Srbija 3. i 4. maja obeležava Dane sećanja na žrtve masovnih ubistava, datumi koji su ustanovljeni kako bi nas sve podseti na dve velike tragedije koje su pre tačno tri godine pogodile državu i zauvek je izmenile. U beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, od ruke tada 13-godišnjeg K.K. stradalo je devet njegovih školskih drugova i čuvar škole, a ranjeno je šest osoba. Dan kasnije, u selima Dubona i Malo Orašje kod Mladenovca, Uroš Blažić (21) vatrenim oružjem je usmrtio devetoro a teško ranio 12 mladih ljudi.
Iako se Srbija već tri godine ne smiruje, posebno posle još jedne tragedije, smrti 16 osoba dok je jedna još teško ranjena, nakon pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu pre godinu i po, prouzrokovane nemarom države, čini se da su prava i efektna sistemska rešenja države izostala, piše Danas.
To ni onima koji su najbliže povezani sa žrtvama i gubitkom, ni onima koji su neposredno ili posredno proživeli posledice masovne pucnjave, ali ni društvu uopšte, nije pružilo neophodno pročišćenje i suočavanje sa teškom tragedijom, smatraju stručnjaci.
Veran Matić, raniji član šireg Multidisciplinarnog tima za formiranje Memorijalnog centra (koji žrtve još nisu dobile), kaže za Danas da ni posle tri godine, nije siguran koliko su nas te dve nepojmljive majske tragedije promenile kao društvo.
– Od samog početka, sistemska režimska marginalizacija masovnih ubistva u Ribnikaru, Duboni i Orašju kao da je bila odličan alibi većinskom delu našeg društva da po više osnova pobegne od ove teme. Svako je imao svoje opravdanje za ovakav stav. Roditelji, jer su im deca živa i zdrava za razliku od onih čija su nevino nastradala. Mediji, jer su unesrećene porodice bile nespremna da svoju intimu dele sa tablodima. Opozicija, jer je bila uvređena stavom roditelja žrtava u Ribnikaru u vezi sa odlukom o formiranju skupštinskog odbora. RTS, koji nije smatrao da je bavljenje uzorcima ovih zločina posao javnog medijskog servisa i koji tome nije pristupao kao temi kojim se štiti i promoviše javni interes. Pojedinima je smetao izbor nekih advokata. Svako je pronašao svoj alibi, priča Matić.
A onda se desila novosadska nadstreṣ̌nica. Srbija je tek tada stala, napominje sagovornik Danasa.
– Ribnikar, Dubona i Malo Orašje više nikoga nisu zanimali – pogotovo ne državu koja se nije sistemski pobrinula za sve ranjene i preživele. Padu interesovanje je kumovao i manjak konsenzusa među roditeljima u pogledu sudbine i buduće namene mesta stradanja u Ribnikaru. Tome su doprinela i suđenja zatvorena za javnost od kojih su neka ponovljena i još uvek traju. I zato što većinu medija više zanima šta radi i kako izgleda masovni ubica umesto da ih interesuje kako je moguće da svi budu tako snishodljivi prema njegovom ocu i majci. Šteta, jer moglo je da bude drugačije. Ili nije jer smo jednostavno trpeljivi i tolerišemo ono što je nedopustivo da se dešava u civilizovanom svetu, ocenjuje Matić.
Kako dalje navodi, po više osnova Matić nije zadovoljan dosadašnjim zalaganjem države u vezi sa svime što se vezuje za majske tragedije.
– Zvaničnici države se ponašaju kao da je proglašavanje Dana sećanja na žrtve više nego dovoljno sa njihove strane. Za prvu godišnjicu je uređen prostor ispred ulaza u deo škole koji je i formalno zatvoren i od tada se ništa nije desilo. Vlastima bilo veoma važno da kupe vreme – između ostalog, da učenici odeljenja koje su bila neposredno pogođene tragedijom pređu u gimanzije i srednje škole i da se na taj način snizi opravdani pritisak i nezadovoljstvo roditelja stradale dece prema organima i predstavnicima škole. U takvim okolnostima, teško je govoriti o preduzetim akcijama odnosno prevenciji jer se stiče utisak da je težnja da se o tome što manje priča, da se majskih tragedija sećamo samo na njihove godišnjice, jasan je Matić.
Na podsećanje da je prošle godine u vreme 3. i 4. maja beogradska vlast organizovala manifestaciju Dani porodice, Matić kaže da je to još jedan argument zašto gradonačenik, kao inicijator te ideje, kao i celokupna vlast u ovoj zemlji moraju što pre da se promene.
– Niko se za to nije izvinio ali je sasvim jasno da su svesni načinjene greške. Naročito zato što informaciju da se to ove godine neće desiti, zainteresovanoj javnosti saopštava roditelj koji je neskriveno blizak i naklonjen aktulenim vlastima, kaže Matić.
Nemogućnost postizanja saglasnosti među roditeljima koje je povezala ogromna tragedija, uveren je Matić, predstavnici državi dočekali su kao savršen alibi za svedeno činjenje i nečinjenje.
– Setite se samo traumatičnih akcija i apela očajnih roditelja da se deo škole – stratište zauvek zatvori, manipulativnih sukoba sa organima i predstavnicima škole…sve to su bile obeshrabrujuće epizode koje su dodatno traumatizovale roditelje i najbližu rodbinu žrtava. Da ne govorim o jasnoj nameri vlasti da među roditeljima stvori razdor i time ih oslabi u njihovim nastojanjima da društvo i sistem istinski promene nakon masovnog ubistva njihove dece, podseća Matić.
Zatvaranje suđenja za javnost Matić smatra velikom greškom.
– Dozirane i probrane selektivne informacije „curile“ su u tabloide. Sa druge strane, roditelji žrtava i njihovi branioci se pridržavaju zakona tako da se u javnosti formira slika koja nema dodirnih tačaka sa katarzičnim suočavanjem sa posledicama bezumnog čina. „Sistem nije zakazao“ ostaje mantra koja preovlađuje sve do današnjih dana, o ubici se govori kao o „crnom labudu“ što doprinosi relativizaciji odgovornosti njegovih roditelja i stvaranju narativa da je to bila sudbina i da se protiv toga ništa nije moglo učiniti, sa čime se duboko ne slažem. Otuda i ponovljenja suđenja, razvodnjavanje koje sa druge strane doprinosi dodatnoj viktimizaciji rodbine stradalih nevinih žrtava, pojašnjava Matić.
Radna grupa koju je formirala država, i Multidisciplinarni tim oformljen na zahtev roditelja, reklo bi se teško funkcionišu, a trenutno su u reorganizaciji, prema izjavama članova. Memorijalni centar posvećen žrtvama, nije se pomerio dalje od ideje, a kamol i projekata, međunarodnog konkursa kako je planirano, i konačno izgradnje.
– Memorijalni centar nam treba da se ovakve tregedije nikada ne ponove i da pokažemo da država i društvo učimo na sopstvenim greškama a ne da ih guramo pod tepih, pojašnjava Matić.
Viktimološko društvo Srbije (VDS) povodom treće godišnjice ovih tragedija, šalje poruku javnosti i državi da i danas, direktne i indirektne žrtve osećaju posledice i da je neophodno uspostaviti jasan sistem za podršku i kontinuiranu pomoć žrtvama u Srbiji.
„Sećanje na stradale i efikasan odgovor na potrebe njihovih porodica su ključni deo oporavka čitavog društva i važan faktor u sprečavanju sličnih tragedija u budućnosti“, navode za Danas iz VDS.
Istraživanje koje se bavilo mapiranjem potreba neposrednih i posrednih žrtava, kao i onih koji su prva linija reagovanja nakon masovnih incidenata, uključilo je porodice stradalih, preživele, medicinske radnike, predstavnike institucija, lokalne zajednice, obrazovnog sistema i medija.
Ključni nalazi ukazali su da su kontinuirana pomoć i podrška ključ oporavka, jer se potrebe žrtava menjaju sa protokom vremena, pa je važno da se one prate i da se podrška i pomoć prilagođavanju promenama.
„Ispitanici, posebno direktne i indirektne žrtve, su istakli da potrebe ne prestaju nakon prvog talasa krize. Pored emotivne podrške i medicinske nege, oni imaju izraženu potrebu za pravovremenim informacijama, ali proverenim i zvaničnim, o stanju povređenih, događaju, žrtvama i učiniocu, toku sudskog postupka i slično. Sa druge strane, imaju potrebu i za zaštitom od sekundarne viktimizacije, posebno tokom istrage i sudskih procesa, od strane medija, ali i javnosti“, navode iz VDS.
Na širem društvenom nivou, učesnici istraživanja apeluju na državu i institucije da uspostave jasne protokole koji će omogućiti brzo mapiranje potreba svake pojedinačne žrtve i efikasan odgovor sistema na njih.
Veran Matić napominje da se, uprkos svim propustima i greškama, istovremeno „zauvek pamte neke katarzične scene, neke slike, neke događaji“.
– Ostaju humke nevinih. I nada da žrtve nisu bile uzaludne jer vreme se u Srbiji ipak meri do 3. i 4. maja 2023. i posle njega, poručuje za kraj Matić.