Ratko Mladić, pravosnažno osuđen na doživotni zatvor zbog genocida, zločina protiv čovječnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja, preminuo je 27. avgusta 2026. godine u bolnici u Hagu.
Holandske vlasti pokrenule su procedure propisane zakonom, saopštio je Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove. Predsjednica Mehanizma Graciela Gatti Santana naredila je potpunu istragu o okolnostima smrti, a za njeno sprovođenje zadužila sudiju Iaina Bonomyja.
Istovremeno, predstavnici vlasti u Srbiji i Republici Srpskoj izjavili su da su započeli pripreme za njegovu sahranu.
Najave počasti Mladiću ponovo su otvorile pitanje odnosa vlasti i medija prema osuđenima za ratne zločine. Kako takve poruke utiču na prihvatanje sudski utvrđenih činjenica i mogućnost pomirenja u regionu? I ko može da se suprotstavi slavljenju zločinaca u javnom prostoru?
O tome, s posebnim osvrtom na političke i društvene prilike u Srbiji, za BUKU govore Dejan Atanacković, vizuelni umjetnik, pisac i aktivista, i Jovana Kolarić, istraživačica u Fondu za humanitarno pravo.
Kako je osuđeni ratni zločinac počeo da se slavi kao heroj?
Atanacković smatra da Mladićeva popularnost ne počiva na uvjerenju da je nevin, već na tome što dio društva zna za njegove zločine i odobrava ih.
„Ratko Mladić nije sasvim mrzak ni onima koji osuđuju njegov zločin, a ipak ga smatraju žrtvom neke zle sile koja bi da srpski narod kolektivno obeleži kao genocidan. Mladić se tako uklapa u sliku večito kažnjene Srbije“, kaže Atanacković.
On upozorava da se zločin relativizuje do te mjere da se ubistvo više od osam hiljada Bošnjaka u julu 1995. godine ne priznaje kao genocid.
Kolarić smatra da u zvaničnoj politici sjećanja u Srbiji dominira nacionalističko tumačenje prošlosti, koje ostavlja malo prostora za drugačije glasove. Prema njenoj ocjeni, Mladićeva smrt može učvrstiti postojeće stavove, ali neće bitno promijeniti tu politiku niti podstaći širu mobilizaciju.
„U toj politici nema ničeg što bi doprinelo narativu o herojstvu koji su izgradili. To je samo priča od nekoliko dana u master narativu o srpskoj žrtvi“, kaže Kolarić.
Država održava mit o Mladiću
Najave državnih i vojnih počasti Kolarić vidi kao pokušaj vlasti u Srbiji da procijeni političke posljedice odluke o načinu Mladićeve sahrane. Ipak, naglašava da odavanje počasti osuđenima za ratne zločine nije nova pojava.
„Ipak, samo odavanje počasti licima osuđenim za ratne zločine nije novost, to je zvanična politika države Srbije i u tom smislu najave ministra Vujića su dosledne državnoj politici koja se upravo bazira na negiranju činjenica i slavljenju počinilaca“, kaže Kolarić.
Ona smatra da ključnu ulogu u razgradnji mita mora imati država, jer je upravo državni aparat gradio sliku Mladića kao heroja.
„Ono što je izvesno jeste da do dekonstrukcije ne može doći dokle god su na vlasti ljudi koji upravo slave politiku koja je do zločina dovela, a potom i ljude koji su takvu politiku sproveli. Bilo bi naivno očekivati zaokret u tom segmentu, jer vladajuća partija svoj legitimitet upravo i bazira na reinterpretaciji zločina devedesetih“, kaže Kolarić.
Prema njenoj ocjeni, vladajuća partija svoju podršku gradi i na mitu o vraćanju ponosa srpskom narodu nakon „vremena stida“, kako predstavlja period prije dolaska na vlast.
Može li se vlast mijenjati bez raskida s nacionalizmom?
Atanacković smatra da je nasljeđe ratnih devedesetih u Srbiji prisutno mnogo snažnije nego što se moglo očekivati, ne samo u postupcima vlasti nego i u stavovima dijela društva. Prema njegovoj ocjeni, decenija i po vlasti koja je normalizovala laž doprinijela je tome da neodgovornost i nasilje postanu svakodnevica.
„Građani Srbije znaju kako se od neodgovornosti strada, kako korupcija ponižava i ubija, kako bukte šume, kako zemlja nestaje pod naslagama đubreta, a država se sigurnim korakom svodi na ukletu bezličnu teritoriju. Nije mi poznato, međutim, koliko je procentualno onih što uviđaju očiglednu povezanost svih tih stvari sa fenomenom relativizovanja i glorifikacije ratnih zločina“, kaže Atanacković.
Odgovornost, međutim, ne vidi samo u vlasti. Smatra da i oni koji joj se suprotstavljaju moraju jasno odbaciti nacionalizam i slavljenje ratnih zločinaca.
Politička alternativa, upozorava, ne može se graditi preuzimanjem neistina od vlasti, dodvoravanjem biračima ili strahom da će protivnik takvim porukama pridobiti veću podršku.
„Svi delovi društva i svi odgovorni pojedinci koji dele stav o tome da je glorifikacija i relativizovanje zločina i zločinaca nedopustiva, moraju to jasno reći, jer ako to ne učine već samim ćutanjem i neopredeljenošću oni nisu deo rešenja već deo razloga što smo tu gde jesmo“, kaže Atanacković.
U tom kontekstu govori i o studentskom pokretu. Smatra da je tokom prve polovine 2025. godine propuštena prilika da se široka podrška studentima iskoristi i za otvaranje pitanja nacionalizma i odnosa prema prošlosti.
„Studenti, mladi ljudi, opredelili su se da igraju na kartu desničarenja i koketiranja sa populizmom. Mada iza toga, kako većina misli, stoji opravdana namera – ta da se protiv režima okupi što širi front građana – propustili su da, u trenutku kada su to nesporno bili u stanju da učine, pokrenu neophodne procese izlečenja. Da li je reč o spoljnom uticaju ili autentičnim odlukama, ne znam, a nažalost više nije ni važno. Ostaje nam da se suočimo s posledicama“, kaže Atanacković.
Šta mogu civilno društvo i obrazovanje?
Kolarić upozorava da civilno društvo ima ograničen uticaj dok vlast raspolaže znatno većim resursima i određuje dominantan odnos prema prošlosti.
„Uprkos naporu koji civilno društvo ulaže u dekonstrukciju mitova, kontrolu nad javnim diskursom imaju oni koji se nalaze na pozicijama moći. Kapaciteti i resursi nisu na našoj strani nego na strani države koja je oblikovala politiku sećanja u kojoj mesta ima samo za redukcionističku i revizionističku istoriju“, kaže Kolarić.
Prostor za promjenu ipak vidi u obrazovanju zasnovanom na sudski utvrđenim činjenicama i istorijskim istraživanjima. Takvo obrazovanje, smatra, može otvoriti dijalog o prošlosti.