako mi shvatimo da postoje oni i mi. Da postoji kapital koji oni čuvaju i uvećavaju i beda i neizvesnost koju su nama odredili.
Kako oni odavno postoje kao jedno telo bez duše, kao špekulanti vlasti, a ne kao Srbi, Hrvati i Bošnjaci, onda moramo i mi postati jedno telo iste duše što se napokon trezni i shvata da Bosna i Hercegovina jeste svet. Da mi nismo mimo tog sveta, koliko god tlapimo o svojoj posebnosti. Da su u našem okruženju susedi prosvedovali i još prosveduju. Da su građani Hrvatske u minuloj godini okupirali svoje trgove, ponizili HDZ, usudili se zatražiti radikalne političke reforme. Da su građani Španije, Italije, SAD-a, Velike Britanije protestovali obuzeti istim osećanjem nepravde pred nerazumnim kapitalizmom priznajući da ga ne razumeju i da i ne žele razumeti nerazumno. Nešto malo dalje od nas građani arapskih zemalja oborili su diktatorske vlasti ili su stvorenim pritiskom obznanili da ne postoji legitimitet vlasti koja se guši u stvorenoj krvi onih kojima bi trebala služiti.
I sve se to desilo u istoj godini u kojoj je svetom goreo plamen nezadovoljstva i napokon iskazanih radikalno drugačijih mišljenja onih što su do juče bili tihi i neprimetni da bi u prasku postali glasni i uočljivi plamenom u Londonu ili na kairskom trgu Tahrir. Koliko god su se prosvednici diljem sveta iz drugačijih razloga i pobuda ukazali u 2011. godini, njihova vremenska povezanost je značajna, tj. činjenica da su mase nezadovoljnika u istoj godini poslali gnusnim vlastodršcima ili prepredenim kapitalistima poruku o pravu na drugačije uređenje, na pravedniju raspodelu dobara i na učešće u donošenju političkih odluka (u neposrednijem i osetnijem obliku), čini ovu godinu jednom zanimljivom pričom sa istim lajtmotivom koji je tinjao sve do njenog kraja.
Godina koja ostaje iza nas, bez obzira na sve drugačije karakteristike masivnih izliva nezadovoljstva, praćenih često nejasnom, ali dubokom željom za promenom, ipak će se jednom čitati kao jedna priča jer bila je to godina u kojoj je većina provokacijama, hrabrošću i sa neočekivanom lucidnošću prokazala manjinu za koju verujemo kako nepravedno upravlja našim životima. Većina, koja se smelo prozvala 99%, uputila je sasvim jednostavne zahteve manjini, što je tobože predstavlja, bacajući senku sumnje na sve postojeće političke institucije i dogme kapitalizma u koje smo do sada verovali jer se to verovanje činilo kao datost koja se ne ispituje, kao dostignuće napretka od kojeg se napokon odustaje u dosadašnjoj definiciji.
Svet se zavrteo kao globus u rukama nemirnog deteta i svi su politički i ekonomski pojmovi izgubili svoju sigurnost u rečima analitičara i javnih govornika. Ljudi su se povezali novim medijima i novim načinima komunikacije, a ti kanali su dostupni i dobrom broju građana Bosne i Hercegovine, tako da koliko god se bosanska tišina čini nepodnošljivo gluvom i glupom, ja se ne bih kladio na miran san ovdašnjih spavača. Osećanje izuzetosti od ostatka sveta, što se kod nas uspešno uzgaja, ume u čoveku stvoriti osećaj uzvišenosti zbog nadnaravne drugosti koja je samo dosadna doslednost u vlastitoj, dugo odgajanoj specifičnosti. Ali izuzetost koju oseća stanovnik Bosne i Hercegovine je patetična kamuflaža na koju su svojim rečima i mislima zaseli mnogi registratori svakodnevnice koji su ubeđeni da se u Bosni nikad i ništa ne može promeniti. To prijatno uverenje nije bilo ugroženo u 2011. godini u kojoj je politički bunt neočekivano i bez najave, kako to uvek biva, posetio mnoge krajeve, od putinizirane Rusije, za koju se verovalo da je stabilna u uspostavljenom samodrštvu, do Njujorka gde su se prosvednici direktno obrušili na kapitalističku svitu i centre moći koji do sada nisu bili predmet političkih prosveda.
Nije isključeno da mnoštvo i ovde odjednom izneveri svoje osećanje izuzetosti od sveta i shvati sa neverovatnom lakoćom da je 99% i da potom nakupljenu ljutnju, bes i artikulisane zahteve usmeri na mesta koja su joj dostupna kao što su političko-ekonomski krugovi onoga što se u našoj javnosti pomirljivo imenuje kao tranzicioni divlji kapitalizam bez napada na odurni opisni pridev ili sam pojam.
Ipak, novim kanalima komunikacije i medija putuju poruke i misli diverzije skriveni u nagoveštajima koje niko ne može odgonetnuti. Nepredvidivost je jedino što garantuju novi odnosi među ljudima koji iz virtuelno nejasnog često pređu u suvu realnost sa voljom da se sruše postojeće institucije i kanoni jasnoće. Niko ne zna kada će Sarajevo i Banjaluka iznenaditi masovnim socijalnim protestima, kada će kazniti svoje stranke kao Hrvatska HDZ, kada će se kao Moskva okupiti u broju koji će sve iznenaditi, pa i njih same, ali to ne znači da mogućnost iznenađenja uopšte ne postoji, kako to samouvereno predstavljaju mejnstrim mediji.
Osećanje ekskluziviteta i odvojenosti je kolonijalna ostavština i stvarnost koju predugo živimo čitajući uvek istog Andrića, ali nakupilo se previše očiglednog i gnusnog u isti mah. Dovoljno je bilo saslušati njih dok su nam kao srećna sportska ekipa na konferenciji za novinare saopštili kako su, kako rekoše, podelili vlast. Dovoljno je samo poslušati tu jasnoću i samozadovoljstvo naslonjeno na svu onu veru u našu nepromenjivost, bez trunke straha pred nepredvidivošću građana Bosne i Hercegovine koji će već sutra možda zatražiti drugim jezikom promene.
Tada ćemo pričati dva jezika mi i oni jer jezik se menja, kao i loša osećanja.
U ovoj čudnoj 2011. godini svet je shvatio značenje brojke 99%, a možda Bosanci ovo skontaju malo kasnije, baš onako kako to biva u lošim vicevima što se pričaju o njima.